Пише: Ђорђе Матић
У временима када нам се и даље отима политичка и културна хисторија, а поред националне одвија и невидљива асимилација, подсјећање на Јована Рајића, рођеног равно прије 300 година, је подсјећање на човјека који је и тада спашавао будућност наше цркве.
Има нешто што многог добронамјерника зачуди кад путује по нашој матици: не само центри, већ безмало свака варошица као да је кроз хисторију дала неко важно име. Како се помичемо на сјевер, чини се да то постаје све учесталије. Понекад, какво мјесташце на споредном путу броји кроз вјекове више великих личности које се у временским точкама и с одмаком спајају као слика у слици. Оно што растужи, међутим, по правилу је слаба свијест и велико незнање о свему томе, и с ове и с оне стране границе – из различитих разлога, дакако.
Ковиљ, у Бачкој, у Војводини, такво је једно битно мјесто. Познаватељи културе, посебно књижевности, сјетили би се вјеројатно да се ту родио Лаза Костић, наш генијални пјесник. Но, колико би их знало да је у Ковиљу најзначајнији дио живота провела и ту се упокојила једна од најважнијих личности наше културе, незаобилазна у подручју хуманистичких знаности, али и теологије у прошла три вијека. Знају ли макар институције које би се тиме морале бавити? С обзиром на пажњу коју је добила велика годишњица ових дана – врло мало, рекло би се. А ради се о личности, која се, изразито, изравно и имплицитно самом суштином тиче свих нас, и с ове и с друге стране границе. Иронично – границе, политичке и државне, које за живота тога човјека није било.
Та личност је Јован Рајић – полихистор, знанственик, писац, духовник наш и најврснији теолог. Рођен је прије равно 300 година, а умро прије 225 у ковиљском манастиру, гдје је проживио три посљедње деценије свога, за ондашње прилике дугог живота. Дошао је Рајић на свијет додуше у Карловцима, не много далеко одатле (данашњим мјерењем), у још једном невеликом насељу, но које је без сумње међу свега неколико темељних топоса наше повијести, сједиште кључне митрополије у Царевини, а тиме и свеукупног пречанског свијета, до у 20. вијек. Одатле, као по судбини све ванредно талентиране дјеце и свих наших великих зачетника, Рајић у младости креће на путовање. Велико, по силним просторима, путовање бременито огромном симболиком.
Школовао се у словачком Комарном, у гимназији код језуита, у духу контрарефомације, култа знања и, према таквима као Рајић, унијаћења. Нама, народу који се и даље бори с бауком „Пилипенде“, његова младалачка устрајност (у материјалном сиромаштву, притом) и отпору томе, и данас је луча. Је ли придонијело што тад у српској цркви у Комарну проповиједа и невјеројатни, трајно енигматични Венцловић, ствар је спекулације, но чудесност тога сусрета већ је саморазвидна метафора вишег циља и смисла, ако се умије прочитати. Пријелаз на протестантски лицеј у знаковитом мађарском Шопрону готово је програматска геста. И онда, ка источнику – ка Истоку. Духовна академија кијевска, неуспоредив праг, гдје западни хуманизам среће источну мистику, барок стоји уз оријентални, спиљски еремитизам Лавре, гдје разум грли дух, а царства се самјеравају са царствима. Па далека Москва, по још знања, па опет у мајушне Карловце, гдје за њега, најобразованијег Србина нема мјеста. Не здваја наш Рајић, човјек с Позивом, већ сједа и пише про футуро, и оно за шта је намјерен и по свом знању. Књигу, свјетовну, дотад невиђену, у спознаји да је тај његов народ, рашчеречен на четири стране, заправо народ дуге и материјалне, а не само митске хисторије, народ засебан у своме повијесном ходу. Па онда четверокут точака пута који затвара готово све. Поново Москва. И Цариград. И Дечани, на мјесту свих наших мјеста. И Света гора – Рајић на Атосу као свјетовни, мирски човјек скупља хисторијску грађу за још једну књигу која ће до данас имати више значења него што и најпозванији нашега народа данас наслућују. По повратку у Карловце, метонимију за све школско у Срба, ипак добива мјесто: у богословско-учитељској школи предаје западне технике, географију, реторику, дидактику, пише уџбенике, а ученици га уздижу с љубављу док му неуки и завидни ђакони и архимандрити провинцијално сплеткаре иза леђа. Лишен темпераментом сваког сукобљавања Рајић се одмиче.
У Темишвару су га преварили за намјештење – не здваја и не јада се, сједа и пише. Године 1768. довршава напокон своје капитално дјело, иако ће оно чекати још четврт стољећа на објављивање: то је ни мање ни више него прва хисторија јужнославенских народа, либо „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Користећи своје деценијама сакупљано знање, а посијавши први пут клицу знанствене методологије – изградио је темеље читавој научној дисциплини која је Србију због њене заосталости услијед хисторијске трагедије и неодживлјене, ускраћене будућности након пада под туђина, за дуге вјекове заобишла. Рајић своју четверотомну „Историју“ објављује већ као архимандрит. Ни црквена ни свјетовна хисториографија, макар она озбиљна, не нуди коначни разлог зашто се такав зналац – о коме се у пуку и у институцијама удомаћило рећи „учен ко Рајић“ – у доби од 46 година замонашио. Можда је у онаквим околностима и након тако дугих путовања желио најважније: мир, књиге, и служење своме Богу. Ковиљ се чак и из данашњице чини као идеално мјесто за тај корак и битак. Ту ће Рајић направити свој други, једнако важан, ако не и важнији, подвиг.
Уза слободе које Срби уживају, ако је то права ријеч, у маријатерезијанској ери, оправдана је стална бојазан од унијаћења, дјелатног на стотину начина. Без виолентних притисака, но зато нијансиранијег, лукавијег. Школа, као мјесто ослобађања, формирања и стјецања знања, главно је подручје покатоличавања. Бечки уџбеници и приручници катекизма за православне, као најважнија средства, имали су минималне, једва видљиве разлике у садржају и науку, тиме опасније. У колективној свијести готово потпуно непрепознате 1774. године, изасланик илирске и царске депутације из бечке пријестолнице доноси у Карловце један примјерак катехизиса с намјером да књига постане и службени репетиториј. Мудри бачки епископ Мојсије Путник зна да се не може ослонити на слабо образоване вјероучитеље. Предлаже митрополиту да се књига предочи једином који је може процијенити. Рајић након свега неколико страница, својом огромном филолошком спремом уочава и идентифицира не само аутора (!), талијанског језуита, него и то да се ради о мимикрираном римском катекизму. Запањени архијереји схваћају у трену пред каквом су се могућом катастрофом нашли. Да је након одобрења подијељено неколико хиљада примјерака те верзије катехизиса – можемо ли замислити каква би била будућност наше цркве. Али ту није стало: Рајић, у сцени какву би бројније и моћније културе већ одавно имале на филму и у свим уџбеницима, у сљедећих седамнаест дана непрекидног рада, несхватљиво сувереним знањем преписује и дописује нови катехизис. Један једини човјек спасио је будућност наше цркве.
У временима када нам се и даље отима политичка и културна хисторија, а поред националне одвија и невидљива асимилација што тихо иде и преко овдашњих представника Ecclesiae Catholicae Romanae, подсјећање на срамотно ово наше необиљежавање тристогодишњице, није само покушај да се из магла хисторије извуче слабо памћена пречанска и свесрпска личност великог претходника. У принципима којих се држао и на којима је настојао, Јован Рајић наш је сувременик.
Извор: П-Портал
