Углавном је јасно да је формирање нове Владе Србије било максимално одлагано како би био избегнут или смањен спољни притисак за увођење санкција Русији. У том контексту треба тумачити и недавне претње Александра Вучића да ће поднети оставку са места председника Републике Србије. У реалности, мало шта зависи од Србије и Вучића, било да говоримо о току руско-украјинског рата, било о притисцима који се повећавају како се рат интензивира и продужава.
Нови састав владе рефлектује ово стање. Он је углавном избалансиран на сличан начин као и претходни састави – задовољење страначких интереса и двострука спољна политика. Овог пута видимо занимљиве промене код оба фактора. Из владе су истиснути Небојша Стефановић и Зорана Михајловић, што је производ унутарстраначке борбе за максимизацију личних интереса њених битних чланова, али је нестао и Александар Вулин, који је у претходним сазивима коришћен као тумач улоге руског агента у влади.
Зорана Михајловић је са своје стране тумачила улогу америчког агента, али није због тога смењена (зашто би била смењена због улоге коју јој је сам Вучић наменио), већ, као што је поменуто, услед унутарстранчког конфликта. Њено место у влади је заузела подједнако проамерички настројена Дубравка Ђедовић Негре. Министарство енергетике је круцијално за лобирање Србије да се одвоји од Русије, јер је путем НИС-а и Гаспрома она под озбиљним руским економским утицајем. Отуда је то министарство битан показатељ усмерености владе.
Ивица Дачић је поново министар спољних послова, али он има одличан политички њух и зна тачно коју страну треба да изабере када пригусти (њега вуче надоле Душан Бајатовић, директор Србијагаса – држи капитал, прави му конкуренцију у странци и игра улогу руског агента). Дачићев стил естрадне дипломатије импонује домаћем бирачком телу, а у савременом свету од стила дипломатије мало шта зависи (институције и интереси засењују личности). Не треба сматрати да су његове политичке вештине незавидне због описаног стила наступа, напротив.
Министарства одбране и унутрашњих послова припала су лојалним Вучићевим кадровима, који служе само њему и немају никакве везе са спољном политиком (што је битан показатељ да Вучић жели да држи све адуте у својим рукама). Ту је још и Даница Грујучић, као министарка здравља, која ће имати улогу конспиролошког популисте, што је популарно у још увек Ковид свету (питајте закључану Кину да ли се епидемија завршила), а никако не штети на спољном плану (друштвени популизам је заступљен и широм Европе и САД).
Суштински, имамо владу која је под ближом контролом Вучића, без конкурената из групе Стефановић-Михајловић, нешто више прозападна него претходне.
Александар Ђокић

