Можда то тако иде: потреба за фасцинацијом га је терала да учи унапред, а онда опет то што је знао вукло га је да још много више сазна. А да не говоримо о зрелости да корисно употреби расположиво време. Све то заједно стварало је плодан фундус за даље напредовање
Никад прежаљени премијер Србије Зоран Ђинђић напунио би 1. августа 71 годину и тим поводом доносимо, уз дозволу издавача, у неколико наставака делове из књиге “Портрет политичара из младости” (Архипелаг) Драгана Лакићевића Лакаса. У питању је приказ Зорана Ђинђића из његових младалачких дана, из времена средње школе и студирања, јер је аутор књиге тај период живота проводио дружећи се блиско са бившим премијером и делећи са њим исти крај, гимназију и факултет. Оно што је у књизи посебно занимљиво је да је Лакићевић желео, уз бројне анегдоте, да прикаже Ђинђића што реалније, као људско биће са свим врлинама и манама.
После приче о доласку Ђинђића у Београд, следи опис младог Зорана, током боравка у гимназији, који има потребу да што више сазна и научи:
Зорану је отац био официр, а било их је четворо. Мајка, на коју је он изразито личио, и по физиономији и по карактеру, била је домаћица: уредна, окретна и жустра жена. Официрска плата није вероватно била богзна шта, али када се рационално распореди, много тога се да урадити. Сећам се да је Зоран током школског распуста одлазио да оцу помаже у зидању викендице. Док смо се тих година Владан, Риста, Борис и ја брчкали на Локруму, шеткали по Страдуну и склапали пријатељства са странцима и странкињама, наш школски друг је ударнички аргатовао. Копао, мешао малтер, слагао циглу на циглу. А увече, док смо ми седели у Градској кавани преко пута Цркве светог Влаха, он је уз шкиљаву светиљку вредно читао и правио забелешке. И није се никоме жалио: имао је истрајност, самодисциплину и веру.
Када сам га с јесени питао како је провео распуст и да ли му је било досадно на селу, он је одмахнуо главом.
– Не, имао сам са собом доста књига. Понео сам и сијасет уџбеника за ову годину.
– Ниси, ваљда, и њих читао? – запањио сам се.
– Јесам, све до једнога.
– Али то ће нам тек предавати.
– Не мари. Бар знам много тога унапред.
Тако ми је и нехотице открио део тајне његовог свезнања. Учио је, дакле, све унапред. То је значи главни разлог зашто је с лакоћом током часова схватао шта је наставник предавао. Зато је постављао тако виспрена питања и имао толике одговоре. Никада нисам докучио шта је ту у питању: лукавство или интересовање. Вероватно и једно и друго. Можда то тако иде: потреба за фасцинацијом га је терала да учи унапред, а онда опет то што је знао вукло га је да још много више сазна. А да не говоримо о зрелости да корисно употреби расположиво време. Све то заједно стварало је плодан фундус за даље напредовање.
Од Зорана се свашта могло научити, па и то како је припрема важна за будуће битке. Он се у томе није нимало штедео: а и зашто би када му је све то представљало задовољство. Радећи, уживао је у сновима о будућим победама.
Ту његову особину, борбеност, нисам одмах примећивао, зато што је није стално показивао. Чак напротив, имао је дар да се често представља као питомо, умиљато јагне. Умео је стрпљиво да у друштву ћути, повлађује, осмехује се, доброћудно се усаглашава с говорником. Ретко би га човек виде расрђеног. Невероватно добро се савлађивао. Али то је била само једна половина његове природе.
Повремено је из неког, за мене непознатог разлога постајао убитачно циничан и заједљив. И то често када бисте најмање очекивали. Рецимо то са школом: све би се могло протумачити на потпуно супротан начин. И као брига да не погрешим, али и као завист. Или чак на трећи начин: ни брига, ни завист, већ потреба за дељењем лекција. Заузимање неког вишег става објективног судије.
У вези с тим његовим непредвидљивим иступима, сећам се једног „случаја“. Зоран ме је редовно и даље посећивао, о много чему смо дискутовали. Једном приликом је видео да сам на цртаћој табли летрасетом исписао: „Ја сам пацифиста.“ Биле су то године када су млади широм света заступали то уверење: већ годинама су трајале демонстрације против рата у Вијетнама, хипи покрет је био на врхунцу, Џон Ленон који је излазио на бину и певао о миру пред огромним аудиторијумом са уздигнута два прста… Мислио сам, сви моји вршњаци су пацифисти. То сам онако узгред написао, не придајући никакву важност.
Одједанпут читава бујица гневних речи, као да сам нешто Богу згрешио.
– Ти си пацифиста? Знаш ли ти ко су били пацифисти у Енглеској почетком Првог светског рата? То су били прави издајници. Рат у коме нису желели да учествују као да их се то ништа не тиче. Ни држава, ни домовина, ништа!
Запањено сам га слушао и замуцкивао. Нормално о пацифистима и њиховој историји нисам ништа знао. А најмање о тим квекерима или шта већ јесу у Енглеској.
Он је мало ублажио тон и настојао да ми да што пластичније објашњење о тој ствари о којој се изјашњавам, а заправо ништа не знам.
– Пацифисти су одбијали су да се боре, да носе оружје. Заправо, на тај начин су помагали непријатељу. А рат је био страшан, с толико жртава. Сада замисли шта то значи: нација ти је у рату, крвари се на све стране, у питању је опстанак, а ти, „пацифиста“, с гнушањем одбијаш да прљаш руке. Кажеш, сви људи треба да су браћа, не треба се убијати и тако то. Али „браћа“, твоји непријатељи, то неће и не желе да схвате. Ти се, дакле, њима предајеш у руке без борбе, пристајеш да будеш роб.
– Можда су то реални услови кад ова мирољубивост нема сврху – повлачио сам се – али и начелу не видим ништа лоше у филозофији ненасиља, решавање проблема мирољубивим путем…
– Све су то лепе мисли. Али у реалности се све одвија другачије. То су само фразе. Лепе фразе.
Ништа нисам до краја докучио. Знао сам да је читао и знао нешто што ја нисам. Али нисам схватао да ли је моје незнање разлог за његов надмен иступ. Шта је заиста у питању? Да ли изглед моје собе, сав у хипи стилу? Збирка плоча које он у то време није ни слушао, нити познавао. Моја гардероба, приче о мору? Поређења властитог и мог живота: живота вредног и амбициозног пророка и размаженог буржуја? Ко би проникао у тајне људске психе. Или можда искрена жеља за истином: социолошко откриће да су ратови извор свог друштвеног кретања? Или одсјај властите борбене природе која се не мири с било каквом пасивношћу? Или можда нешто сасвим другачије, мени недокучиво.
Другим речима, Зоран као да је волео да с времена на време покаже своју оштру жаоку и да вас убоде. И то када се најмање надате и када за то не видите неки нарочит разлог. Али ко ће схватити људско биће. Свако је другачије, састављено од толико противречних хтења, надања и схватања. Не знам да ли сам икада до краја проникао у тајну Зоранових мотива да критикује и напада своје блиске пријатеље. С друге стране, не бих тек тако одбацио ни остале могуће мотиве: за доказивањем, показивањем властите надмоћи, потребу да дели лекције, да му се призна његово знање и познавање ствари. Или је можда то била само тренутна потреба да избаци неку пизму из себе. Или све то заједно.
Братислав Николић
Извор: Нова.рс
