Изузетан подвиг вриједан дивљења и пажње и регионалних портала – инжењер металургије у пензији Боро Ђикановић одлучио је да се из Смедерева упути на ходочашће ка Пивским Долима, дуго близу 450 километара.
У Долима пивским сјутра ће бити обиљежено осам деценија од најкрвавије приче у новијој црногорској историји. Сјећање на незапамћени масакр кад су од 6. до 12. јуна 1943. године припадници фолкдојчерске дивизије „Принц Еуген“ и војници из гатачког среза и околине Пиве стријељали 1.300 мјештана, међу којима је било 549 дјеце и омладине до 20 година.
У Пиви нема породице које није дала жртве у овом геноциду. Нека братства су већим бројем пострадала, а према историјским подацима, породица Верун је престала да постоји.
Меморијални центар, Пивска Дола (Фото: РТЦГ)Невине жртве биле су подијељене у три групе: једну су чинили мушкарци старији од 15 година, другу жене и дјевојке, а трећу дјеца.
(Фото: РТЦГ)Потомак ових страдалника је и Ђикановић. Из његове најуже фамилије настрадало је петнаесторо чланова: његова бака, три полубрата узраста од три до девет година, прва супруга Боровог оца, прва супруга Боровог стрица, двије стричеве ћерке и три сина. Страдао је Боров други стриц Малиша са супругом и једном ћерком, док им се друго дијете родило на том стратишту, и ту страдало.
(Фото: РТЦГ)Наш саговорник је на велико ходочашће кренуо 22. маја из Србије. Само три мјесеца раније напунио је 70 година, а снага и дух га и даље служе.
„Чувени Пивљанин Миле Цицмил ми је међу првима дао подршку. Породица је, искрено, била мало сумњичава и забринута, прије свега због мог здравственог стања“, започиње причу Ђикановић за Портал РТЦГ.
Ђикановић (ФОТО: Фејсбук)Са оцем о масакру уопште није разговарао.
“Он је увијек избјегавао ту тему. Ми задуго нисмо ни знали да живимо у тако коротној породици. Ријетко се то помињало“, признаје Ђикановић.
Догађаји који су услиједили након масакра били су, како каже Боро, Божје допуштење. Боров отац и стриц су се други пут оженили и формирали породице.
„Тренутак кад сам сазнао шта се догодило у мом родном мјесту је за мене био тренутак освјешћења. Схватио сам да су ти страдални мученици својом трагичном смрћу мени донијели живот“, каже Боро кроз сузе.
(ФОТО: Фејсбук)Ђикановић је синоћ преспавао у селу Безује. Одатле ће данас стићи у своју родну груду – село Рудинице.
(ФОТО: Фејсбук)„Ту сам свој на своме“, одговара Боро.
Већ сјутра доћи ће код Меморијалног центра, гдје ће га чекати многи омладинци који из пивских села пјешке кренути ка Долима, домаћин славе Здравко Апрцовић и побратими Величани, гдје се 28. јула 1944. године десио исти злочин. Из истовјетних судбина Пивљана и Величана родило се братство, а ова страдална племена братимило је мучеништво и сузе убијених најближих.
Епархија будимљанско-никшићка, Манастир Пива и Центар за културу-општина Плужине обиљежиће спомен на жртве, а као и сваке године биће приређен пригодан културно.историјски програм.
(Фото: РТЦГ)„У Пиви све до 1977. године, скоро 40 година, није било никаквог обиљежја на тим стратиштима. Много ми је жао и не могу да вјерујем да се у уџбеницима и дан данас не пише довољно о овој трагедији. овим ходошачћем желим и да утичем да се о свему што се догодило у Пиви коначно поче учити у школама“, закључује Ђикановић.
Извор: Александра Бошковић/www.rtcg.me
