Ономе ко воли да чита и да се шета, вероватно ће једном пасти у очи сличност, сродност романа и града. Може човек да се ушушка у њима, да се изгуби у њима, да лебди ношен њиховом матицом. И град и роман, досегли су пунолетство у деветнаестом веку, и један и други дело су грађана, попут симфонија и монографија. Дикенсов Лондон, Балзаков Париз, или Петровград Достојевског, нераздвојни су парови, помене се један, одмах нам пада на ум други. Једва да постоји значајнији романописац чије име не би асоцирало и на име неког града.
Да ли је романескни град призвао свог песника? Или је омнипотентни мајстор наметнуо каквом-таквом граду своју самовољну визију? Рецимо да су удвоје створили, узајамно, један другог. Место заиста има свој дух: уколико га неко открије. Роман не пишу монаси и дворјани, далеко већ након сталешких односа, на једној страни стоји продавац, а на другој купац, нормална друштвена позиција писца јесте да је он – грађанин. Има романа које је, додуше, написао гроф, али гроф који себе сматра грађанином, а чија су настојања ове врсте тек онолико убедљива колико је убедљиво веровање да се гроф Лав Николајевич Толстој, само тиме што би се понекад придружио ратарима у косидби, претворио у – жетеоца. Норма је, у сваком случају, грађанска, меритократски егалитарна, узајамно се слути ко колико вреди и колико тежи, а која подразумева дакако и узајамно поштовање и цеховску солидарност. Игра таштине и понизности једна је од великих напетости интелектуалних професија, човек ствара читав један свет, али није у стању да плати рачун у перионици.
Уз то, наравно, иду, руку под руку и извесни игрокази, дакако, у корист романа. Романе су највећим делом писали мушкарци, и намењивали су их углавном женама. Жене које пишу романе, и мушкарци који се удубљују у романе – опростиви су изузеци. У добрим друштвима много се причало о романима, а било је и те како шта да се каже о њима, велики романескни јунаци су заједнички знанци, са њима се могу поредити наши познаници од крви и меса. Ако читамо један исти роман, под утицајем нашег штива обузимају нас и повезују сродна осећања према непознатим људима на удаљеним тачкама света.
У деветнаестом веку, у златно доба заната и индустријалаца, и романсијери су покушавали да граде свет. Шта је њихов свет? То је њихов град, њихово место живљења, било да је оно наслеђено, било да је изабрано. Временом су из мањих места од лазили у већа, али ни та мала нису заборављали. Шта је њихово духовно добро? То су све оне улице којима базају доле-горе. Велеград у којем се много тога догађа. Јер живот је у граду најмање досадан. Животни ритам писаца тумара између градске вреве и сеоског спокоја. Различити, и необични, можемо да будемо само у роману и у граду – у касарнама, у манастирима, у партијским и банковним здањима морамо да будемо што сличнији.
Романописац ужива у необичним карактерима, у чудним, изненађујућим ликовима. Роман, дакле, обилује конкретним сликама, описима, карактеризацијама, ђаво романа се заиста крије у детаљима, у изненадним открићима. Ратник-херој није идеал ни града ни романа. Овај јуначки образац је реквизит песничких епова, тлапња феудално-дворског света. Грађанину није само досадна, него је и смешна сва та унапред скројена иконографија, док приповедачи налазе да су чудна одступања од заједничких норми занимљивија. На демократији романескног жанра, рекло би се, нема пукотина, нико од романескних фигура не може да буде искључен из клуба, да буде лишен држављанства, грађани ретко бивају екскомуницирани, ако се пак то ипак догоди вољом виших власти, изопштени ће наћи начине да се врате. Већи број људи, већи број форми живљења отвара врата већем броју илегалитета. Али и већем броју изненађења, романескни јунак се сваки час налази пред новим изазовима, искушењима, указују му се нове шансе и креће у нове пустоловине. У поређењу с њим староставни јунак, ни са најврснијом сабљом димискијом, ни са најснажнијим – а бијелим – рукама, неће далеко догурати. Па ни са бомбом. Читаоцу је потребна, дакле, слика конкретне личности која може да израсте у мит. Апстрактни субјекти не могу да заокупе нашу пажњу. Индивидуални изазов, индивидуални одговор, овакав дует има извесне шансе у роману, може да побуди наше интересовање.
Велеград чини, може се рећи, неограничени варијабилитет разноликости. Два богатства, две слободе гледају се нетремице, очи у очи: роман и град. A nous deux maintainant! – сад ми долазимо, сад смо ми на реду, сад ћемо ми да покажемо шта умемо – кличе Паризу с врха брежуљка Балзаков жестоки лакташ, Растињак. Врло је мало вероватно да би грађански роман могао да ишчезне из књижевности, да нестане с полица књижара. Kолико год сва она сила клишеа и стереотипија дави списатељску уобразиљу, град као поприште, као амбијент и хранљива подлога не повлачи границе људским релацијама, сцену је могуће, и у времену, и у простору, проширивати по вољи. Може место, поприште радње да буде и један ветровима продувани, усамљени салаш, може да буде и кабина једног лифта, као романескном јунаку, нама је дозвољено да хрлимо из једне светске метрополе у другу, али и да се заглибимо у некој сеоској забити – нововремени роман се ослободио, и град је постао незаобилазна станица ове еманципације, и као тема и као место његовог настанка и појаве.
Умни критичари су већ безброј пута сахранили роман, али он се никад није повиновао прогнозерима свог одумирања. Све док су људи радознали, све док се занимају за себе и једни за друге, биће потребе и за романима и за њиховиом ауторима, а темељне, дакле, занимљиве приче, имаће и читаоце. И читајући је могуће отпутовати у занимљиве градове, упознати необичне људе, зато и нема разлога да бринемо да ће бивство романа да угрозе нека друга уживања, неки други медији или жанрови, па ни његова властита инфлација: правих романа никад нема баш превише. Збијено, компактно, густо и непрепознатљиво, пронаћи ће свог потрошача. Докле год буде било јефтиног писаћег прибора, биће и искушења да се нешто и у писаној форми исприча.
Избегавање општих места и глупости наша је неутажива страст, и вирус глупих баналности можемо понајвише да изолујемо индивидуалним, чудесним причама. Сељане је лакше преварити него становнике града, градски ваздух чини човека не само слободнијим, него и буднијим, наравно, само у релативној мери, спретни тиранин излази на крај и са житељима велеградова, неко време му кличу, аплаудирају, а онда га наједном зграбе и склањају га на место које заслужује. Није, дакле, неизбежно и унапред одређено ни понашање, ни размишљање романескних ликова, нити је предвидив исход игара које играју. Kао у џезу, простори импровизације су огромни. Велеград допушта да темељито осмотримо једни друге, где год да смо се затекли.
Данас је људска радозналост онај најважнији чинилац који твори један град. Украс града је пролазник, уколико уопште пролази, промиче, као пешак. Добар град има своје језгро у којем смо увек унутра. Над добром улицом отворен унутрашњи простор. У таквим градовима постоје места у која људи одлазе ако желе да тај дан себи учине изузетним, ако желе да се то вече претвори у слику која се било кад касније може призвати у сећање. Уживање града сазрева у времену, али га доносе и случајности, извесни неред и анархија, нешто што може бити повод да се наједимо; свака се садашњост састоји баш од оваквих ствари.
Али, замислимо сад да ћемо све то у некој даљој будућности испричати. Kолико год и грдили садашњост наших градова, потомство ће после сто година све то вредновати, ценити, само зато што је свега тога било и зато што је од свега тога нешто и остало. Сачувано сметлиште је права ризница за једног археолога. У једном граду или роману пријатног укуса мора да буде макар нечег неморалног. Морају у њему да постоје места где се и после поноћи може јести и пити, таквим градовима су потребне значај -не, бизарне личности о којима круже бројне и контроверзне приче. Читљива проза изискује подземни свет и симпатичног капоа. Свега неколико десетина људи може да пресели читав један град у културно-туристичку бесмртност.
Да ли постоје, да ли су могуће везе између лепота града и лепота романа? Шта је то што није лепо? То је питање које је поставила романтичарска свест, она која је одбацила хијерархијско категорисање живота. Да ли све може да буде лепо? Али, ако је све лепо, реч нема властити смисао. Или је лепота само поглед, виђење? У сваком случају неко богатство, губљење посматрача у посматраном предмету, бескрај варијетета, непрегледност артикулације. Оно што је за нас могуће, оно што смо у стању да предочимо, то је увек много уже, спутаније од замаха, од полета који стреми даље,даље од оног дела света који наш поглед може да обухвати.
У граду, и пођеднако у роману, постоји једна покретачка сила која ради против умирања, и свему ономе што је без форме, придаје своју форму. Да ли је Вавилонска кула потребна лепоти романа? И ова нахерена сеоска крчма је лепа, и пред њом је и блато лепо, и јесте, и овај покварени бицикл је леп. Лепо јеоно што постоји. Оно што је дато. Ово степениште којим се пењеш и спушташ.
Зар ово језиво степениште? Да, ово лепо. Некакво. Али какво? Једном ћеш и њега описати.
Роман је човек, или више људи, са својим скоро читавим светом. Један целовит амбијент, уоквирен, међу корице књиге затворен текст који побуђујеинтересовање, или досаду. У овај створени свет улаз је слободан. Овај створени свет је одређено стање свести његовог творца. Можемо и ауторов ум да посматрамо као град – искуство понеких брачних другова казује да се ни до златног брачног јубилеја нису сасвим упознали, да још нису стигли да извиде, да обиђу све улице душе оног другог. Расклапамо књигу и можемо да уђемо у једну непознату кућу, видимо фигуре, чујемо шта мисле, а слутимо и каква осећања према њима гаји аутор. На овај начин данима, недељама живимо заједно с једном страном особом, и то и споља и изнутра, и ако смо расположени да у ову скоро већ комшијску, или чак кућу-близнакињу поново свраћамо, куд год из ње отишли, ова посета остаје неизбрисиви део наше биографије.
Из наслова књига познајеш човека, његове путеве. И једна људска личност је град, можеш да базаш његовим улицама, па и да залуташ. Kад се читалац врати својој књизи, може да му се наметне питање: шта ли је са овим, ко зна ким? По свему судећи, у тексту који иначе зовемо романом, мора да постоји некакав сликовно-музички след, а град је за то савршена кулиса. Његова јунакиња, или јунак, намерава да се овде сретне с неким, и сад треба да се деси неко изненађење, да се испречи некаква препрека, да уследи некакав удар, изазов, било какав реметилачки догађај – а било би добро све те невоље некако превазићи. У градској вреви сваког часа можеш да уочиш нешто слично, мораш добро да се чуваш да те не удари неко возило, али у нашем вољеном селу, након што падне вече, највероватније могу да сретнем само мачке. Градска фигура је час унутра час напољу, сам град је идеално игралиште алтернације унутра-споља. Трагамо за унутрашњим бивствовањем, за заштићеним, затвореним просторима, сигурним склоништем, ако не и за кулом од слоноваче, а потом бисмо волели, у одласку, да се осврнемо на породичну кућу.
У граду сазданом као од лего-коцкица луткар може по својој вољи да управља луткама и да њихове покрете пропрати гласовима који се њему допадају. Пишући књигу о једном граду, ја сам одговоран за то шта ћу да изоставим, а шта ћу да укључим. Kолико га познаје један таксиста и један пијанац који и после фајронта хоће да пије, а колико тек барон подземља којем је ноћ редовно радно време. У градској кафани постоји један велики, округли сто око којег се смењују гости. Седи за столом један седамдесетпетогодишњи мађарски писац, одмичем се од њега. Мој град? Назовимо га некако, најбоље ће му одговарати анаграм мог презимена: Kандор.
Нећеш га наћи на мапама, није идентичан ни са једним познатим и постојећим градом, налази се искључиво у мојим књигама. Где год сам био, шта год сам видео, некажњено сам пренео у њега. У корист свога града пљачкам широм Европе, као што су то пре хиљаду година чинили пустоловни Мађари. Градим свој властити град за књижевну употребу, и тако је израстао Kандор, чији сам ја свемогући планер, урбаниста.
*
Моји јунаци и град наџивеће крај романа. Исписујемо један град. Тиме што га пишемо, претвара се Kандор, у град смештен у мојој глави, у град о којем сам већ писао у више мојих књига и који треба да поистоветим с градом о којем његови становници имају неку предоџбу, али и његови посетиоци, с градом који је постојао још пре две хиљаде година. Могуће је да се звао Аqуинцум, Сопианае, Будимпешта, Печуј, али могао би да буде и Дебрецин и Сегедин, или пак Нађварад, али пре свега Берећоујфалу, премда нема разлога да не буде и Париз или Берлин, Њујорк или Јерусалим, и сад би могао да уследи и један подужи списак назива свих оних градова у којима сам био, и на које чувам успомене. Kандор је мало мајсторско дело европског седиментирања, слагања слојева, заједнички дом помешаних народа.
Живели су овде и Римљани, и скоро да је сигурно да на кандорским гробљима леже и јеврејски легионари. И подземни подруми су слојевити, попут историје. Kад је место пријатељско и допадљиво, кад има обронке погодне нарочито за винограде, ако су они брдом заштићени од северних ветрова, ако се са брда пружа поглед на језеро, онда то место с разлогом има дугу историју, јер су га многи походили и јер и данас многи желе да га посете. Талионица народа, стециште Мађара, Немаца, Јевреја, Словака, Румуна, Срба, Хрвата, Турака, Цигана, Италијана. Нашу хронику надасве занима оно тврдоглаво жмиркање у историјским непогодама које је после похара и пожара преостало. Само једна у земљу укотвљена, упорна, непопустљива мисао, да овде, баш на овом месту, мора да буде града.
(Превео с мађарског Арпад Вицко)
Извор: Нова мисао, јул 2009, бр. 1
