Како је достојанствен његов бронзани лик с брадом у каљужи вулгарних фаца са предизборних плаката, помислио сам једно јесење вече пролазећи крај бисте др Војислава Кецмановића-Ђеде. У Бијељини коју је носио у срцу и задужио је градском библиотеком, гђе је блато панонско црно и без дна мог имењака за разлику од неких злогласних Војислава више нико не помиње. Овог витешког сина колико српског толико и осталих југословенских народа френетични слављеници деветог јануара и првог марта неће се сетити ни уочи ове годишњице његовог председавања ЗАВНОБиХ-ом, у које се већ био оседео као добровољац у балканским ратовима и по аустроугарским тамницама после бањалучког велеиздајничког процеса, тај ватрени панслависта и масариковски хуманиста још од прашких студентских дана отиснуо из слободне Тузле.
Ђедине Забиљешке из ратних дана спадају у најинтимније записе из народноослободилачке епопеје, чија је ведрина лирских импресија проткана неизрецивим болом. Његову супругу Ану, Чехињу у коју је ова старина голубијег срца остала детиње заљубљена читавог живота и била на мети оговарања чаршијске фукаре због женидбе католкињом, убили су есесовци на Мајевици у садејству са четницима издајника војводе Радивоја Керовића. Ни не опростивши се од драге пред трећи одлазак у рат, црну кравату више неће скидати ни пред најславнијим састанцима с историјом, а у најмрачнијим својим епизодама кривиће себе за њену судбину.
Збиља, живот није што и поље прећи, вели нам Пастернак. Понекад у животу постоји само једна стаза, једина права, и све остале су лажне. На данашњи дан 1943. у Мркоњић Граду, ни на педесетак километара од усташког гарнизона у Бањалуци, најбољи од оних који су кроз Шантића и Крањчевића о слободи сањали, какви бијаху Осман Карабеговић, Авдо Хумо, Ђуро Пуцар, протојереј Новак Мастиловић, Сулејман Филиповић, Скендер Куленовић, а затим и Цвјетан Спужевић, Хасан Ребац… прогласили су ратни сазив прве босанскохерцеговачке скупштине. Кренули су једном стазом. Оном која је за Ђеду, када је као мисионар просвете закорачио на бојиште попут Доситеја у устанички табор, била скоро судбински трасирана раскаљеним путима слободарских предака. Ако је његова лоза кнешпољских Кецмановића проте Илије, ученика Васе Пелагића, синова му Душана, делегата народних већа у Бањалуци и Загребу 1918. и Војислава, председника ЗАВНОБиХ-а, те њихових потомака Илије, знаменитог књижевног историчара и психијатра Душана преко Дрине оно што су ваљевски Ненадовићи за Србију, онда је бисер мемоаристике Родољуба Чолаковића, првог премијера и другог оца БиХ из Семберије то што су Мемоари проте Матеје за Први српски устанак.
Сам лик проте Матеје кроз устаничку традицију наследио је ко други до поп Владо Зечевић, партизански пуковник и виновник АВНОЈ-а из ваљевског краја. Крема ондашњег друштва, укључујући бројне предратне угледнике и напредне грађанске интелектуалце у служби свога народа (породице попут Кецмановића, Маглајлића, Спужевића…), понела се достојно своје историјске улоге. Мало је рећи да се лумпен-елите дејтонске долине плача на свим странама данас односе према њиховом наслеђу као према алајбеговој слами. Једни су га кривотворили поричући да је из југословенске демократске перспективе АВНОЈ-а Војислављев ЗАВНОБиХ исто што и народна вијећа брата му Душана за децембарско уједињење 1918.
Скупштина Српске републике БиХ под Крајишником га је 20. јула 1993. одстранила из српске државотворне традиције, као да Козара и није највећа српска епопеја после Албанске голготе, а ЗАВНОБиХ њен крајњи резултат. Бар би сваки прекодрински Србин ревизионистичко спиновање о два покрета отпора и њиховим улогама морао прозрети одговором на просто питање – ко је ликвидирао више оружане силе НДХ и до ногу потукао творевину која је била највећи немезис српског народа у историји? Колико би тај онда морао мрзети сопствени народ да су му ипак прече убице Ђедине Ане које су са усташама ракијале по Лопарама и Бањалуци! Када је Доситеј својевремено написао да ће се Босна и Херцеговина временом избавити од Турака и ослободити; али ако народ у овим земљама не почне отресати од себе сујеверје и богомрску вражду, мрзост за закон, они ће сами себи бити Турци и мучитељи, могао је бити сретан што није доживео да Срби сами себи постану и усташе. С те стране су мрачњачке мере СДС-овог режима за наметање екавице (апсурдно у име борбе за некакву Велику Србијуу границама штокавског наречја) и новоговорно прекрајање топонима (Србиње, Српске Топлице…) које су кулминирале варварским минирањем задужбине Ферхатпаше, рођака Мехмеда и Макарија Соколовића биле доста подобније окупационој политици саме Независне државе Хрватске него традицији народа чију је републику прогласио.
Газећи прокламоване цивилизацијске тековине, варварски су одсекли пружену руку вољних на одбрану СРБиХ од сепаратизма и братоубилачког крвопролића унутар неподељене отаџбине Југославије, како се изразила Рабија Шубић из Социјалистичке партије БиХ која је на другој седници српске скупштине 21. новембра 1991. позвала све који је тако осећају и за њу се боре да из Босне, а нарочито Херцеговине отјерају црне кошуље и други олош, оне који учествују у рушењу и убијању, уводећи тако доктрину хаоса, страха, избјеглиштва, кошмара и безнађа. Сви они уствари пуцају у све што је српско, југословенско и армијско. Многи су у свијету и у земљу учествовали у припреми психолошког терена за удружено дејствовање злочина и за ликвидацију отаџбине Југославије.
И, због тога ми се морамо прибрати и с мјеста прионути стварању наше државе у којој неће бити могуће провоцирање етничких ратова, у којој туђи интереси неће бити изнад сопствених, државе која ће стојички поднијети сва шиканирања и блокаде. Државе која неће допустити ни једном Геншеру, ниједном Моку да преко њених леђа остваре “марш на Исток“. Хоћемо своју државу која ће сопственим јединством и снагом обезбиједити углед, поштовање и мир за нас, за нашу ђецу и будућа покољења. Или остарелог Османа Карабеговића, крајишког првоустаника и једног од главних твораца ЗАВНОБиХ-а који је једнако енергично осудио референдумску пародију власти у Сарајеву: Најгрубља политичка диверзија Изетбеговића је његово самовољно издвајање БиХ из Југославије, и то без присуства и пристанка представника српског народа у БиХ. Тако су отпочеле све невоље у БиХ. Очигледно да Изетбеговићу фундаменталистичка доктрина, које се он чврсто држи, и чији је он фанатични присталица налаже, а и они кругови у свету који га подржавају, саветују му да се ни са ким у БиХ не споразумева, да све те разговоре изиграва, и на све начине саботира, како би и даље продужио рат у БиХ. Сигурно је да Алија Изетбеговић није на прошлим изборима добио мандат од народа, посебно од Муслимана, за све оно што данас чини, и зато он сноси пуну одговорност за све страшно стање у БиХ, крв, глад и рушевине на све стране, плач и лелек жена и деце. Он је до сада јасно показао, да нити хоће, нити зна да нешто конструктивно учини за народ БиХ, и зато он треба да се уклони, и оде с власти, а Муслимани који су за њега гласали на прошлим изборима, требало би то од њега да захтевају.
Управо је утемељење као аутохтоног, државотворног народа у БиХ крајње исходиште српског легитимитета и гаранција да им пресвучени Калаји не смеју набијати на нос како смо православни Бошњаци које су Вук и Гарашанин преварили да су Срби. А ништа од тога није измишљено ни на Палама, ни у Дејтону, већ је утврђено бедемом који сеже заседањима ЗАВНОБиХ-а од Мркоњића до Сарајева, којима је пуна равноправност њених конститутивних народа и грађана на нераздруживој територији и српске, и хрватске, и муслиманске, а ни царске ни спахијске БиХ у склопу југословенске федерације њиховом демократском вољом васпостављена као неприкосновени оквир и принцип.
Зато када Жељко Комшић приговара конститутивности народа као анахронизму науштрб интегритета БиХ само изнова потврђује да је сва тзв. пробосанска политика коју заступа јалови тигар од папира, апсурдна колико и Додикова стратегија по којој јачање БиХ подразумева слабљење РС и обрнуто. Ново српско становиште у БиХ морало би се уместо самопорицања недвосмислено заузети за Савин Хум, земљу Котроманића, Косача, Невесињске пушке и видовданске етике Младе Босне не као нужду или прелазно решење, већ своју неотуђиву отаџбину од најранијег помена у историји, сходно чему босански и херцеговачки Срби нису ни узурпатори ни дијаспора, а Република Српска никаква аномалија и кризно жариште, већ водећи фактор без којег нема будућности ни за друштво у БиХ, ни за Србе у њему. Да сектаријанско осипање и разбијање у све безначајније творевине тамо не води показало је и то што је од оне првомартовске у симболичком смислу остало једино режање пензионисаног генерала АрБиХ Исмета Хаџића у кантоналној скупштини како доктор Ђедо припада народу који је побио муслимане у Сребреници, а реалполитичком то што су прекасно прозрели и њени горљиви поборници попут Вахида Сендијаревића из америчког Босанског конгреса: Све комуникације ће бити преко Хрватске. Бошњак не може више донијети ниједну уставотворну одлуку, реализирати ниједан пројекат од глобалнијег значаја за Федерацију без пуне сагласности хрватске мањине. Даyтон осигурава Хрватима, без обзира на њихов број, право вета. Захваљујући томе што нисмо били директни учесници у догађајима, ми смо могли посматрати принцип и предвиђети ток ствари.
Како Бошњаци немају суверенитет у Федерацији један кроз један, већ га дијеле један кроз два, од сада па надаље Хрвати ће сваку евентуалну промјену Устава од стране Бошњака сматрати насиљем, државним ударом, агресијом на хрватски народ. И Устав Федерације им даје право да тако мисле… Војни професионалци из свијета кажу да је ХВО до ногу био потучен. У моменту када се међународна заједница спрема и припрема да казни хрватску државу као агресора на БиХ, да то озваничи једнако тешком резолуцијом каквом је кажњен остатак Југославије, тог момента Алија Изетбеговић у Њасхингтону отцјепљује Бошњаке од РБиХ, спасава ХВО и хрватску политику у БиХ.
Стога би све требало подсетити каквим је тоном и аргументацијом, предочавајући визију ЗАВНОБиХ-а, првак сарајевских радикала и унук господара Глигорија – привредника, просветитеља и мецене који је сарајевску чаршију модернизовао – Душан Јефтановић (убијен у Јасеновцу 1941.) иступио против споразума Цветковић-Мачек: Отуда има се такођер одбацити и идеја једне етничке диобе Босне и Херцеговине између Срба, Муслимапа и Хрвата. Прије свега, било би, можемо рећи, немогуће извршити ту и такву пођелу услијед граничне неодређености углавном етничких пођела у тим крајевима (покрајинама). Затим била би уопште једна штета разбијања историјских јединица. Јер, када говоримо о крупним индивидуалностима у нашој држави због чега се она не може оганизовати на унитаристичкој бази, ми ту мислимо на индивидуалност покрајинско-историјске, које су вијековима трајања остала једна организма и политичких и економских и једна врста заједнице без обзира на евентуалну етнографску разноликост. Поједине историјске покрајине наше земље, биле су још прије рата, стекле карактер етничког јединства које, за узајамни живот и судину народа, игра већу улогу него етничко јединство. Тиме се објашњава нпр. солидарност Швајцарске републике и ако у њој има четири народности, Нијемци, Французи, Италијани, Романи.
Метафорички казано, ако је сарајевска прича заиста пробосанска, а противна јој уистину просрпска, зашто је једна алергична на ,,Алијине” љиљане, Богородичин симбол круне Котроманића и Немањића, на чију баштину обе претендују, а ова, тобоже у име секуларизма, на симболику прослављања Св. Стефана, њеног патрона и првомученика чији је венац наследио митрополит Петар Зимоњић, што је Ђедо описао по сведочењу једног бошњачког адвоката из Бањалуке:
Када су митрополита Зимоњића, с групом православних свештеника, водили кроз Загреб на губилиште, маса усташког олоша церила се на њега и пљувала га. Митрополит Зимоњић, који се у тој великој гомили мученика истицао и сваком падао у очи својом висином, сједином и аскетским изгледом – клецајући од глади и мучења – ђелио је благослове с обје стране овим чудовиштима западноевропске и хришћанске цивилизације. Необична је то слика морала бити. Не знам да ли је било ичег сличног у историји хришћанске цркве и предањима светаца од првих стољећа хришћанства. Зашто је Ђедо за амблем своје просветитељске мисије узео барда српске револуције када је основао друштво за народно здравље и просвећивање Филип Вишњић? Шели је рекао да су песници непризнати законодавци света. На прелазу из 19. у 20. век, и католици и муслимани између две оронуле феудалне империје од каноника Рачког до Гајрета одушевљавали су се за либералну идеју српског пијемнотизма. Легендарна љубав Анице Савић и Хасана Репца, још једног вијећника ЗАВНОБиХ-а, које Ребека Вест у можда најлепшем путопису енглеске књижевности назива невидљивим стубовима (југословенске) цивилизације, била је и симболички загрљај две пречанске престонице српске културе, српске Атине и српског Монпарнаса – Новог Сада и Мостара, ускогрудим антијугословенским србијанским гибаничарима непојмљив онда како и сада, када услед таквог редукционизма и у традиционалним српскоправославним бастионима попт Црне Горе и Војводине српска идеја пропада и одумире. Наместо њиховог српског света, они су уздизали светско српство.
Хасанов заборављени саборац, мостарски градоначелник Смаилага Ћемаловић инквизиторски је жив спаљен у Јасеновцу одбијајући да се ради живота одрекне југословенских опредељења. Радовану Караџићу Срби данас могу само да захвале што више никада у својој историји неће имати тако идеалне борце за своју ствар, али Мостар упркос реалполитичком хорору опстаје на раменима невидљивих стубова цивилизације, самосталних културних прегалаца достојних нашег Ђеде који на терену изграђују свест аналогну херцеговачкој понорници, какви су били и јесу протојереј Радивој Круљ, режисер Мостарског театра младих Сеад Ђулић, млади песник Аднан Братић…
Ниједно друштво не може опстати на технократским формулама без интегралне културне политике која својим еманципаторским садржајима окупља и обједињава. А какав то пијемонтски оквир нуде агенде Жељка Комшића и Дениса Бећировића, који манипулишу испразном реториком ЗАВНОБиХ-а, или Мила Ломпара и Чедомира Антића, који теоретишу о плуриидентитетским потенцијалима српске културе, док у пракси афирмишу једино лузерско наслеђе деде Алије и чича Драже? Трезвена српска и босанскохерцеговачка политичка мисао морала би радити то што они фингирају. Када народи ове заблудама окупиране земље једног дана буду опет мислили својом главом, схватиће да им уз све празнословне декларације и хашке пресуде крупнији разлог за измирење и унутрашње признање од Љубибратићевог превода Кур’ана и поезије Османа Ђикића није ни потребан. Тада ће сви знати да, ако је слободним људима икада примерено клањати се, требало би то чинити пред истинском поруком данашњег датума – бесмртним делом Воје Кецмановића и другова, како би се усправно корачало у векове.
Војислав Дурматовић
Извор: Преокрет
