Дјед Миливој је, нас, своје унуке и све своје ученике учио о снази, достојанству, и несаломљивости људског духа и природно је да је сјећање на њега неодрживо у оквирима колонизованог духа слабићства, покорног гмизања и крајње умне запуштености
Дједа највише памтим по честим сјетним мислима о овом, како је говорио “глупом и бесмисленом животу”, што је за њега било све сем умјетности за коју је живио. Најосновнији биографски подаци кажу да је Миливој Бачановић рођен у Херцег-Новом, 5. XII 1921., у породици чију историју, под истим презименом, на основу архивске грађе непрекидно можемо пратити од краја 15. вијека. Започео је своје образовање у умјетности соло-пјевања на престижном конзерваторију „Rossini“ у Песару 1943. године, гдје је био под менторством проф. Елвире Касазе. Након што је Италија капитулирала вратио се у завичај и од 1944. је припадник Народноослободилачке војске. Свој први јавни наступ имао је 1946. године у улози Вердијевог Риголета у сарајевској Опери, гдје је постао стални члан ансамбла, осим у периоду између 1955. и 1957. године када се придружио Опери Хрватског Народног Казалишта у Загребу. Године 1953. на међународном такмичењу оперских пјевача у Вервјеу у Белгији, освојио је прво мјесто за баритон пјевање и прво мјесто међу 200 пјевача свијета, чиме је скренуо пажњу на свој изузетан талент, што му је омогућило да развије импресиван баритонски репертоар на оперским позорницама. Породична историја овим базичним биографским одредницама додаје и то да је дједу одмах по уручивању награде у Вервјеу понуђен ангажман у Паришкој опери, али је он то културно одбио, уз коментар да то треба расправити са југословенским амбасадором. И тако је дјед остао у Сарајеву, а сарајевска Опера коју је, практично, основао постаје равна паришкој. Због те његове одлуке смо брат и ја рођени у Сарајеву. Увијек тврдим да није дјечја фантазија да се не могу сјетити ничега ружнога из предратног дијела свог дјетињства у Сарајеву. Брат и ја смо заиста имали дјетињство из бајке. Увелико захваљући управо дједу који је већ био у пензији. Сваки дан проведен с њим била је авантура. И заиста кад год би нас негдје водио говорио је дословно “идемо у авантуре”. Сјећам се колико су другој дјеци биле смијешне ријечи које бисмо покупили из његовог хиперијекавског приморског говора богатог талијанизмима: ленцуо, кућарин, кушин, шкура… дједова домишљатост у имитирању ликова из наших омиљених цртаних филмова и дјечјих емисија чинила је да се осјећамо као да живимо у њима.
Сјећам се како би његов дубоки и меки баритон лако прелазио у крекетави глас жапца Кермита, а затим у промуклу озбиљност ђаволског Скелетора. Читање књига с дједом било је као пролаз у други, бољи свијет. Сваки лик из приче добио би свој јединствени глас, у дједовој интерпретацији. дјед је иначе и у друштву одраслих важио за одличног имитатора, тако да је његово читање било више од читања; то је била представа која је хранила дјечју машту. Љето је је било вријеме када се ишло у “нове авантуре”. Тада бисмо готово четврт године проводили у дједовом завичају у Боки Которској.
Наше дуге шетње и вожња барком кроз Тиватски и Которски залив биле су прилике за учење и истраживање. дјед би нам причао о својој младости на поморској академији у Дубровнику, различитим рибама, птицама, звијездама, историјским догађајима од изумирања диносауруса до потонулог града краљице Теуте за који се говорило да се налазио негдје код Тивта, увијек настојећи да своје знање пренесе на нас на забаван и занимљив начин. Те шетње су биле наше мале авантуре, током којих смо упијали сваку ријеч коју би дјед рекао, посебно када би нам, између различитих прича, пјевао дијелове арија из Риголета, Севиљског берберина и нарочито Ере с оног свијета. Када би смо се вратили из “авантура” слиједила је посебна радост за нас дјецу. Приморски градови су, за разлику од других југословенских градова имали привилегију праћења два талијанска државна канала. дјед је перфектно говорио италијански и била му је радост да својим унуцима буквално сваког дана служи као преводилац.
Након што би се љето завршило и почињала школа коју нисам волио, једва сам чекао распусте које смо проводили са дједом и баком. Дјед је волио да купује књиге, које, истина, никада није имао времена све да прочита, али је нама дјеци увијек с поносом показивао двије библиотеке које за живота стекао. “Ово ће једном све бити твоје”, често је говорио. Испоставиће се да је управо ирационална, али племенита везаност за ту стечевину био један од разлога због којих Миливој није одлучио да се склони у свој завичај, онда када је већ постало јасно да у Сарајеву почиње рат. У политичком смислу, био је дјечје наиван. Никада није био члан ни једне политичке партије. Мјесто директора опере које му је могло припасти уколико би се учланио у СК БиХ уљудно је одбио. Истина, увијек је мислио да је све осим умјетности глупо и бесмислено, али није могао ни сањати да је глупо и бесмислено у мјери да ништа осим глупости и бесмислености неће остати. Када су, почетком рата, у наш стан почеле упадати разне групе “ослободилаца” у потрази за оружјем и снајперистима, Миливој би им показивао своје име у музичкој енциклопедији Југославије и свијета, не слутећи да сада живи у свијету у којем Југославије више нема, а да свијет који је свесрдно помагао њеном нестанку не функционише на пуно другачијим основама од фукаре и несоја који му свакодневно упадао у стан, плашећи му унуке од 9 и 6 година, не налазећи оружја већ Шестоаприлску награду Града Сарајева 1961. Орден рада III реда из 1950. и 1971 којим га је одликовао Тито, Спомен плакету Града Сарајева добио из 1965.године,Награду Удружења репродуктивних умјетника БиХ добио из 1961., Златну плакету Музичке омладине из 1970.године, разне награде Савеза композитора Југославије, Плакету Града Сарајева 1979.године, као заслужан грађанин… Све оно што је у свијету који је нестајао пред његовим значило много, а у свијету који је наступао баш никако. Нестанак тог свијета дубоко је погодио дједа.
Ако га од прије рата памтим по широком осмијеху и спремности за игру и шалу, сада је то био човјек чији је израз лица одражавао дубоку муку, песимизам и забринутост. Али воља да његова унучад преживе била је јача од свега. Стајање у реду за хуманитарну помоћ постало је његова нова рутина, гдје би, окружен стотинама других исцрпљених душа, чекао на наш дио оскудних залиха које су могле значити разлику између живота и смрти. Гранате и снајпери га нису спречавали да свакодневно посјећује пијацу на којој су шверцери најосновније производе продавали по десетоструко већим цијенама и које нисмо могли приуштити. Понос умјетника којем су аплаудирале препуне европске дворане није га спречавао да пролази штандовима и пажљиво скупља остатке воћа и поврћа које су продавачи или они који су имали нешто новца оставили за собом. И питка вода је била драгоцијеност. Миливој би, зими у јакни, љети гол до паса, носио тешке канистере или канте на километрима чесме или паркиране цистерне, гдје би чекао сатима чекао на ред. У тренуцима, када би се вратио кући, уморан и изнурен, али с мало хране и воде, није био нарочито расположен за било какав разговор. Често би натмурен и тужан сатима гледао кроз прозор. У тим данима сазнали смо за још један дједов таленат који је одавно занемарио: цртање и сликање. Сваки поглед на свој одраз у прозорском стаклу био је путовање кроз унутарње пејзаже које је рат немилосрдно преобликовао. И те своје одразе је почео свакодневно цртати избацујући на тај начин из себе песимизам и безнађе.
Дјед је када би год то било могуће навраћао у Народно позориште. Чим су се стекли услови, добровољно се пријавио да у тешким ратним условима ради са младим оперским пјевачима све док му једног дана нова управљачка гарнитура није поручила да је непожељан и то дословно преко портира који му је то саопштио ријечима: „Паша, ти не можеш да уђеш…“ Међутим и у најмрачнијим тренуцима, капљица доброте је разводњавала зло. Ускоро је наш стан сваке седмице био препун младих пјевача који су жељели учити од дједа Миливоја. Био је то тријумф доброте и раскошног талента над силама глупости и субмедиокритетства које су реченицу упућену дједу угравирале на улаз сваке институције у граду који је, као мало ко, задужио.
Дјед Миливој је умро на прољеће 2012. буквално првог дана када, од старости, није могао устати на своје ноге. Ноћ прије тога сам сједио поред његовог кревета. Држао ме за руку и говорио да тако не жели живјети. Никада није волио остављати утисак слабог, изнемоглог и беспомоћног човјека. И онда је само заспао са осмјехом на лицу. Често маштам о томе како је у тим тренуцима ступио на сцену вјечности и како је у једној милисекунди поново био Фалстаф, Риголето, Севиљски берберин, Млинар Симо… како му глас одјекује бесконачно, слободан од свих окова глупости и бесмислености, којима су сами себе оковали људи који су га намјерно предали забораву и избрисали из колективног сјећања Сарајева. Дјед Миливој је, нас, своје унуке и све своје ученике учио о снази, достојанству, и несаломљивости људског духа и природно је да је сјећање на њега неодрживо у оквирима колонизованог духа слабићства, покорног гмизања и крајње умне запуштености. Он сада броди небеском Боком, окружен милионима добрих духова који му громогласно аплаудирају. Заборав оних који, за ситну корист, аплаудирају једни другима не би ли тако покушали заборавити ко су и шта су, заправо је постхумно уручено највеће признање за животно дјело.
Вук Бачановић
Извор: ResPublica
