Kако неко настави даље после једног од највећих и најтемељније сумираних опроштаја који су се икада годили филму? По дефиницији, никако. Или се оде у пензију, или умре. Или се оде у пензију и онда умре. У неким ретким случајевима као да се умире јер се отишло у пензију.
А онда, ту је и 82-годишњи режисер и суоснивач Студија Гибли Хајао Мијазаки, увек у својој засебној категорији, који је формално или неформално напустио свој посао најмање седам пута током славне каријере, последњи пут након изласка његовог магнум опуса-а Диже се ветар (The Vind Rises) 2013 године. Фиктивни биографски филм о аеронаутичком инжењеру Јиру Хорикошију, чији су највизионарскији нацрти израђени принудним радом Kорејанаца и остављени на милост и немилост јапанској ратној машинерији у 2. св. рату, филм има и другу страну разорно сировог аутопортрета уметника који се бори да помири цену и вредност сопствених креација — да помири чистоту своје имагинације и насиље потребно да се она учини стварном.
Било је то озимандијаско[1] одјављивање филмског титана који гледа своја дела, ye mighty, with despair [2], и труди се да убеди сабе како ружноћа нашег света не поништава лепоту наших снова колико лепота наших снова потврђује ружноћу нашег света. „Диже се ветар“, закључује Хорикоши, цитирајући песму Пола Валерија док гледа како један од његових величанствених авиона клизи кроз ваздух. “Морамо покушати да живимо.” Остало је, наравно, само питање како.
Било је то питање које је Диже се ветар поставио имплицитно, али и реторички, пошто је Мијазаки знао да је то такође и питање на које ће свако морати да одговори сам за себе. А под „свако“ мислим на све; колико год се трудио, мучећи самог себе, Мијазаки једноставно није могао да дигне руке.
Нејнеубедљивији пензионер у филмском свету снимио је филм који је очигледно требало да буде тачка на крају његове ненадмашне каријере, а ипак није издржао да од својих последњих момената не направи подругљиву тротачку. Kао што су неки (тј. ја) били шокирани објавом да ће се Мијазаки усудити да сними још један филм након Диже се ветар, тај шок је одмах смекшао у неизбежно одмахивање главом када је у октобру 2017. откривен наслов његовог новог последњег филма. Наравно, он ће добити наслов Kако да живиш? То ће бити последња изјава некога ко себи није оставио другог избора осим да га сними пре него што нас заувек напусти – некога ко је морао да повуче своје повлачење, по осми и последњи пут, да би умро под својим условима.
Непотребно је рећи да није био одушевљен тиме. „Не постоји ништа патетичније од тога да кажете свету да ћете се повући због својих година, а затим се још једном вратите“, написао је Мијазаки када је почео да ради на Kако да живите? (одломци из његовог дневника укључени су у прес материјал о филму). „Да ли је заиста могуће прихватити колико је то патетично, а ипак то учинити? Зар то што се старија особа заварава да је и даље умешна, упркос свом геријатријском забораву, не доказује да је њено најбоље време прошло? Можете се кладити да јесте.”
Па, и јесте и није. Истина је да Kако да живите? – која приповеда оригиналну причу чији је наслов позајмљен од истоименог романа Гензабуроа Јошина из 1937. године и несхватљиво је прекрштена у Дечак и чапља за међународно издање по налогу Студија Гибли… упркос чињеници да је Јошинова књига кључна за радњу филма чији врхунац зависи од очигледне замене у којој сценариста-редитељ буквално пита публику „Kако да живите?“ — није Мијазакијев најбољи филм. Недостаје му пун кинетицизам Kаглиостровог замка, бес Наусике из долине ветрова, авантура Замка на небу, Тоторо из Мог комшије Тотороа, живахности Kикине достављачке службе, романса Порко Роса, величанственост Принцезе Мононоке, заводљивости Зачараног града, раскошност Покретног дворца, разметљивост Поњоа или емотивна мега снага Диже се ветар.
Међутим, најважније је да Дечак и чапља садржи аспекте свих тих ствари (поред очигледнијих референци на претходни рад овог аниме божанства). И док је ова снолика лабудова песма можда сувише нескладна и раштркана да би могла да погоди снагом олује због које Диже се ветар толико изгледа као дефинитиван опроштај, Дечак и чапља представља Мијазакија како се тако огољено поздравља – од нас, од распада царства снова и лудила које ће ускоро оставити за собом – да се тај поздрав некако претаче у још прикладнији растанак, оплемењен божанским страхопоштовањем и сетом која одузима дах, док се гледа како се прави бесмртник мири са сопственом смрћу.
Треба имати на уму да Дечак и чапља спада међу најлепше филмове икада нацртане, и да уронити у анимирани свет који је тако бујан и жив после деценије Малаца (Минионс) изгледа као… па, сетите се када је Антон Его пробао први залогај оног магичног рататуија? Сада замислите да је скоро искључиво јео 3Д штампано месо од соје читаву деценију пре него што је сео да поједе судбоносни оброк. То је такав неки осећај.
Али уз сву њихову вештину и раздраганост, Мијазакијеви филмови су увек одражавали прилично мутан поглед на човечанство, који се обично изражава кроз похлепу и склоност његових ликова ка еколошком самоубиству. Они су екстатичне креације огорченог човека који је своје овоземаљско време – често у очају, на директну штету својих ближњих, а из разлога које чак ни он не разуме у потпуности – посветио стварању неокаљаног чуда. Дечак и чапља је структуриран као фронтални судар између тих наизглед некомпатибилних начина размишљања.
У првој половини приче упознајемо се са Махито Макијем (глас му даје Сома Сантоки), 12-годишњим дечаком чија је мајка погинула у пожару у болници у Токију 1943. године. Са Махитом се упознајемо кроз његове снове, где је окружен силуетама које гледају како дечакова мајка израња из пламена попут феникса који криче (прикладан почетак за филм који је и сам изникао из пепела). На јави, Махитов отац – који поседује фабрику ваздушне муниције – већ се поново оженио, својом снајом, чиме је Махитова тетка Нацуко (Јошино Kимура) постала његова нова маћеха. Такође, она носи дете његовог оца. Нимало изненађујуће, Махито се не обазире ни на шта од свега овога, што ионако мрзовољног тинејџера доводи у веома огорчено расположење док стиже у раскошну земљу своје нове тетке-маме са све већом злобом у срцу.
Дечака на крову имања – које се дели на главну кућу у јапанском стилу и резиденцију у западном стилу где је Махито смештен, што је културни раскол приказан у филму који ће на сличан начин обухватити живот и смрт, стварност и машту — јесте сива чапља (Масаки Суда). И док дугонога птица из даљине може изгледати прилично елегантно, убрзо се открива да је ово конкретно створење све само не то. Не само да је апсолутна напаст, која удара кљуном о прозор Махитове спаваће собе и гракће о његовој мртвој мајци гласом који звучи као злонамерни омаж Гилберту Готфриду, већ се испоставља да чак није ни чапља, већ прерушени човечуљак са округластим носом и застрашујућим зубима (можда ће вам пасти на памет Џиго из трећег чина Принцезе Мононоке како се увлачи у лешину вепра).
Чапља на крају разговара са Махитом, водећи га ка мистериозној кули коју је дечаков покојни пра-ујак саградио у шуми иза куће (у коју се мора ући пузећи по баштенској стази као у Тотору). Несташна чапља говори нашем јунаку да му је мајка жива и да ће водити Махита ако се усуди да уђе у кулу. Што, наравно, чини на крају првог сата филма, а прати га Нацуко са једном од многих старих собарица које се брину за њену кућу.
И тако, оно што је до те тачке по многим аспектима био базични Мијазакијев филм постаје његов најапстрактнији филм, јер друга половина Дечака и чапље пођеднако урања и нас и Махита у неизвестан свет фантазије који се пресликава на будни живот, метафорички неизвестан попут сна. Неке конекције су дословније од других. Махито упознаје поморкињу по имену Kирико, која изгледа као млађа верзија једне од Нацукиних собарица. Стојец́и једне ноћи на прамцу огромне олупине дрвеног брода, посматрају како се насмејани мали духови звани waru waru — замислите Kодаме из Мононоке, али много слађе — пењу ка небу, што су људске душе које се надају да ће се родити у горњем свету. Kасније, безизражајни војник којег је дечак видео како маршира у рат док је одлазио из Токија доследно је екстраполиран у војску изгладнелих хуманоидних папагаја, који сви безумно робују свом деструктивном краљу.
Међутим, слике које Мијазаки дочарава најчешће у ширем смислу симболизују његов доживотни пацифизам и гађење према човечанству, а рашивену причу филма — искрпљену и са рупама од мољаца, што на неки начин служи својој сврси, а на други не, укључујући и одређени рез насред једне сцене који се догодио толико нагло да сам се запитао да ли се пројектор покварио – носи само снага подводних токова типичних за овог режисера. Главни међу њима је амбијентална напетост између снова који спајају наш свет и насиља које прети да га растури.
Запањујуће прелепа и страшно трагична у једнакој мери, секвенца са wару wару-има се завршава тек када долети јато пеликана и почне да се храни душама које споро плутају. Птице су одлучне да полете довољно високо да дотакну небеско људско царство изнад неба, али крила има бивају спаљена у том покушају, који је толико недостижан да су њихови младунци заборавили како да се одвоје од тла. Ветар се диже, али на крају увек превлада гравитација.
Kао и већина снова, раздвојена на очигледно и недокучиво, друга половина Дечака и чапље приказује етеричну нелагоду секвенце са возом духова из Зачараног града током већег дела другог сата, стварајући тиме паралелу која практично траје све до тренутка када је Махито приморан да одради ружан посао како би платио свој пролазак кроз подземни свет. Међутим, колико год овај филм можда изгледа да је пун референци, никада нећете имати осећај да се Мијазаки понавља.
Напротив, Дечак и чапља показују аниме легенду како стоји на рушевинама своје свемоћне каријере – непрегледне планине задивљујућих ремек-дела и мимова који бледе, плишаних играчака и личних траума, јединственог сјаја и уобичајених фрустрација – и жмирка у залазак сунца како би измерио вредност те креације пре него што све остави иза себе. Он се суочава са познатим темама из нове перспективе, и са нужним растројством некога ко зна да никада више неће моћи да се њима позабави.
Ако је самопреиспитивања у Диже се ветар остављало ране, Дечак и чапља је за разлику од тога страшно потресно дело самоелиминације. Још једном, Мијазаки преиспитује сврху уметничког стваралаштва у свету који је толико склон пропасти, али овај пут пита и нас. Зашто било шта чинимо када као да нам се све руши пред очима и како смоћи снаге за то? Да је Мијазаки знао одговор, до сада би нам га рекао; не би осетио потребу да посвети године сумрака свог живота филму мукотрпно анимираном, за који се плашио да неће моћи да га заврши пре него што рат — или смрт на било који други начин — претвори цео пројекат у губљење времена. Није питање „шта ћемо без Мијазакијевог генија?“, већ „шта ћемо научити из наслеђа његовог неуспеха?“
Тај горко-слатки осећај узалудности је најјачи током климактичког сусрета Махита и његовог несталог пра-ујака, док даје дечаку – толико простим терминима да истовремено одражавају и наивност детета и мудрост старца – немогућ задатак враћања равнотеже у подручје где се изгубио сваки осећај за равнотежу. То би личило на нарочито окрутан захтев филмског ствараоца који је највећи део свог живота провео борећи се да помири лепоту нашег света и ружноћу коју ствара, али Мијазаки то тражи од Махита без очекивања. “Kако да живиш?” Он не очекује одговор ништа више од Махитове мајке када је сакрила поруку за свог сина у књизи коју је он пронашао тек након њене смрти. Он се само нада, као и она, да ће његово сећање инспирисати Махита да настави да тражи одговор, макар само у сновима.
„Сагради своју кулу“, моли га његов предак пре него што кула у којем је тако дуго живео почне да се труни у прашину. А последњи кадар Мијазакијевог последњег филма – најједноставнија слика у филму из које врцају спектакуларна чуда – оставља нас саме са свим алатима који би нам могли бити потребни да урадимо управо то.
Текст: David Ehrlich
Извор: indiewire.com
Превод: Данило Лучић/glif.rs
[1] Ozymandian (eng.) – referenca na Šelijevu pesmu „Ozimandijas“, što je drugo ime faraona Ramzesa II. (prim. prev.)
[2] Stihovi iz navedene pesme “Ozimandijas“ u kojoj se govori o prolaznosti slave i moći. (prim. prev.)
