Након тмурног и кишовитог јутра, на Цетињу је сув и топао дан. Нешто је више од пола часа до бденија. Сједим на гумну испред манастира и посматрам људе које је сунце призвало да изађу вани и прошетају. Најприје је испред манастира застао човјек у пуној опреми за трчање. На себи је имао црвени шушкавац, уски шортс и хеланке. Пришао је огради и цјеливао једну од застава које су на њој окачене. Затим се нагло окренуо и наставио са трчањем.
Након њега, поред манастира је прошао млађи брачни пар са сасвим малом дјевојчицом, чији је звонки гласић надалеко одзвањао. Убрзо су застали и њена мајка је чучнула и нешто јој шапнула на уво. Након тога, дјевојчица је пришла огради. Будући да су заставе за њу превисоко окачене, цјеливала је длан десне ручице и њиме додирнула неколико застава, сваки пут се окренувши према својим родитељима, који су све то будно и са одобравањем пратили. Када је опазила малу заставу при врху ограде, дјевојчица је показала прстом у том правцу, што је био довољан знак њеном оцу да јој приђе и подигне је, како би могла да је цјелива. Читав тај призор је изазвао симпатије и одушевљење код малобројних пролазника.
Старији господин у раним седамдесетим годинама, чији изглед одаје особу која свакодневно пјешице прође неколико километара, је најприје пар минута разговарао са милицајцима који даноноћно чувају заставе. Затим је пришао огради и прије цјеливања заставе, застао пред њом неколико тренутака, које је провео у дубокој тишини и контемплацији. У цијелом том поступку било је нечег нарочито свечаног, што човјека не може да остави равнодушним.
Након њега су пред оградом стали момак и дјевојка и љубазно ђака богословије, који се ту баш у том тренутку нашао, замолили да их фотографише. Инсистирали су да у кадру, поред њих, обухвати, по могућству, све окачене заставе. После тога су се снажно загрлили и пољубили. Очито да је тај пољубац – цјелив испред застава за њих имао посебну вриједност. Био је попут печата њихове љубави и везе…
Двије дјевојке, које су могле имати шеснаест или седамнаест година, брзо ходање и прилично гласан разговор су прекинуле тек толико – колико им је требало да приђу застави и да је пољубе. Након тога су се окренуле и своје активности у истом ритму наставиле. У том њиховом поступку је било нечег рутинског, па чак и несвјесног. Стекао сам утисак да оне туда сваки дан пролазе и цјеливају исту заставу, да би убрзо заборавиле на то. Цјеливање је за њих постало једна од оних навика којима човјек прибјегава, а да их често није ни свјестан. Уопштено гледано, чини се да су за добар дио града, присуство застава на огради манастира и мали ритуали које понеко изводи пред њима, а који се врхуне у цјеливању постали навика и дио колективног несвјесног.
Убрзо сам схватио да су се безбројни мали облаци над Цетињем стопили у један велики који се све више спуштао над градом, најављујући кишу. Одлучујем да уђем у манастир и тек тада схватам да је бденије увелико почело. У манастирску цркву сам ушао баш у тренутку у којем су богослови пјевали 1. псалам и стих: „Но в закоње Господњи воља јего и в закоње јего поучитсја ден и ношч“…
Извор: Етос
