Ми старимо, опадамо телесно, али то што смо оставили да узраста, у том раду је наш почетак вечности
Обележити три деценије постојања на уметничкој сцени вредно је поноса, а Дивна Љубојевић, интерпретатор духовне музике, диригент и композитор, са хором „Мелóди”, који је основала, учинила је то концертом у Коларчевој задужбини у Београду. Други концерт биће одржан у Новом Саду, у Синагоги, 15. децембра од 20 часова. „Песма Херувима” је назив концертног циклуса којим нас појац Дивна Љубојевић са хором и студијом за духовну музику „Мелóди” води на временско и просторно путовање од 19. до 21. века. На програму су дела композитора класичне музике из Србије, Русије, Белорусије и Грчке. Дивна Љубојевић је у свету препозната не само као аутентичан интерпретатор духовне музике, културни мисионар и промотор музичке традиције земаља византијског наслеђа већ и по, како кажу зналци, „анђеоском гласу” због ког јој се отварају врата другачијих ангажмана. Остаће забележено да је учествовала у стварању прве холограмске опере на свету. Њен мисионарски рад крунисан је и орденом Почајевске иконе Мајке Божје „за проповед православља појањем”.
У времену кратког даха са „ Мелóдима” обележавате три деценије постојања. Како сте успели да у дугом периоду сачувате креативну енергију?
Кад се неко бави православном духовном музиком, није му потребан разлог више од тога чиме се бави. То је живот који се обнавља и једно посвећење, то није посао па да га ставите у оквир пролазности дана, недеља, година, тако је и у мом музичком раду са „Мелóдима”. Видим да је изашла књига о Исидори Жебељан која носи назив „Док слушамо музику, садашњост је вечна”.
Оно што стварамо стално напредује, узраста, живи. Ми старимо, опадамо телесно, али то што смо оставили да узраста, што јесте наше трајање на земљи, у том раду је наш залог за горе, наш почетак вечности. Креација није само инспирација. Креација је нешто што имаш, што ти Бог да, па је инспирација надоградња. И када стане креација на једном пољу, јер ко је креативан он је то у разним аспектима свог живота, она се премешта на поље сликања, кувања, других односа… Али, не постоји ситуација кад нема начина, а нарочито ситуација кад нема разлога.
Које поруке сте желели овог пута својом музиком и избором композиторских дела да пренесете?
Као музичар, увек желим да донесем на концерт нешто ново, да то поделим. И потпуно заборавим да постоји гомила композиција које смо отпевали и које публика воли. Тако да када креирам програм сваки пут идем два корака уназад, да бих у тај програм сместила и старе нумере. Због тога што порука није креирана, она даје слободу свакоме ко је на концерту да из те музике извуче оно што је њему потребно и верујем да свако, од хиљаду људи колико је у сали, добије и задовољан је оним што је добио као поруку. Да је свако нашао оно по шта је дошао.
Ваш глас називају анђеоским. Како га ви доживљавате?
Доживљавам само као модус да неко изрази свој утисак о мом гласу. Раније нисам била вична прихватању комплимената, била сам некако набусита. Онда сам схватила да је то неодрасло с моје стране и да исказујем непоштовање према људима који су скупили снаге да ми нешто кажу. Тако сам научила да прихватим и да захвалим људима који осећају потребу да мене или мој глас похвале или чак, назову, анђеоским. А сваки Божји дар је самосвојан. Љубав Божја кроз дарове се излива на људе. То је нешто веће од мене. Због тога и не осећам потребу да тај дар анализирам, да га рационализујем. Само га са захвалношћу прихватам.
Негујете музичку традицију земаља византијског културног круга. Колико сте на том пољу истраживали и чиме се поносите кад је реч о урађеном?
Од најранијег детињства сам у вери, а потом и у тој музици. Мени се духовна музика напросто дала, као начин да захвалим што постојим. Нисам се на почетку свог бављења духовном музиком сусрела са уметничком, са обрадама Мокрањчевим, Маринковићевим, Станковићевим. Најпре сам се са музиком упознала на извору, у манастиру. Попила сам прву воду на извору, а даље сам из ње узимала своје камичке. Имала сам жељу да пренесем знање, да неког нешто научим, а да тај неко то подели са мном, јер не могу сама. Тако је настао хор „Мелóди”. Има тако неких бриљантних, непоновљивих тренутака када стварање досегне до те божанске струне којој стреми. Врло сам поносна, на пример, на извођење Христићевог опела, 2005. године када смо певали у Галерији фресака, на „Хоровима међу фрескама”. Никад пре, а ни после нисам чула такво извођење делова Христићевог опела. Данас кад слушам, не бих ни јоту променила. Ми рођењем припадамо Византији, те сам поносна и на то што својим животом и кроз свој дар певања могу да је наставим, да је оживљавам. Где год се окренете, видећете трагове Византије, она постоји и данас. У историјском смислу и првобитном облику, Византија је трајала 1.123 године, у том трајању сачувала је грчко-римску културу, да би је предала европским народима када постану довољно зрели да је приме. Многи су варварски долазили да јој отму блага, не знајући да је њено право благo Бог. Није случајно што наша публика на Западу, без изузетка, са сузама и склопљених очију дубоко доживљава ту, њима привидно непознату музику коју изводим.
Извор: Политика
