Пише: Живана Јањушевић
Заиста је мало стручне академске јавности код нас која се систематски бави сатиром или афоризмом. Повремено се појави понеки рад који углавном рециклира већ постојеће идеје, каже Тофчевић у интервјуу за „Дан“
Сатиричар и афористичар Дејан Тофчевић дословно на крају 2025. године, публиковао је своју четврту књигу афоризама „Концерт за чело и потиљак“. Дјело на оштар критичарски начин рашчлањује лапидарним исказима нашу свакодневицу. Притом, не губећи из вида ни ону искру хумора и аутоироније без које би критика била сувопарна и досадна, чак и већ виђена, а којом је Тофчевић истински овладао што препознају и његове колеге и читаоци.
Један од рецензената, Јово Николић, о „Концерту за чело и потиљак“, пише да Тофчевић прецизно, без вишка, користи језик вјешто и мајсторски, играјући се сарказмима, иронијом и црним хумором, провоцирајући тако читаоца.
– „Концерт за чело и потиљак“ је збирка која се не чита у једном даху, већ се отвара насумично, нудећи дневну дозу интелектуалне провокације. Она је обавезна литература за свакога ко жели да провјери пулс савременог друштва, без лажног оптимизма, али и без дефетизма. Дејан Тофчевић је овом збирком потврдио статус једног од најрелевантнијих савремених афористичара – закључује Николић.
Тофчевићеве духовне творевине можете читати и у дневним новинама „Дан“, а са аутором разговарамо о новом дјелу као својеврсној „рекапитулацији“ досад учињеног.
- Можда није згорег да нас и себе подсјетите како је све почело, и да ли сте мислили да ћете, како и сами кажете, упорно радити на афоризму и сатири?
– Први писани трагови о мојим афоризмима сежу уназад тридесетак година, када је било знатно више простора за објављивање у читавом региону, што је створило једну генерацију прилично проминентних афористичара, као што су: Томислав Марковић, Драган Огњановић, Горан Докна, Гојко Божовић, Александар Новаковић, Бојан Љубеновић, Владица Миленковић, Александар Стојадиновић, Братислав Костадинов, Владан Чизмовић и др. Неки су и даље активни мада се један дио пасивизирао или запливао неким другим књижевним водама, али и неколико значајних аутора из тог времена више није са нама. У то вријеме је готово сваки штампани медиј његовао сатиру, а уредници су давали простора и нама почетницима. За мене је најзначајнији сатиричник био „Етна“, уреднице Весне Денчић, чији сам постао, и у наредним годинама, остао редован сарадник. Тада није изгледало као да ћу се бавити афористиком и након оволико времена, али свакодневни контакт са старијим ауторима као што су Милан Бештић или Вељко Рајковић и учествовање на бројним манифестацијама, али и буран историјски период, били су одлична инспирација за некога ко је желио да кроз сатиру сачува здрав разум.
Права музика за оне који слушају афоризам између чела и потиљка
- Зашто сте се одлучили за наслов „Концерт за чело и потиљак“? Значи ли то да требамо ставити прст на чело и добро размислити, јер нас и овако и онако већ боли мали мозак од свега?
– Наслов је асоцијативан и у буквалном значењу би могао мало рећи. Он представља садржај који је права музика за оне који слушају ову књигу простором између чела и потиљка. Овај концерт захтијева посебну публику, која није дигла руке од себе и тражи нове доживљаје спољашњег свијета, који посљедњих година им није нимало наклоњен. Апсурдност времена и догађаја у продуженом трајању чији смо савременици чини да се отварају многа питања током овог концерта, које можете наћи у овој књизи уз понеки одговор.
- Што је по Вама успјешан афоризам, успјешан афористичар?
– Успјешан афоризам мора бити јасан, прецизан, са неочекиваним обртом, и да има истину која се лако памти. Афоризам тражи активног читаоца који је способан да домисли оно што је аутор започео са углавном двије реченице, али и мање, и да рјешење постављене парадигме проналази у себи. Често се због своје краткоће мијешају сентенције и афоризми, али пажљив читалац може увидјети да сентенција нуди читаоцу готову истину, често и као закључак ширег текста, за разлику од афоризма који је умјетничко дјело, духовито, иронично и захтијева тумачење, базирано на оригиналном стилу, вишезначности и асоцијативности. Успјешан афористичар је онај који умије да види оно што већина прећуткује, да каже оно што сви осјећају, али не умију да сроче – и то без вишка ријечи. Управо такви људи имају дар који се не може научити нити развити код оних који га немају.
- Негдје је опште мјесто да се књижевним жанровима – сатири и афоризму, не посвећује довољно пажње у стручним, али и ширим читалачким круговима. Упркос томе, они (упорно) опстају. Како то објаснити? Ко данас чита – слуша сатиру и афоризам?
– Заиста је мало стручне академске јавности код нас која се систематски бави сатиром или афоризмом. Повремено се појави понеки рад који углавном рециклира већ постојеће идеје. Покојни проф. Ратко Божовић је имао интересантан приступ, па је у неколико књига објављивао по есеј о најзначајнијим ауторима, тако је и у књизи „Седморица против мене“, што је парафраза Есхиловог наслова „Седморица против Тебе“, представио седам најуспјешнијих црногорских аутора. Не знам да се појавио још неки рад овог нивоа протеклих година. Код аутора сатире, а нарочито афоризма постоји извјесна доза мазохизма, која их и поред непризнавања и све мањег простора у медијима тјера да раде још више и боље, па се сасвим солидне књиге појављују и онда када им се најмање надамо. Публике за сатиру, а нарочито афоризам има, само што је треба тражити у новијим средствима комуникације, јер се налази у лагумима интернетских социјалних мрежа, које као да су створене за директну комуникацију аутора најкраће књижевне форме и публике.
- Упркос релативно значајном броју аутора, а с обзиром на величину Црне Горе, чини се да је овдашња сцена у посљедње вријеме утихнула. Како то објаснити, постоји ли оправдање?
– Протеклих година је све мање мјеста за објављивање сатире у Црној Гори, јер је критичка мисао све мање пожељна, иако је здрава и отрежњујућа, како за ауторе тако и за широку публику. Петпарачке елите су заузеле све канале комуникације и најгледаније ТВ термине гдје нам продају маглу, као да то што раде има икакву вриједност. Упорно спроводе медијско насиље над становништвом, покушавајући да нам продају рог за свијећу и то им прилично добро иде. У таквом амбијенту је све мање мјеста за културу, умјетност или било какво другачије мишљење, па и сатиру. Она сада дјелује из илегале на друштвеним мрежама и доступна је најширој публици.
Не треба заборавити да ми у Црној Гори још увијек имамо два фестивала сатире, један карикатуре и музеј (!) а то није мало. Иако дјелују у врло скромним условима, највише захваљујући личном ентузијазму неколицине прегалаца, као што су Драган Митов Ђуровић, Дарко Дрљевић и колектив Општине Пљевља, који успијевају да опстану пред поплавом савремених медија. Изгледа да овакав њихов приступ публици није довољан, већ је неопходно пронаћи нове канале комуникације усмјерене према младима, којих је све мање на овим манифестацијама. Ја вјерујем да ће ове веома значајне институције културе наћи начин да привуку најширу публику јер заиста имају шта да понуде, а то су показале кроз деценије постојања.
Извор: Дан
