Пише: Дејан Илић
Добро, није баш срце таме, него тамна или мрачна срца, дарк хеартс дакле – тако се зове банда бајкера (моторциклисти звучи некако исувише невино) у средишту заплета нове криминалистичке/детективске серије „Task“ („Задатак“) на ХБО-у. Али, „срце таме“ је такође добра референца, јер у причи, та криминална група за растурање дроге заиста је оличење зла. За разлику од друге три заједнице увучене у причу иницијалним злочином Тамних срца. Једна је „заједница“ полицајаца/детектива; друга – породица шефа полицијске групе задужене да истражи злочине који се умножавају око почетног убиства и ухвати убице; трећа – породица главног актера с оне стране закона, који је – за разлику од Тамних срца – иако чини зло, за сада више добар него лош, или је барем интенција аутора серије да га публика тако види.
А намере аутора су изузетно важне, јер аутор није макар ко. Серију је осмислио и написао ни мање ни више него – Брад Ингелсбy. Јесте, то је тај Ингелсбy, аутор изванредне серије „Mare of Easttown“ из 2021. Неће то читаоцу много значити, али треба рећи да је Ингелсбyјев и одличан филм „The Way Back“ из 2020, с Беном Афлеком у главној улози. Помињемо овде и тај филм, јер ће се неки главни мотиви из те приче, као и из сада већ славне серије о детективки из Истауна поновити и у новој серији „Task“. Само што је „Task“ много мрачнија и од филма из 2020. и од серије из 2021. Ингелсбyја очито занимају расточени животи и разорене заједнице, углавном су му јунаци алкохоличари а тема зло које је више резултат стицаја околности, лошег окружења и људских слабости главних актера него њихових злих намера.
Тако је барем било у Истауну. У предграђу Филаделфије, пак, где се одвија прича из „Таска“ не само што имамо посла са самим злом – зато срце таме у наслову уместо назива криминалне банде – већ и напетост више није везана само за откривање злочинца него извире и из стрепње шта ће се догодити главним јунацима. У Истауну нисмо били забринути за сам живот главних јунака, таквих претњи тамо више није било, једном када се догодило убиство. На ободима Филаделфије, пак, у новој Ингелсбyјевој причи сви животи су угрожени. А што се тиче идентификације злочин(а)ца, откривања убице, већ у трећој од седам епизода не само што гледаоци већ знају ко је шта и како урадио, него то знају и сви главни актери приче. Тако је Ингелсбy и у „Таску“ образац крими/детективске приче изврнуо наглавце.
Сећамо се, у „Mare of Easttown“ до последње епизоде смо чекали да сазнамо ко је убица. У том смислу, као да је аутор поштовао образац детективске приче. Али, прича о Маре понајмање је била детективска, као што је и сама Маре била мање детективка, а много више пријатељица, бака, становница Истауна. Погон детективске приче, Ингелсбy је мајсторски употребио да ослика заједницу у расулу, као и разлоге за то расуло. А слика је обухватна и детаљна јер је поред Маре Ингелсбy дао и упечатљиве портрете њених пријатељица – живот сваке од њих један је аспект свепрожимајућег распада – које су редом биле све чланице школског кошаркашког тима који је једном, давно, баш када су за њега играле Маре и пријатељице, успео да победи у државном такмичењу женских школских кошаркашких тимова.
Тај успех је био тако велик, а заправо једини успех који се може везати за живот у Истауну, који је дакле тако мали, да га мештани славе и деценијама касније и обележавају његову годишњицу. Пет девојака је победом славно закорачило у свет одраслих само да би им се животи у Истауну распали, а да оне на то никако нису могле да утичу нити да то спрече. Заједница која трули у сиромаштву била је јача од њихове воље и амбиције. То би била, мање-више, прича из Истауна, уз додатак, суштински, да и то ко је убица, а убица је дете једне од пет пријатељица, и то не зло дете, него дете које очајнички покушава да сачува, безуспешно, породицу на окупу и мајку од срамоте – дакле, и оно, иако убица, уједно и жртва средине у којој одраста и социјализује се – само (неподношљиво) појачава основну нит приче о расулу.
https://www.youtube.com/watch?v=irkyXKTmY8M
Све ће се то – дакле прича о социјално девастираном миљеу – у мањој или већој мери поновити и у новој серији. Али, социјална анализа, поред анализе карактера, више нису једине у фокусу Ингелсбyја. Као што више ствар уопште није ни у томе ко је убица. Сад имамо нешто друго на столу – може ли се и колико бити добар у очајној ситуацији, када ствари изван наше контроле замагљују и отежавају избор између добра и зла. Други ниво приче је егзистенцијални у најужем смислу те речи – свим актерима је дословно глава у торби и гледалац стрепи све време шта ће с њима бити. Стрепи у тој мери да се серија гледа с извесном мучнином у стомаку. А опет, упркос свој тој неизвесности, прве критике су биле негативне, а главна замерка је била да је серија – досадна.
Што је, руку на срце, све тачно ако се суд односи само на прву епизоду. Та епизода била је заиста разочарење, тим пре што знамо ко јој је аутор. И нека решења у тој епизоди, како су то критичари одмах приметили, била су више него јефтина. Али, друга и трећа епизода су подигле причу на много виши ниво. Па је гледано уназад постало јасно да је прва епизода била само подизање сцене и извођење главних јунака на њу, што обично уме да буде досадно, па су и јефтина решења била ту да се публици да какав-такав мамац да одгледа епизоду до краја. Међутим, једном када је табла за причу постављена и када су актери стали на своја места, почели смо да препознајемо Ингелсбyја иза приче. Наравно, остаје да се види шта ће се догодити у преостале четири епизоде, тим пре што су све карте већ сад отворене.
Што је још један извор напетости: гледалац заиста не може а да се не пита како ће аутор надаље водити причу и довести је до краја кад и сви њени јунаци, а не само гледаоци, тачно знају, већ у трећој епизоди шта се догодило и ко је за шта крив. Остаје нам само да нагађамо и да с нестрпљењем очекујемо нове епизоде. Што се нагађања тиче, врло је вероватно да ћемо добити детаљне елаборације карактера главних јунака. Те да ће се та елаборација тицати њихових избора између добра и зла и покушаја да своје изборе оправдају себи и својим најближима. За сада знамо да се у све четири групе, као у соби с кривим огледалима, одсликавају исти мотиви: губитак блиског члана породице; лојалност примарној групи; однос према деци; сумња да унутар групе постоји издајник; потрага за смислом после тешког губитка.
Јесте, тешке теме. И када се овако поређају, онда главни јунак престаје да буде, како би жанр то налагао, детектив ФБИ-а Том Брандис – не случајно, бивши свештеник – јер је он на неки начин већ изабрао страну (добра) иако га је живот ставио на тешко искушење. Прави главни јунак је, ако ја добро читам прве три епизоде, ситни криминалац и ђубретар Роббие Прендерграст, жељан освете, а у суштини добре душе и лојалан породици. Брандиса игра очекивано савршено Марк Руфало. Руфалов детектив је особа коју је живот – рецимо то тако – прегазио и која не може да се опорави. Не само што Руфало то добро глуми гестовима и мимиком, него је и само његово тело слабо и оронуло, па не чуди што у првом обрачуну с криминалцима буде изубијан. Када потегне пиштољ, то не изгледа нимало убедљиво, и ту не помаже ништа ни то што Руфалa познајемо и као свемоћног Хулка.
Али, поред Руфалa, помало неочекивано, блиста и Том Пелпхреy као Прендерграст: блиста у тој мери да помало баца у сенку самог Руфалa, за шта је наравно разлог и сама структура приче чије главне теме и недоумице отеловљује управо Прендерграст. И док се њих двојица боре са својим демонима, Ингелсбy нам је дао још један сегмент приче – нешто попут светла у тами. У свом том мраку, Ингелсбy црта и један мали (изгубљени) рај и у њега смешта двоје деце – једно старије дете које је силом прилика морало на брзину да одрасте – дивно је игра Емилиа Јонес – и једно млађе дете које још није стигло да се поквари упркос околностима у којима одраста. Над то двоје деце стоје најстрашније претње у причи, а Ингелсбy њихов однос међусобне пажње и нежности слика тако да те претње саосећајном гледаоцу постану дословно неподношљиве.
Па нас тако, у ствари, више занима шта ће бити с њима, него како ће се одрасли главни јунаци снаћи у својим замршеним проблемима. Ингелсбy је оставио четири епизоде да то наративно разреши, од којих ће последња бити приказана у другој половини октобра. Треба то дочекати. А Ингелсбyју треба признати да је поново успео да исприча класичну причу о борби између добра и зла, с тим што је добро отеловио у својим дечјим карактерима, а зло оставио одраслима. Или се тако барем чини, јер ће и то Ингелсбy релативизовати породичном причом главног детектива у чијем је средишту баш дечак убица. Тако да – гледалац нема на шта да се ослони и само може да се нада да ће Ингелсбy успети да га извуче из очаја којим га је притиснула прича из материјално и морално девастираног предграђа Филаделфије, те да ће тако некако успети да спаси и саму своју – за сада – до крајњих граница замршену и разуђену причу.
Извор:Пешаник
