Пише: Дејан Илић
Приказ филма „Steve“ (Netflix, 2025)
Јесте, могао би се наслов односити и на Србију, љубављу против режимског сејања мржње, рецимо, али, овде није реч о Србији. Кад смо већ код земаља, говорићемо о Британији. Само што то ни изблиза није тако важно. Или јесте, када се поброје друге, важније ствари, а све у вези с новим Netflixовим филмом „Steve“. Рецимо одмах: филм је изванредан, у занатском смислу – врхунска глума и режија. И прича се држи, једном кад коначно добијемо кључ од аутора како да је разумемо. А до тад, читаћемо је као причу о школи, и погрешићемо.
Међутим, с обзиром на то да ћемо схватити да су у средишту приче у ствари менталне болести – за шта ћемо експлицитну потврду добити у поруци на самом његовом крају – тек у трећој четвртини филма, ништа нас не спречава да о њему нешто кажемо и као да је о школи. Тим пре, што се радња филма одвија у Британији деведесетих година 20. века, када коначно свима постаје очигледно какве ће бити последице неолибералних реформи на државне политике социјалне и здравствене заштите, те образовања. И што до пред крај филма аутори редом изводе главне кривце за срозавање квалитета образовања.
Наравно, могли смо се одмах запитати зашто је за једну такву наративну елаборацију за место радње узета једна ипак посебна школа – заправо, нешто између интерната и поправног дома за дечаке с проблематичним понашањем и својеврсном криминалном историјом. Ко год нешто зна о школама, од самог почетка ће се запитати како се одржава школа с истим бројем „ђака“ и наставника – и једних и других је мање од десет. И поврх тога – како се исплати држати тих двадесетак особа у једној великој изолованој згради, укључујући и имање око ње, чије одржавање мора много коштати.
Али, сва та питања брзо оду у други план, једном када се саживимо с наставницима и њиховим питомцима, и почнемо да пратимо њихове животе, а у ствари догађаје у једном – истина, збивањима нереално претрпаном – једином дану школе, кроз чију се призму преломе њихове личне историје. Употребиће аутори један опробани наративни трик да то изведу – у „школу“ стиже новинарска/филмска екипа да сними документарац о питомцима и наставницима. У разговорима пред камером, сваки питомац и наставник има прилику да каже нешто битно о себи. То је први окидач за причу на њеном првом нивоу.
Други ниво је месни: видећемо у филму и представнике локалних власти који ће – нимало неуверљиво – објаснити да је школа скупа и да се општини много више исплати да школу укине а земљиште на којем се школа налази прода „инвеститорима“. Трећи ниво је национални: школу ће посетити и један парламентарац, чију ће површност и безосећајност (што треба читати као површност и безосећајност националних политика) деца/питомци раскринкати у једном једином кораку, на себи својствен делинквентски, а то ће рећи – бруталан начин.
Четврти ниво приче тиче се медија. Аутори документарца поставиће се као да су нешто налик на истраживачке, прогресивно настројене, добронамерне новинаре/активисте, а у ствари ће се показати као несолидни, површни, необавештени „медијски радници“ у потрази за сензацијама, нимало вредни поверења.
Пети ниво приче чине односи између самих питомаца и самих наставника, те између питомаца и наставника. Питомци су, очекивано, изразито агресивни и стално на вици погубног инцидента, како између себе, тако и према наставницима. С друге стране, наставници су преко сваке мере посвећени и пожртвовани, и чврсто стоје једни уз друге у тешком педагошком послу који су изабрали да раде. Док изван школе имамо сурову реалност, унутар школе, на први поглед, гледамо педагошку бајку, барем када је о наставницима реч.
На логично питање којим ће месне власти суочити наставнике школе – какав је смисао да та школа уопште постоји и која је то смислена цена за њено постојање, наставници ће одговорити једногласно и то аргументом у два корака. Први је да та деца заслужују шансу за бољу будућност од оне која их чека ако заврше у правом поправном дому, пошто су се једном већ нашли с оне стране закона. Али, као да прича о једнаким шансама није довољна, као додатни аргумент добићемо и да је сваки од тих дечака изразито талентован за нешто, и да тај таленат заслужује подршку.
Први аргумент је, наравно, довољан, други је вишак и утолико проблематичан. У принципу, свако је дете за нешто посебно талентовано и заслужује прилику да тај таленат развије. Друго и можда важније, и неталентована деца заслужују једнаке шансе. Принцип меритократије у додељивању или ускраћивању права на образовање врло је сумњив и најбоље га је избегавати. Ако је гледаоцу до озбиљније приче о образовању и погрешним државним политикама према школама, може погледати неке друге критички настројене филмове.
Овде ћемо издвојити два, документарац „Berlin Rebel High School“ из 2016. и „Half Nelson“ из 2006. Амерички филм из 2006. нам показује немоћ реформских образовних политика у Сједињеним Државама. Када се школе повинују принципу социјалног и расног гета који доминира националном образовном политиком, у њима се сваки покушај прогресивне или критичке педагогије мора распасти у парампарчад. Немачки документарац пак показује како се може поставити добро (изоловано) образовање, под условом да се амбициозни педагози помире са лоше постављеним националним образовним системом.
Оба ова филма дају одличне анализе и врло прецизно наводе разлоге зашто образовање у датим околностима не функционише („Half Nelson “) или шта би се могло урадити, а да се систем који производи неправду ипак остави нетакнутим („Berlin Rebel High School “). Иако заличи на једну такву причу, „Steve“ није ни једно ни друго.
Ако већ тражимо с чим бисмо га поредили, онда је најбоље да уместо на западу пандан, неочекивано, потражимо на истоку, у филму Андреја Кончаловског „Дом дураков“ („Лудница“) из 2002. Читалац, мој вршњак, сећа се тог филма – који ће публика с ондашњег ФЕСТ-а запамтити само по (за ту публику смешном, а у ствари) потресном појављивању Бриана Адамса на крају филма – о лудници на линији фронта у првом рату у Чеченији. Памти читалац де се прича гради на једноставном изокретању – пацијенти луднице редом су сви паметнији и хуманији од тобоже нормалних људи увучених у један бесмислени рат.
Када се једном покаже да главни актери филма „Steve“ пате од неке врсте менталне болести, школу у којој су се нашли пре ћемо видети налик на лудницу из руског филма из 2002, него на школу из друга два поменута филма. И онда ћемо схватити да је једна од намера аутора филма била да покажу да се у поређењу с наставницима и децом смештеним у неку врсту азила, који се, друштвено прихватљиво, издаје за школу, сви изван показују као људи с више менталних проблема – од месних до националних власти, преко медијских радника.
Јесте, није баш нека порука, банална је, али ради. Као што је банална и порука о љубави, јер ће се показати да су деца завршила у „школи“ јер су била лишена љубави и пажње у својим породицама, што није изговор за насиље, али је уверљиво као његов мотив. Завршна сцена филма утолико је потресна, иако банална. Видећемо да и главни наставник у школи вуче проблем из своје прошлости с којим не може да се суочи и изађе на крај с њим. Па се поред љубави према деци/питомцима, као разлог за његову педагошку посвећеност и пожртвовање може видети и жеља за искупљењем, што донекле подрива његов педагошки високо постављени циљ.
И пошто смо све то рекли, још само две ствари остају да се кажу. Каква год да је прича, филм „Steve“ је, да поновимо, изванредан. У њему блиста и редитељ Тим Миелантс (подсетиће неким решењима на вештину аутора Netflix-ове серије „Adolescence“; само што филму „Steve“ недостаје елаборација да би се мерио с том серијом, иако су по многим стварима налик), и сценариста (ако се сцене у причи гледају као стварање прилика за глумце да покажу шта све могу) Макс Портер, а глумци поготово, на челу с беспрекорним и савршено уверљивим Килијаном Марфијем. Ако ни због чега другог, зато га треба погледати.
Друга ствар је – филм „Steve“ у Србији. Напросто не знам у ком кључу тај филм може да се гледа и разуме у данашњој Србији. У филму имамо једну по свему посебну школу и у њој „посебне“ људе. У Србији се распадају обичне школе с „обичном“ децом. У филму је трагедија за наставнике најава да ће школу затворити. У Србији се редом школе затварају и мало ко то види као трагедију. У филму „посебна“ деца, питомци/бивши деликвенти разголићују друштво и као одраз у огледалу сликају истину о њему. Код нас обична деца, обични ђаци у обичним школама говоре истину о друштву, али нема ко да их чује (поготово у редовима власти).
Из угла Србије, образовни, педагошки патос у филму делује као привилегија, као размаженост богатих. Било је потребно да се у причи подигне азил да би се рекло да је остатак друштва ненормалан. Код нас редом све установе, па и школе – дакле никакве посебне школе – показују да имамо посла с ненормалним властима, које су направиле лудницу од читаве земље. И то још увек не видимо као трагедију.
Извор: Пешчаник
