Јануар је време за путовање сећањима. Некада вам се учини да је заборав појео важне тренутке живота. А онда искрсну јасне слике, као сада. Четири су ми године и први пут одлазим у Полимље, одакле потичу Дедовићи
Лета 1967. отац је рекао да идемо у Црну Гору. У сеоској школи изнад које смо живели, стално је владао полумрак. Учионица са дрвеним клупама и подом намазаним неком црном машћу која је смрдуцкала и штипала очи, била је празна.
Отац ме је довео испред велике карте која је са горње и доње стране имала пречагу. Изнад карте је писало СФРЈ. Зелена, жута, смеђа, скоро црнкаста боја, велика плава површина испод ње. И црвенкасте линије које су вијугале по том чудесном цртежу.
Отац ми показа прстом на једну зеленкасту црту између смеђих површина. „Ми смо овде.“ Клизнуо је прстом до плаве вијуге. „Ово је Дрина.“ Потом је хитро повукао линију до дебеле црне тачке. „Ово је Београд. Рођен си ту, у Земуну.“ Надоле је исцртао невидљиву линију преко целе карте и зауставио се тамо где је смеђа боја скоро прелазила у црну. „То је Црна Гора.“
Показао је кажипрстом једну тачку, много мању од оне београдске. „Ово је Иванград.“ Јагодица кажипрста кренула споро по карти као да је милује. „Ово је Андријевица. Ово плаво, то је Лим. А ово горе су Грудице. Ту су Дедовићи.“
Ноћ пред полазак
Споља се чула граја деце која су на земљаном дворишту сеоске школе јурцала за лоптом. Дуги летњи дани распуста. Горе, на спрату, у школском стану, мајка, већ другу годину учитељица у овом српском селу на обронцима Мајевице, бавила се ручком.
Цели дан су ми пред очи искрсавале боје са велике карте, мешале се и титрале. А Црна Гора је имала боју загорелог колача који се пуши у рерни. У мојој машти то име је обухватало и нешто злокобно и нешто чаробно.
Ноћ уочи путовања нисам могао да усним. Очев завичај, познат само из његових прича, претварао се у моју највећу животну авантуру. Никада нисам ишао тако далеко – ако не рачунам селидбу из Срема у Босну које се не сећам. Мајка је морала да ми прочита три бајке, на пола четврте је заспала.
Слушао сам укућане како дишу и замишљао сутрашње даљине. А онда ме је сан однео на својим змајским леђима, летео сам изнад нацртаних крајолика, осећајући да је лет природан начин кретања људских бића. И никако да се домогнем оне тачке на карти где ме чекају Дедовићи – сан их је претворио у низ ликова сличних оцу, висока чела, светлих очију.
Ујутро сам био неиспаван, али срећан. Отац је упртио сиви кофер на ћошку окован златним металом, мајка цегер са пројом, упутили смо се пешке према макадамском друму који је спајао Тузлу и Зворник. Чекали смо аутобус у хладу. Најпре се у даљини подигао велики бели облак прашине, да би из њега искрсло бректаво чудо. Сели смо на дрвена седишта, дан је обећавао врелину.
Дуванска душегупка
Сатима смо се труцкали, нисам се одвајао од прозора. Крај мене су промицала села и вароши, реке и пруге. Отац је забављао сестру причајући о рођацима којих је било безброј. Пажњу ми је привукло често појављивање именице „вук“ у том низу имена: Вукан, Вукашин, Вукомир, Вук, Вукоје, Вучина, Вукота. Замишљао сам све те црногорске људе-вукове, а онда сам се сетио да и сам потичем од једног таквог – отац се звао Вукман.
Иза нас је седео чича са шеширићем који из ћошка усана није вадио краћу цигарету без филтера, која је производила густ, плавичаст дим и још гушћи воњ. Чим би попушио једну цигарету, забио би балави опушак у пепељару која је отворена и крцата зинула из наслона седишта. Онда би и одатле тињао дим, а чича би већ вадио следећу цигарету, палидрвце би при паљењу заклонио руком као да је негде на ветрометини, и задовољно испустио колут дима.
Он би плутао све до аутобуског крова, мењајући облик попут духа из цртаног филма, да би се распрснуо у праменове, прозрачне од преподневне сунчеве светлости. Аутобуси мог детињства биле су дуванске душегупке.
Мајка се узалуд мрштила и окретала према чичи, он би је нетремице гледао својим тупим, разливеним погледом и климао главом у ритму труцкања аутобуса. И отац је у једном тренутку посегнуо за џепом кошуље, да извади своју паклицу дувана, али код њега је мајчин убитачни поглед био делотворнији, па је извађену цигарету заденуо за уво, чекајући паузу.
Чакор
Пут је постао раван. „Ово је Мачва“, рекла је мајка. Никако да повежем ону географску карту и ово што видим. Поред пута на приколицама коњских запрега низала су се брда лубеница. Изгледа да сам ипак задремао, пробудио ме је мајчин глас: „Стижемо у Београд. А тамо лево, ту је Земун, тамо си рођен.“
Низ зграда уз велику реку и мостови. Савски пецароши голи до појаса на зарђалим бродовима. Чамци, бродићи, аутомобили.
Мора да смо пресели у други аутобус, али тог се другог дела пута слабије сећам. Трајало је. Али, наравно, добро памтим Чакор, планински превој између Метохије и Црне Горе.
Аутобус је био старији и од оног који нас је одвезао у Београд. Бркати шофер је мотао воланом као луд, час на једну час на другу страну. Кривине на успону су понекад биле тако уске да је возач маневрисао напред-назад.
Испод стакла на које сам приљубио лице, појављивала се провалија. Много касније сам наишао на једну од чувених Ничеових мисли – ону по којој свако ко дуго гледа понор осети и да понор гледа њега – и та мисао и слика понора који зури у мене из дубине испод Чакора за мене су постали једно. Сунце се нагнуло иза црногорских планина бојећи у наранџасто метохијску равницу све до Пећи.
Мост на Лиму
Стижемо и већ излазимо код трошног моста на Лиму. Аутобус је продужио даље према Иванграду. Лим је хучао кроз сумрак. Никада нисам чуо такав хук. Тамо где сам растао река је била удаљена црта под брдом на другом крају долине. Равничарска, спора босанска река. А ово што је хучало пред нама, ово је била дивља снага околних планина.
Даске на мосту су биле труле, а на средини су две недостајале. Кроз њих се видело зелено-бело пенушање воде. Та рупа беше већа од људског корака. Привио сам се уз мајку. Отац је узео сестру у наручје.
Онда је убрзао корак и скочио. Дочекао се вешто и зауставио насред моста. Спустио је сестру и нешто јој рекао. Онда је опет узео залет и скочио према нама двома. Мајка је само преплашено рекла: „Вуле?“
Узео је и мене у наручје. Осетио сам мирис његове колоњске воде и дувана. Било је лепо летети у очевом наручју. Спустио ме до сестре. Ухватили смо се за руке. Он се вратио назад.
Тог се тренутка сећам. Сестра и ја на једној страни моста, испод нас хучећи Лим. А родитељи са друге стране. Као да смо за тренутак остали сами на свету, сирочићи. Онда је отац узео мајку за руку, заједно су, као деца, прескочили рупу. Вратио се још једном, овај пут по кофер. Пошли смо колским путем узбрдо, кроз шуму.
Небо се замрачило, густи, црни облаци ковитлали су се изнад Лима, изнад крошњи и стрмина. Крупна, топла кап ми паде на образ. Цели кланац блесну неонском светлошћу, ужарена жила са безброј жилица расцепа мастиљаво небо. Ухватих се за мајчину сукњу, сестра тихо зацвили. Отац и мајка се само згледаше.
Прва црногорска ноћ
„До првих кућа је десетак минута. Ноћићемо тамо, код кумова, па ћемо ујутро даље“, рекао је отац. Пешачили смо џомбастим, земљаним путем, муње су осветљавале шуму с обе стране, грмљавина је налегла на дечје уши, мислио сам да џинови цепају небеса од лима.
Стигли смо на једну зараван. Кућа је скоро до земље била покривена кровом сачињеним од тамног дрвета. Отац је почео да зазива: „Вукооо, ооој, Вукооо!“
Седокоси човек нам отвори капију. Држао је петролејку. Под њеном светлошћу лице му се разуди у хиљаде ситних бора, било је то најстарије лице које сам до тада видео. Мајка ме је морала гуркати у кућу.
Просторија је била велика. На земљаном поду су биле поређане даске, на њима сламарице. Ватра је тињала на огњишту. Дали су нам пешкире да се обришемо, јели смо проје и киселог млека из дрвених чанака. Бацили су цепаницу на ватру, ускоро светлост огњишта оте из таме још троје деце и жену у црнини. И са њеним лицем играло се беласање пламена, час је било неизмерно старо, час питомо, са топлим, радозналим очима. Ја и сестра смо легли на једну сламарицу. Одрасли су тихо разговарали, зачуо сам и смех. Ускоро се све удаљило. Сан ме узео под своје.
Пробудио сам се усред ноћи. Нису се више чули бесни дивови са лименим бачвама, све је било мирно. У просторији се ништа није видело осим мајушне жишке на огњишту која се уморно борила против таме да би се на крају претопила у њу. Препознао сам оквир прозора – друга врста таме, четвороугаона, са бледим намигивањем звезда. Дубоко дисање људи у просторији, благо хркање.
Моја прва црногорска ноћ. Боцкала ме слама из лежаја. Обузела ме необјашњива радост, њеним тобоганом опет склизнух у дубину сна.
Прво црногорско јутро
Пробудило ме клопарање посуђа, ватра је опет горела, напољу је сунце обасјало брда. Мајка и сестра су седели са старцем на веранди. Отац се умивао на чесми.
Брзо смо презалогајили овчијег сира и топле погаче – остаће то најлепши залогај у мом животу – опростили смо се од домаћина, чија су лица на јутарњем сунцу изгледала као музејске слике, господствена и прастара. Кренули смо узбрдо.
Отац је носио флашу изворске воде, давао нам је да попијемо по гутљај, а два пута нас је и умио. Шума се проређивала. Ту и тамо отац би застајкивао пред кућама стрмих, дашчаних кровова и малих прозора, из којих су излазили мештани, са сваким би разменио неколико срдачних речи, груби дланови су ми миловали главу. Жене би износиле тацне, а на њима ледена вода у стакленим чашама и слатко.
Ни мост изнад Лима који хучи, ни невреме, ни ноћ у туђој кући нису ме уплашили. Радост у мени је током путовању расла, а да је нисам могао објаснити. Сви ови људи, Вуканићи и Дедовићи, јер ту трећих и није било, умели су се честито обрадовати неком своме. А према сестри и мени – мада нас први пут виде – имали су ону врсту срдачности коју чуваш само за најрођеније.
Гробље Дедовића
Чуо сам звонца на овцама, лавеж паса и довикивање људи. Мирисало је на свежину, на шуму, на игру сунца и росе, на повратак нечему заборављеном. После двадесетак минута прошли смо крај гробља иза којег је пукао видик у долину, где је Лим светлуцао, охол и леп, најављујући блистав дан.
Отац нас је позвао да се окупимо на улазу у гробље. „Овде су сахрањени сви наши!“ Набројао је неколико имена – људи од којих потичемо. Дедовићи.
Гледао сам у старије гробове са крстачама и оне свежије са петокракама. „Горе“, рече отац показујући узвишење које се претварало у висораван, у пространи балкон над Лимом, „горе вас чекају ђед и баба.“
Прошли смо крај куће чија веранда је завршавала стрмином, па се чинило као да је кућа заправо гнездо из којег може да се полети. Укућани су већ изашли, сви су се љубили три пута, а отац је рекао да му је човек са уредним брчићима брат, а његови синови, већ момчићи – моја браћа. Ту ћу црногорску лекцију научити током времена – тамо нема рођака, јер су ти сви рођаци – браћа и сестре.
Полексија и Миљан
И већ корачамо према падини на коју је, као на крило, засела камена кућа са мрким кровом. У сусрет нам је журила погнута женска прилика. Ништа нисам разумео од бујице речи и пољубаца. Али сам одмах поверовао тим благим, топлим очима пуним љубави. Баба Полексија.
Иза ње, на прагу, стајао је висок човек, једва просед, маркантних црта лица. Човек на којег ћу, после неколико деценија највише подсећати мештане. Ђед Миљан. Његова радост је била тиша, можда и дубља од оне коју је нештедимице расипала баба Лека, како су је сви звали.
Велика ливада чији је ивица била видиковац према Лиму испод куће, а изнад ње, на узбрдици, шума са извором. То је све наше, причао је отац. Миљан је ћутао. Седео је пред кућом на овећем пању. Подигао ме је на крило. За један тренутак, можда мало дуже, ћутали смо, осећајући заједно мир.
Тророги Комови су се уденули у плавкасти хоризонт. Одавде се види даље и боље него из равничарског блата. Ствари се враћају на своје место.
Један Дедовић који је ту до тог сусрета живео више од пола века и претурио два светска рата преко главе, и други, једва четири године стар, загледан у исти хоризонт са његовог крила, рођен далеко на северу, у Срему, а потом одведен у једно босанско село.
Мада је дечак први пут ту, иако први пут види оца свог оца, он осећа – а да то осећање не уме да именује, а камоли да разуме – дечак осећа да се вратио кући.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
