Деца комунизма

Прошлост одређује садашњост и будућност. Зашто је у Србији оваква ситуација каква је данас и каква је већ деценијама и зашто нема промена?

Један од одговора који се често чује у јавности је – зато што Србијом и након Тита непрекидно владају потомци—деца комунизма, идеолошка и биолошка деца Броза и његових официра, безбедњака, шефова Партије, директора великих комбината и фирми. Ако се погледа један омањи списак потомака из прошле, комунистичке, власти није тешко прихватити став да прошлост увелико одређује садашњост Србије, али ће тако бити, вероватно и у будућности.

У бившој СФРЈ од 22 милиона становника, крајем 80-тих година, било је више од 1.850.000 чланова комунистичке партије. Дакле, више од 20 милиона Југословена нису били чланови једине дозвољене партије. Како онда сву политичку, научну, естрадну, медијску, невладину и привредну сцену држе некадашњи високи чланови партије или њихови потомци?

Њихова деца су били носиоци власти и најбогатији људи за време Милошевића, они су у периоду 2001-2014 приватизовали целокупну друштвено-државну имовину покрадену 1944-1956 и држе све конце економије и јавног живота у Србији. Да не испадне да причамо у празно, погледајмо неке примере:

Ана Брнабић, унука потпуковника ЈНА Антона Брнабића са отока Крка који је ослобађао Дедиње од својих власника 1944-1946 и ћерка Зорана Брнабића, комунистичког функционера и директора Поште.

Ивица Дачић, син Десимира, верног Титовог полицијског команданта у Метохији и Житорађи.

Млађан Динкић, син Миросинке, гувернера Народне банке Југославије за време Тита и шефице Анђелку Вучићу.

Борис Тадић, син официра ОЗН-e Љубе, комунисте па праксисовца тј. ултралевичара.

Зоран Ђинђић, син пуковника војно-обавештајне службе КОС-а Драгомира.

Ненад Чанак, син комунистичких и аутономашких функционера, отац Милан је био комунистички градоначелник Новог Сада и велики аутономаш

Мирјана Мира Марковић, тетка Даворјанка је била Титова ратна секретарица и љубавница, ћерка комунистичког руководиоца Моме Марковића и револуционарке Вере Милетић, њен стриц комунистички руководилац Драгослав Дража Марковић, је почетком седамдесетих важио за најмоћнијег човека у СР Србији.

Вук Драшковић, син партизана Видака, касније дописник Танјуга из Африке. Шеф кабинета Мике Шпиљака, председника Председништва СФРЈ.

Војислав Шешељ, са 16 година постаје најмлађи члан Савеза комуниста Југославије, најмлађи Титов докторант на Правном факултету, докторирао на тему „Марксистички концепт наоружаног народа”.

Драгољуб Мићуновић, СКОЈ-евац познат по томе што је репетирао пиштољ као гимназијалац на часовима како би застрашио професоре и као jахач свештеника СПЦ, био је и УДБ-аш на Голом отоку, једини рехабилитовани голооточанин, касније вођа „Црвеног универзитета

Соња Лихт, један од вођа студентских демонстрација 1968. и оснивач „Црвеног универзитета Карл Маркс“ Током тих протеста.

Латинка Перовић, историчар и творац „Друге Србије”, комунистички функционер, цензор и секретар Савеза комуниста Србије од 1969-1972

Весна Пешић, ћерка Душана, партизанског борца и тужиоца у Титовим судовима.

Вук Јеремић, унук Шерифа Буљубашића и Садете Поздepaц, чији је отац Нурија Поздерац, потпредседник АВНОЈ-а. Он је изданак једне од најугледнијих комунистичких породица из БиХ, које тамошњи медији воле да зову „Бошњачки Кенедији”. Син је Михајла Јеремића, Титовог и Слобиног директора компаније Југопетрол.

Марко Ђурић, унук Најдана Пашића Брозовог функционера и председника Уставног суда СР Србије који је спроводио и извршавао устав из 1974.

Ирена Вујовић, председник општине Савски венац и функционер СНС, праунука Николе Ковачевића, оснивача Коминтерне и Титовог амбасадора, брата народног хероја, револуционара и масовног убице Саве Ковачевића.

Вук Хамовић бизнисмен милијардер, син Радета, народног хероја и Титовог генерала који је ослобађао Дедиње од својих власника 1944-1946 и касније био дугогодишњи Начелник Генералштаба ЈНА.

Миодраг МК Костић, бизнисмен, синовац Бранка Костића, председника Председништва СФР Југославије.

Мића „Мегадтренд” Јовановић, син комунистичког руководиоца Божина Јовановића, најмоћнијег човека у источној Србији, члана ЦК СКJ и члана најужег Титовог кабинета током 60-тих.

Жарко Кораћ, син Вељка, марксистe и ОЗН-аша, помоћника Титових министара и шефа партије на Филозофском факултету у Београду. Кори Удовички, ћерка Лазара, учесника Шпанског грађанског рата, аутономаша, комунистичког руководиоца и дугогодишњег амбасадора СФР Југославије у више земаља (Аргентини, Венецуели, Бразилу итд.)

Јелица Минић, бивши помоћник министра спољних послова је ћерка Милоша и Милке, истакнутих кадрова из времена Јосипа Броза, њен отац је био министар иностраних послова Југославије, и пре тога главни тужилац у процесу против Драже Михаиловића из 1946. године који до
краја живота није одао тајну где је сахрањен генерал Дража Михаиловић.

Наташа Кандић, ћерка мајора ОЗН-e Павла који је наредио стрељање Срба у Тополи 1944, потоњи генерал ЈНА.

Сташа Зајовић-„Жене у црном“, ћерка Јоле Зајовића из Котора, партизана који је 1944. стрељао Београђане приликом „ослобођења“. Биљана Ковачевић-Вучо, ћерка Вељка, партизанског народног хероја, генерала ЈНА и помоћника савезног секретара за народну одбрану. Соња Бисерко, шеф кабинета савезног секретара иностраних послова СФРЈ Будимира Лончара и дипломатски представник СФРЈу Лондону и Женеви, ћерка партизанског борца Бура који је био Титов дипломата у Египту и Алжиру.

Бошко Јакшић, перјаница листа Политика и највећи стручњак за међународне односе, син Павла, Титовог генерала и народног хероја, команданта Београдске војне области и помоћника начелника Генералштаба ЈНА, касније ударни члан ЦКСКJ.

Гордана Суша, ћерка УДБ-иног оперативца и новинара-цензора Живорада Шиље Михајловића, снаја генерала ЈНА Саше Суше и супруга функционера Савезног СУП-а СФРЈ. Душка Јованић, новинар и писац, унука народног хероја и генерала ЈНА, Бока Јованића. Из функционерских и партизанских породица потичу још и многи други попут музичара, Горана Бреговића, Момчила Бајагића-Бајаге, Бранимира „Џонија” Штулића, Милана Младеновића, Горана Чавајде „Чавкета” итд. Ту су и водитељи попут Оливере Ковачевић, Маје Жежељ, драмски писац и редитељ Љубиша Ристић, глумци попут Горана Кичића, Стефана Капичића итд.

Нико не може, нити жели, да спори право свим овим људима, потомцима носилаца комунистичке власти од краја Другог светског рата, да се баве пословима којима се, многи од њих, часно баве, и они не могу сносити одговорност за грешке и лоше потезе својих предака, али се ваља подсетити прошлих времена, последица које је то време оставило на наше животе.

Можда и уз помоћ оваквих подсетника полако изађемо из провалије у коју смо упали пре много година и успемо да направимо друштво у коме ће бити места за све, али и бољитка за све. Та прошлост нам је оставила једно веома расцепљено друштво-на једној страни мали слој (једва неколико процената становништва) који живе као енглески лордови и велику већину који једва састављају почетак и крај месеца.

Петар Живковић

Извор: Корени