Дијего Армандо Марадона – Само се Богу све прашта

Дијего Марадона,
(Фото: YouTube)

Рођен 30. октобра 1960. године у Ланусу, предграђу Буенос Ајреса, као пето од осморо дјеце Дијега Марадоне Сениора и Далме Салвадоре Франко, потоњи фудбалски бог, бунтовник с ауторитетом, антиталенат за живот изван фудбалског терена, преминуо је 25. новембра 2020. године у шездесетој години живота. Његов фудбалски таленат примијећен је у раном дјетињству, али његово сићушно тијело није обећавало озбиљну фудбалску каријеру. Чинило се да неће ићи даље од забављачких бравура што их је, као дванаестогодишњак, изводио током полувремемена на утакмицама прве дивизије Аргентине. Па ипак, није то био његов шоутајм већ припрема за тотални фудбалски театар – за умјетност.

Други су шутирали лопту а Марадона идеју. Други су фудбал третирали као посао или забаву, а он је шутирао лопту као да шутира читаву планету. Није то била свирепост доминације, јер толико пута га је одавало ридање на терену. Да сузе, сузе су одавале да је ипак само човјек, али с педигреом античких хероја. Отуда је за њега стадион прије био антички амфитеатар него спортско гротло у коме своје амбиције хране богати а своје фрустрације лијече сиромашни грађани свијета.

Када је неуспјешан дриблинг, он пада у саморефлексију − што је прва претпоставка катарзе. Лако је провјерити да су његове фудбалске бравуре производ дугих преиспитивања. Само их пажљиво треба посматрати. Он је размишљао брже од лопте; имаш утисак да још није ни стигла до њега, а он је већ филигранским додиром осмислио како да изигра четири или пет својих немилосрдних чувара.

Римљани су већ обесмислили слободу и умјетност када су умјесто амфитеатра установили арене. Рефлекс наслађивања свођењем човјека, па још ратника, на животињу жив је до данас. (Па и савремена спортска здања називамо аренама!) Заборавили бисмо Римљане само да се у средњем вијеку арене нијесу излиле на улице и тргове. Убити и спалити човјека на тргу, што ће рећи, негдашњој античкој агори, постала је посластица. Авај, морало се с тим престати, па се опет створио архитектонски круг унутар кога ће се опет тући, истина фудбалском лоптом, за интерес неког силника, за интерес најбогатијих, али не знањем и духом, већ златним полугама, или прстима политичке моћи.

Стадион је, колико год уживали у њему, постао просторна метафора цивилизацијске и културне декаденције; корпорацијски и медијски тотални (анти)театар, који у себи садржи нијансе римске арне, средњовјековног трга, али скоро ништа од античког анфитеатра.

Па ипак, један човјек, El Pibe, није се уклапао у такав свијет. Чини се да је у Наполи дошао не само да игра лопте већ да сруши „Рим”. „Божја рука” иде, такође, у ред напора да се избори достојанство и правда. Да, био би разапет или спаљен на тргу када у том, веле контроверзном поготку, чак и Енглези нијесу видјели неку вишу правду.

Милорад Дурутовић