Неретко се дешава да ме познаници који су посвећени идеологији (нео)либерализма и капитализма (од којих су многи често и ”про-ЕУ” и ”про-НАТО” оријентације) питају: ”Kако ти, као левичар, можеш да седиш и пијеш са ‘тим и тим’, ко је десничар/ка?” Или, ”Kако можеш са њим/њом, ко је из ‘тог и тог’ табора да учествујеш у јавној трибини?” И обрнуто, од познаника са ”деснице”, понекад такође стигне питање ”Kако можеш да разговараш са ‘тим и тим’?” Чини се да су феуди јасно подељени, да можеш бити или ”наш” или ”њихов”, јер ако ниси, онда си у опасности да постанеш непријатељ и једнима и другима.
Процес поларизације јавне и идејне/идеолошке сцене је већ дуго времена у току. По узору на Сједињене Државе, и на Балкану, као и широм ”западног света”, одвија се процес свођења политичке-идеолошке сцене на бинарне категорије: ”либерали” вс. ”конзервативци”, ”про-демократе” (а такође често и ”про-ЕУ” опредељени ”грађани”) вс. ”националисти”.
Политичке странке, али и медији и појединци који учествују на јавној сцени, се тако често групишу у два ”вода”, делећи се на оне који себе перципирају као ”про-демократске”, ”про-ЕУ” (а често и про-НАТО), и оне ”про-националне” (а зависно од тога који национализам је у питању могу бити про-руске, про-НАТО/америчке и сл.). У сваком случају се афирмише бинарна подела, па чак и нужна супротстављеност између на ”нас” и ”њих”, која је вредносног карактера.
”Ми” смо увек у праву и морално смо супериорни. ”Они” су морално дефицијентни, непријатељи који се могу или само нападати или држати на безбедној дистанци. ”Нашима” треба пружити подршку (без обзира на то да ли су ти ”наши” паметни или нису, да ли су корумпирани или не), ”њихове” треба нападати свим расположивим средствима (без обзира на то да ли некада кажу и нешто паметно, или ураде нешто добро).
Обавештенијим читаоцима није, наравно, неопходно нарочито објашњавати бизарност овакве поделе. Они мање образовани ”граЏани” ће се често ужаснути када сазнају да је модерни појам грађанства, и са њим везана модерна либерална и парламентарна демократија, у непосредној вези са процесом грађења модерних нација, те да нација, патриотизам и грађанство никако нису супротстављени појмови у многим ”традиционалним” и ”развијеним демократијама”, већ напротив блиско повезани (што, ако мене питате, није нешто нарочито добро).
Друго је, наравно, питање етно-шовинизма, где припадност некој етничкој/религиозној групи подразумева искључивање из национално-политичког, па тако и из грађанства, или раслојавање између грађана ”првог” и ”другог” реда. Али ни ту ”развијене демократије” нису неки нарочит узор, јер је њихова историја по правилу историја или веома велике етничко-религијске хомогености, где није ни постојало искуство нарочите различитости, или историја бруталних сукоба и подела (које неретко трају и данас) између различитих етничко-религијских група (нпр. између католика и протестаната, или између различитих протестантских секти), услед којих су се и изналазили модели попут ”уставног патриотизма” како би се обезбедила политичка стабилност упркос тим различитостима и конфликтима (што је, опет, резултирало, да чак и тамо где је такав типично либерални патриотизам успостављен, имамо нова раслојавања, пре свега по класном/материјалном принципу).
Проблем дакле није само у томе што постоје примитивни, необразовани, острашћени, а некад и насиљу склони националисти (што није спорно), који на помен неког другог и другачијег узимају нож у уста и пушку у руку (ако нема пушке добро ће доћи и мотке) спремни да крену у истребљивање ”других”.
Проблем су и оне ”про-демократске” снаге које нису способне да виде ерозију демократије и људских права до које долази широм ”развијених демократија”, чиме често постају инструменти империјалних и корпоративних интереса. Једино што највећи број либералних ”про-ЕУ” и ”про-НАТО” актера уме да понуди је фантазија о неком замишљеном демократском рају на чијем челу је ”лидер слободног света”, о царству слободе и људских права, царству беневолентности и просперитета, те неограничене посвећености ширењу демократије и људских права у примитивне и заостале делове света (ако треба, и по цену истребљивања домородачког становништва), све из дубине своје добре (нео-либералне) душе.
Амикус Плато, сед магис амица веритас. Ерго, уз ризик да некима то причини душевну бол, треба рећи – тај рај не постоји. За разлику од маинстреам либерала у Западној Европи и Северној Америци, балкански либерали и ”про-ЕУ” (често и ”про-НАТО”) оријентисани медији и интелектуалци су често склони да код куће виде само распад. И ту су (углавном) у праву – код (балканске) куће је, по правилу (економски, правни, медијски…) распад.
Проблем је што је и у замишљеном ”либералном рају” Запада такође – распад. Није увек иста врста распада, у неким сегментима није ни исти ниво распада (а у неким аспектима је распад, белиеве ит ор нот, чак и већи).
Поента је учити, без идеолошког догматизма, површности и једноставности, од различитих врста распада широм света како не уништавати оно што може бити позитивно за друштво у целини, као што треба учити и од конструктивних иницијатива (којих има готово свуда) оно што се може на паметан начин искористити на локалу, зарад добробити друштва и највећег броја његових грађана.
Ту лежи и мој одговор и ”нашима” и ”њиховима”: могу да разговарам и са једнима и са другима (и трећима) јер радо седим и пијем са занимљивим људима, и уживам да размењујем мишљења и аргументе са онима који нешто знају, који су у стању да мисле на комплексан и критичан начин, без обзира на то које су, формално гледано, идеолошке оријентације.
Радије ћу разговарати са обавештеним десничарем или либералом који је у стању да артикулише добро промишљене аргументе за своје ставове (иако су и ”десни национализам” и ”либерализам”, што се мене тиче, конзервативне идеологије које су део проблема, а не решења), него са неким ко се декларише као, рецимо, социјалиста или анархиста, а ко осим површних парола и бизарности нема ништа друго да понуди.
Уместо склоности ка подизању често вештачких идеолошких зидова између ”нас” и ”њих”, уместо дисквалификовања људи а приори, на бази тога ком ”кампу” (ми мислимо да) припадају, мислим да је много паметнија стратегија разговор са онима који су у стању да комплексније гледају на ствари.
Уз то, неопходан је и већи ниво критичког односа према сопственим идејама и ставовима (као и према идејама и активностима ”наших”), што може лако бити резултат разговора са онима са којима се не слажемо, а уз помоћ којих можемо проширити сопствена знања и преиспитати сопствене позиције.
То отвара могућност превазилажења јефтиних пропагандних замки, честих вештачких поларизација које нас држе у менталним затворима или нас излажу непотребним и непродуктивним сукобима, док, у међувремену, слобода и демократија ишчезавају под притиском империјалних политика, (корпоративног) капитализма и корумпираних локалних властодржаца.
Пише: Давор Џалто за Autograf,hr, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret
