Без неразумног претендовања на коначност суда о изузетно сложеној и слојевитој проблематици, слободан сам да укратко назначим три (хипо)тезе, за које верујем да би о њима вредело повести рачуна и, можда, стручну расправу
На основу праћења трагичних збивања у Гази, започетих 7. октобра прошле године бруталним терористичким насртајем Хамаса на погранична израелска насеља, у којем је страдало између 1.200 и 1.400 израелских држављана, махом цивила, а око 250 било отето и одведено на подручје Газе, могуће је, без заузимања навијачког става и изрицања вредносних судова, изнети одређене хипотезе општијег катрактера. Ово поготово, ако се тренд којим су кренула најновија збивања сагледава у контексту столетног израелско-палестинског сукобљавања око исте територије у Светој земљи, коју оба народа сматрају својим легитимним (државним) домом.
У више наврата током новије историје, уски и пренасељени Појас Газе био је поприште сурових израелских оружаних интервенција и унутарпалестинских братоубилачких раскола, али су размери садашње ескалације убилачког и рушилачког насиља без правог преседана, тако да стварају услове да се неки процеси уназад, али и унапред, перспективно, јасније развиде, односно да се уобличе, ако не закључци и поуздана предвиђања, а оно свакако смерокази размишљања о неким битним аспектима овог средишњег и најстаријег жаришта нестабилности на Блиском истоку.
Без неразумног претендовања на коначност суда о изузетно сложеној и слојевитој проблематици, која се информативно не може у задовољавајућем опсегу и с потребном тачношћу, поготово индивидуално, ажурно пратити, а која сазнајно надилази сваку појединачну интелектуалну и имагинативну моћ, слободан сам да укратко само назначим три (хипо)тезе, за које верујем да би о њима вредело повести рачуна и, можда, стручну расправу.
Отписан народ
Прво, непосредан повод распламсавања пакленог сукоба. Иако је немогуће, бар за сада и са сазнањима којима се „декласификовано” располаже, тачно утврдити дубљу позадину дивљачког октобарског упада Хамасових командоса у погранична јеврејска насеља, неодољив је утисак да то ни идејно ни организационо није била самостална одлука вођства ове екстремистичке палестинске организације. Има, наравно, разних тумачења и спекулација експерата и, још више, „експерата”, о томе ко је (све) на разним странама могао имати удела и користи од овог терористичког чина и узбуркавања блискоисточне сцене, од самих Израелаца, тј. Мосада, преко Американаца, до Ирана и Руса, а уз неизбежну уплетеност британских и иних тајних служби… Како било да било, намеће се закључак да онај (или они) ко је смислио и реализовао тај ужас не мисли и не жели добро Палестинцима – што је, ваљда, и без икакве продубљеније анализе свакоме јасно – али ни Јеврејима.
Наиме, држава Израел би разарањем надземне и подземне инфраструктуре и друштвеног ткива Газе могла учинити велики корак ка мети коју је ционистички покрет поставио још почетком прошлог века – националном дому без или са што мање Арапа у заветној земљи – али ће се светском јеврејству дугорочно то свакако обити о главу. У смислу у коме је то, на свој жесток начин и (пре)оштрим језиком, поручила хрватска публицисткиња Ведрана Рудан у коментару „Жао ми је Жидова” (20. октобар 2023.): „Данас, сутра или прекосутра расплест ће се агонија Палестинаца, токсичног нељудског отпада. Проблем ће коначно ријешити Израел коме је, како фашистичкој творевини наклоњени медији пишу, пукнуо филм. Доста је било. Израелски фашисти, не, није то само Нетанyјаху, мисле да је дошао час како уосталом Газу треба разорити”.
„Жао ми је Жидова јер заиста не знају што чине ако то учине. Након злочина који мисле починити постат ће и остати проклети. Ни један Жидов и ни једна Жидовка неће моћи опуштено изаћи из Израела и одлетјети у било који дио свијета сигуран или сигурна да ће се вратити дома жив или жива. Након масакра који им је у плану, Израел ће Жидовима постати њихова властита Газа. Наравно да ће, богати су, имати и воду и струју и храну, али може ли било које људско биће живјети и преживјети мржњу коју ће пробудити у милијардама људи диљем кугле?”
Доиста, антијеврејство (а не антисемитизам, уврежени термин који би због непрецизности требало напустити, премда ће то тешко ићи) према свим релевантним показатељима у порасту је широм света – а посебно на Западу – што је за Јевреје, а и Израел, дугорочно најопасније. Израел је први пут пред Међународним судом у Хагу оптужен за геноцид, што је, кад је јеврејска држава у питању, изгледало незамисливо. Потомци жртава Холокауста прозвани су за геноцид, због војне акције коју преузимају не би ли се, како тврде, обезбедили од неког новог Холокауста. Бразилски председник Лула се јавно запитао: „Ако ово није геноцид, онда ја не знам шта је геноцид…”
Неће, јамачно, Израел бити осуђен за геноцид, али Јеврејима таква оптужба никако није требала. Многи злонамерни су је једва дочекали. Они који данас (а суштински одувек) усмеравају политику израелске државе одлучили су да занемаре тај шири, глобални план и, не обазирући се на плиму неодобравања у свету, да наставе замишљеним и зацртаним путем. Кажу, до победе, до краја. А шта је победа и где је крај? И чији крај? Поред неодступне и исходишно схватљиве одлучности да, поучени горком прошлошћу, бескомпромисно бране своју егзистенцију и дом, Израелцима самоувереност обезбеђује и безусловна Америчка подршка, коју вербално све јаче критике из Вашингтона због начина спровођења кампање у Гази битно не доводе у питање.
На маргини заседања министара иностраних послова групације Г20 у Бразилу, амерички државни секретар Ентони Блинкен разговарао је са председником Лулом, захтевао од Израела да се умереније понаша и учини одређене уступке, али – не обазирући се на атмосферу која је владала скупом – поновио је да га САД доследно подржавају. И то је довољно. Онај кога Вашингтон тако одлучно подржава може да ради шта хоће. Још једно додатно упозорење онима што очекују и прогнозирају да ће процес успостављања мултиполарног света – који је бесумње у току – тећи брзо и да је америчка моћ на стрмој низбрдици. Али, због тог и таквог америчког туторства, Јевреји у свету, укупно узевши, свакако неће бити омиљенији. И тако, док Ентони Блинкен немилице троши керозин летећи од једне до друге блискоисточне престонице, „у потрази за решењем” кризе у Гази, време неумитно пролази, израелска дејства се настављају. Палестинци, бежећи од бомби, ракета и тенкова, гину, гладују и болују, а Газа се претвара у рушевине.
У међувремену, председник Бајден свечано изјављује да је америчка војска почела да помоћ Палестинцима баца и из авиона (неки пакети су, што носи горку и ироничну симболичност, убили невољнике који су је, погледа упртог у небо, жељно очекивали) и да разматра изградњу посебне луке за допрему помоћи морским путем. Не би ли лакше било зауставити Нетанјахуове бојовнике? Но, летећи Блинкен није усамљен у добијању на времену за Израел. Вољно или невољно, намерно или ненамерно, из немоћи или срачунато, садејствују му и саговорници из Гази суседних и регионалних арапских/муслиманских земаља, трудећи се истовремено да их пламен израелско-палестинског сукоба случајно не опече. Неодољив је утисак, који се уобличава одавно: да су Палестинце објективно отписали, не само Израел и Америка – већ и њихова арапска и муслиманска браћа.
Земља без народа
Но, вратимо се за тренутак Израелу. Свет се с разлогом згража над суровошћу израелске операције, званично усмерене на искорењивање Хамаса из Газе – што је немогућа мисија – и над беспримерним страдањем житеља ове злосрећне области, „затвора на отвореном”, како су је неки назвали. А у суштини, ако се оставе по страни размере садашњег ужаса, реч је о континуитету операционализовања стратегије, коју јеврејска држава спроводи од свога настанка, а ционистички покрет и пре тога. У својој изврсној студији „Анатомија блискоисточног сукоба” (1978), Јевгениј Примаков подсећа да су пионири ционизма још на конгресу у Базелу 1897. године исказали намеру да се у Палестини створи јеврејски верски и национални дом, а циљ своје борбе су описали као: прибавити „народу без земље земљу без народа”.
Ако се о Јеврејима и могло говорити као о „народу без земље”, Палестина никако није била „земља без народа”. Статистички подаци кажу да је 1919. године у Палестини живело 57.000 Јевреја према 533.000 Палестинаца, односно 9,7% према 90,3%. Тек 1930-их година почело је видљивије усељавање Јевреја, да би максимум досегло током првих година постојања израелске државе и касније било настављено, у зависности од различитих фактора, променљивим интензитетом све до данас.
Чувени британски генерал Џон Багот Глаб, „Глаб паша” (1897-1986), оснивач и командант Арапске легије у Трансјорданији, у мемоарима Војник са Арапима (1957), наводи разговор једног високог британског официра са припадником ционистичке војне организације „Хагана”, у коме је Британац приметио да би стварање израелске државе у Палестини, коју Јевреји деле са Палестинцима, могло узроковати озбиљне проблеме, а саговорник му одвраћа да ће тешкоће бити превладане „неколиким планским крвопролићима”. Иако у време покретања ционистичког покрета његови оснивачи нису гласно најављивали своје крајње намере, како не би изазивали прекомерно подозрење, њихови планови били су недвосмислени. Фред Халидеј (Сто митова о Блиском истоку, Лондон, 2005) подсећа да је отац ционизма, Теодор Херцл у свом „Дневнику” записао: „ У Базелу сам створио јеврејску државу. Да сам то данас јавно рекао, изазвао бих општи подсмех. Можда ће у року од пет, а сигурно од 50 година сви то разумети”. Индикативно је да и у наше време – више од једног столећа после Базела – израелски политичари ретко помињу ционизам. Свакако са добрим разлогом.
Према званичним израелским подацима, од отприлике деветомилионског становништва Израела, Јевреји чине 74%, док је Арапа око два милиона, односно 21%. На територији Западне Обале и у Гази живи приближно 5,5 милиона људи, што укупно – заједно са Арапима у Израелу – чини 7,5 милиона, дакле укупно више него Јевреја, и са већом стопома природног прираштаја. За ционисте неупоредиво повољнији однос него 1919, али далеко од прижељкиваног размера.
И због тога – а не само због тога – најновија крвава епизода етничког чишћења и перспектива расељавања Газе и строге израелске безбедносно-админстративне контроле над њом наводе на закључак да решење израелско-палестинског сукоба кроз формулу о двема напоредним националним државама нема реалне шансе да се оствари, сем неким невероватним обртом ситуације, тачније речено, неким чудом.
Масовно избеглиштво
Озбиљна истраживања јавног мњења, спроведена током 2023. године, показују да је међу Израелцима само 35%, а међу Палестинцима 24% испитаника веровало у могућност решавања сукоба успостављањем двеју независних националних држава. Међутим, што је могућност излаза из ћорсокака тим путем мања и удаљенија, многи политичари у свету, ваљда у недостатку других идеја, упорно истичу да је то једини изгледан пут на коме треба истрајати. Не знају, просто, шта би друго могли рећи, иако у прилог њихове тезе никако не говори чињеница да је постојање двеју држава предвиђено још иницијалном Резолуцијом бр. 181 Генералне скупштине УН из 1947. године, а да до данас није могло бити спроведено у живот.
Арапи су овакву поделу своје земље и начелно и практично гневно одбацили, а Јевреји прихватили без одушевљења, али као једину тада могућу опцију, с надом да је то само „први корак на путу ка јеврејској држави у целој Палестини, укључујући Трансјорданију, Голанску висораван и јужни Либан” (С.Флапан, Рађање Израела. Мит и стварност, Минхен, 2005, 47). Непосредно по доношењу Резолуције, у Палестини су почели сукоби који су се у различитим локалним и међудржавним видовима настављали све до садашњег пожара у Гази, а чији добро познати историјат нема сврхе овом приликом реконструисати.
1948-1949, 1967, 1973 – године великих израелско-палестинских/арапских судара, уз стално врење у међувременима, са Палестинцима као главним губитницима на стазама масовног избеглиштва. До данас су се – као последица арапских пораза и систематског спровођења израелске политике насељавања колониста – уз непрестани „контекстуални притисак”, ван подручја тзв. Палестинске самоуправе, формиране од 1993-1995. године, уобличиле три палестинске скупине:
мањинска у Израелу,
избегличка у Јордану, Либану и Сирији,
дијаспора расута по целом свету.
Заједничко им је да нигде нису добродошли и омиљени. Изгледи да Палестинска самоуправа (географски раздвојене Западна Обала и Газа) прерасте у чврсто структирисану и међународно пуноправно признату државу, упркос декларативној подршци том решењу у међународној заједници и повременим делимичним успесима израелско-палестинских преговора уз страно посредовање, мањи су него икад. Може ли се стварно замислити Источни Јерусалим као главни град независне и самосталне палестинске државе? Власт у Израелу, од пре извесног времена углавном стабилно у рукама десничарских националиста ционистичке инспирације, отворено одбације идеју о двема државама, при свој моралистичкој галами суштински индиферентног и/или немоћног света, Газа наочиглед нестаје, а територија Западне Обале је толико „избушена” јеврејским насељима, да практично губи сваки државотворно продуктивни континуитет. Уз то, умерена палестинска власт Махмуда Абаса у Рамали је практично импотентна, док је Газа од 2006. године упориште радикалног Хамаса, из чијег политичког програма никада није одстрањена крајња, опсесивна мета његовог оснивача (1987) шејха Јасина – уништење јеврејске државе. Ни то у атмосфери разумљивог сажаљевања палестинских цивила у Гази не треба губити из вида.
Трагедија отписаних
Палестинци су, од почетка сукобљавања са Израелом – који доживљавају као страно, „колонијалистичко” тело на својој земљи – прошли кроз више фаза опредељивања за коначно решење које би истовремено било могуће и за њих прихватљиво. Од утопијске визије „бацања Израела у море”, преко идеје о једној заједничкој јеврејско-палестинској држави, с пуном унутрашњом равноправношћу, затим тзв. „јорданског решења”, палестинско вођство, тада у рукама Арафатовог ПЛО, почетком 1970-их година одлучило се да, у недостатку бољег, прихвати модел двеју националних држава. Није случајно то што је Јасер Арафат, како се из једног разговора с њим сећа Јевгениј Примаков (Блиски исток на сцени и иза кулиса, Москва, 2006, 233-234), у корист дводржавља преломио управо после разбијања илузија да би Јордан могао постати институционализована база палестинског деловања.
„Црни септембар” краља Хусеина и генерала Маџалија (1970) и погром Палестинаца у Јордану отрежњујуће је деловао на оне који су се надали великодушној братској подршци, па неопрезно ишли и дотле да се понадају некаквој својој доминацији у хашемитској краљевини. Ни у хронично нестабилном, верски и политички хетерогеном Либану многобројни избегли Палестинци нису били радо виђена популација, за шта је трагична парадигма фалангистички масакр у логорима Сабра и Шатила (1982), у дискретној, мефистовској режији Аријела Шарона. Један недавни посетилац Синаја био је изненађен бројношћу и високом бојевом готовошћу египатских снага на овом осетљивом простору. На питање да ли је то предострожност због неког могућег израелског упада, речено му је да није, већ из бојазни да Палестинци, стешњени у Гази, масовно продру на Синај „и ту створе провизорну државу”.
Још од 1948. године стално је лебдело питање нису ли арапске државе на почетку велике мигрантске кризе иле кадре да планском расподелом, пријемом и интегрисањем палестинских избеглица безболније реше ово тешко питање, уместо што су их држале у логорима, инсистирале на њиховој (сасвим нереалној) потпуној репатријацији и аргумент избеглица инструментализовале у својој политици према Израелу. Таквом – истовремено хуманом и прагматичном – поступању имало би се и правно и морално штошта приговорити, али би стотине хиљада живота до данас биле спасене. Могло би се још много и дуго писати на ту тужну тему, али ми се чини да овом приликом није пожељно додати било шта што би могло изгледати као разводњавање или релативизовање утиска да су Палестинце – упркос свим привидима – отписала и њихова арапска и муслиманска браћа.
Велика арапска нација и свеисламска светска заједница (ума) језички, културно, односно духовно, и даље поседују снагу и зрачење кохезивног унутрашњег идентитетског садржатеља, али се политика арапских и муслиманских држава већ одавно води у складу са проценом државнонационалних интереса и широм регионалном и међународном конјунктуром, укључујући и успостављање односа са јеврејском државом и зазирање од њених заштитника. На конференцији коју је пре више година у Београду одржао Центар за међународне односе и одрживи развој, један бивши израелски министар је отворено изјавио да је међу најбитнијим циљевима њихове политике да свој сукоб са Палестинцима „уклоне са осветљеног дела светске сцене, изместе из међународних организација и сведу на ниво локалног проблема”.
Хамасовим свирепим терористичким нападом и непропорционалном казненом ратном операцијом у Гази палестинско питање је манифестационо враћено на велику позорницу међународних односа, али би се, по свим досадашњим конкретним показатељима, могло закључити да је Израел успео у својој намери. Амбасадор једне блискоисточне државе, која је све време у УНЕСКУ одлучно и гласно заступала палестинске интересе и по кулоарима лобирала у име палестинске делегације, у тренутку искрености поверио је групи колега да би за све на Блиском истоку најбоље било да Палестинци не постоје.
Грми Израелу изразито несклони Ердоган, прети (додуше понешто уздржано) Техеран, док његови штићеници Хезболах и јеменски Хутији (а не Хути, како је у нас погрешно усвојен облик њиховог имена) одапињу своје противизраелске пројектиле и примају реторзионе ударце, протестује се по трговима и улицама арапских градова, Каиро организује преговоре, шаље обилну хуманитарну помоћ, али крајње стидљиво отвара гранични прелаз код Рафе, предлажу се нацрти резолуција на које САД у Савету безбедности УН рутински стављају вето, Саудијска Арабија мудро ћути, Катар потврђује предности своје парадоксално диверзификоване спољнополитичке еквилибристике, преговори о прекиду ватре селе се с једног места на друго… а Газа гори.
Ход по мукама једног одавно отписаног народа све је неподношљивији и трагичнији. Без обзира на то како ће се сукоб у овој фази завршити – а некако сигурно хоће, Палестици ће опет остати главни губитници, али је велико питање ко ће бити добитник и да ли ће га, поготово на дуже стазе уопште и бити.
Дарко Танасковић
Извор: Нови Стандард
