Не ради се о рату с вјетрењачама, о борби против теорије завјере, него о савјесном отпору „теорији намјере“ која се свакодневно претвара у пракси узимајући нам дио по дио најдрагоцјеније слободе
Да се коначно разумијемо.
„Грађанска држава“ не значи ништа. То је флоскула грантоваца, НВО које под тим подразумијевају неки „награђујући“ и пожељни облик државе за који се „исплати“ борити. Најприје, ради се о не тако непознатој новотарији глобалистичког и модијалистичког покрета на чијем челу су „власници свијета“ намјерени да успоставе супер-државу, дакако своју и грађанску?
Нама је, међутим, неопходна „нормална и наша држава“ – ни грађанска, ни национална, ни секуларна, ни теократска. Само, дакле, држава, уређена по уставним слободама, правима и обавезама, које се међусобно ограничавају.
Ми ваљда хоћемо грађанско друштво, а то подразумијева не само права него и обавезе. Грађанско друштво не значи деградацију традиције, потирање националних и културолошких идентитета, самоукидање разлика и, на крају, обавезно и главачко упадање у бућкуриш ничега, до непрепознатљивости.
Грађанско друштво није пандам држави, националној или анационалној – мада ове друге за сада нема, нити је било. Оно је нужни израз слободе, свијести и самосвијести појединаца, начин на који суверен-грађанин води непрекидну борбу са оним што је створио, начин живљења којим се непрекидно помјерају оквири слободе како држава не би „удавила“ властиту ђецу, односно, грађане који су истовремено и њени брижни родитељи.
Отпор наводно грађанској, а суштински глобалистичкој тежњи неконтролисаног капитала да све стави у шалтерски поредак и сведе на ниво банкомата, обавеза је слободног човјека и задатак сваког, на слободи воље, успостављеног колективитета.
И не ради се о рату с вјетрењачама, о борби против теорије завјере, него о савјесном отпору „теорији намјере“ која се свакодневно претвара у пракси узимајући нам дио по дио најдрагоцјеније слободе.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
