Посљедњи пут је штафета младости ношена 1987. године путевима бивше државе СФРЈ, управо на овај датум. И премда су ту скојевску журку досјетљиво урушили слободоумни Словенци, она је остала у сјећањима многих пионира као једна лијепа емоција и носталгија. Услиједили су ратови и покушаји неких Титових омладинаца да га копирају.
Пише: Наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Посљедњу блиједу копију таквог слета видјели смо на бини пораженог предсједничког кандидата Мила Ђукановића, 2. априла ове године. Мук и јад присутних ДПС-оваца, и усиљени хор омладине са државним заставама јасно је говорио да се не ради о првоаприлској шали, већ о другоаприлској збиљи.
Зато овај 25. мај не дочекујемо са жељом да правимо слет, и дан своје младости вежемо за измишљени рођендан остарелог диктатора, већ са осјећајем драгоцјене политичке зрелости, који гарантује да нам се такве друштвене деформације више никада не могу поновити. Пуно је оних који ће се овог датума сјећати као Дана Младости, али надам се да ће то сјећање, уз све лијепе успомене дјетињства, зрелим људима бити опомена, и црвена линија преко које се (више никад) не прелази.
Штафету треба предати новим људима, који се, природно, и не сјећају ове манифестације, а ове који се ње сјећају, уз све слободе и грађанска права која им припадају, послати у заслужену политичку пензију.
До читања у новом дану, Тачно у подне. Збогом
