Амбасадор Руске Федерације у Београду, пред последњи масовни грађански „ход нормалности“ против стања у које је актуелна власт довела Србију, поручио нам је да је поклапање ескалације на Kосову са протестима у Београду очигледна игра Запада. Kако је појаснио: „Све се дешава у неколико дана и можемо само да закључимо да је то очигледан притисак на руководство Србије, председника Вучића и Владу на свим фронтовима. Први фронт је Kосово, други Београд, или обрнуто“.
Боцан Харченко није у праву. Оно што тврди противно је (гео)политичкој логици. Зашто би Запад Вучићу организовао оно што се од стране режимских медија назива српски Мајдан? Он је од 2013. до 2016. укинуо на северу Kосова низ српских институција (укључујући и војно-полицијску јединицу која га је бранила), те је Приштини омогућио да над тим делом наше територије, који смо пре косовских уступака СНС режима контролисали готово колико и Врање, преузме доминацију. Kрајем јануара ове године недвосмислено је „Аца Србин“ прихватио Француско-немачки план о фактичком признају Kосова, који би, ако се ствари довеле до краја, оличавао дефинитивну косовску капитулацију Србије.
Потом је у Охриду пристао на амерички модел примене тзв. Споразума о нормализацији односа, а за крај лета је већ тада предвиђено одржавање донаторске конференције за Србију и Kосово (које се третира као држава) у циљу подршке реализацији договореног. Али и због још нечега, реално важнијег за Вашингтон и Брисел. Пошто је званична Србија начелно прихватила али формално није потписала Споразум (јер није баш наивно неповратно погазити уставни поредак земље), планирано је да се то посредно уради кроз пратећу документацију уз донације, где би јасно било речено да су оне додељене на основу прихватања свих његових елемената (и уз нечији туђи а не Вучићев потпис).
Американцима и њиховим водећим ЕУ партнерима – треба потпис у име Србије. То је тачка на „ј“ када се ради о нашој косовској предаји коју дефинитивно желе да издејствују. И били су на брзом путу ка томе да је добију, али избили су масовни протести. Због кулминације осећања несигурности и насиља – произашлог из атмосфере грађанског рата, инквизиционог прогона неистомишљеника и опште криминализације друштва – устала је Србија. Отпочео је упорни протест нормалне Србије ради тога да се коначно стане на пут патолошком понашању власти.
Ту се примарно не ради ни о политици (схваћеној партијски), ни о геополитици, већ о егзистенцијалном вапају људи који осећају до које мере је угрожена нормалност у овој земљи. Али последица тога је и то да су Вучићу на неко време везане руке да оконча косовски домаћи задатак. Док је народ на улицама, када постоји огромна запаљива енергија, тешко да би лако прошло велико кршење Устава.
То све наши руски пријатељи не могу да не знају. Нити су глупи, нити су наивни. Упркос томе поручују нам оно што не стоји и, да ствар буде гора, у важном моменту дају муницију режимским медијима који са значајним делом нације манипулишу лажним патриотизмом и фејк проруским приступом. Тамошњи пропагандисти сада се цере уз поруку: „Ево и Москва вам каже да се овде ради само о рушењу Вучића који посвећено брани српске интересе“. У контексту свега што нам се дешава – без трунке патетике и претеривања – то је срамно.
Зашто у томе руски званичници учествују? Да кренемо од најбаналнијег могућег објашњења, за које се ипак надам да у конкретном случају не стоји. Станислава Пак, некада блиски сарадник Томислава Николића за коју важи да је била добро упућена у дешавања у врху власти, проговорила је о нечему што је прецизно назвала „међународном корупцијом“, у коју је уплетен Вучићев режим. Стварно, присетимо се, кад год је актуелни председник Србије у проблему, појаве се разни политичари, емисари, дипломате са Запада или Истока, који му помажу. И то делује баш лобистички. Можда је то и сада у питању, али од тога би била гора друга могућност. Она би имала суштински значај за будући карактер руско-српских односа.
Сва истраживања јавности показују да је огромна већина грађана Србије наклоњена Русији. Тако је због представе о квалитету односа са том силом у прошлости, али и услед тога што се Москва препознаје као кључни чинилац подршке Србији у вези са одбраном нашег угроженог територијалног интегритета на Kосову, али и када се ради о очувању, такође изложеног сталној деградацији, дејтонског статуса Републике Српске (који подразумева многе елементе државности унутар сложене БиХ заједнице).
Но, ако Руси подражавају Вучића док он игра своју игру одрицања од Kосова, а богами и потковања РС, онда се ствари радикално мењају. Све може да се сведе на просту формулу Москве: битно је да нам Вучић не уведе санкције и позерски делује да западно од некадашње совјетске границе имамо партнера, а шта ће бити са српским интересима, то је већ ствар Срба.
Ако је тако онда је време да се драстично промени однос национално оријентисаних грађана према Русији. Према свецу и тропар. Ако Москви више није стало до нас, односно до дугорочно одрживог модела руско-српске сарадње, већ искључиво краткорочно игра валцер са овдашњим ауторитарним властодршцем, у чему је онда национално продуктивни смисао тзв. проруске оријентације?
Све више грађана који су против санкција Русији ће, засигурно, тако мислити. То би, ако иоле рационално анализирају ствари а није им догорело до ноктију те су спремни да жртвују све што није за њих најбитније, требало да имају у виду доносиоци одлука у Москви. Надам се да је тако, зато стижем то трећег објашњења понашања Боцана Харченка, које ми за сада ипак делује најоснованије.
Нема сумње да Русија није земља у којој цвета демократија. Далеко од тога. Отуда, њиховим структурама не боде очи самодржачко понашање Александра Вучића. С друге стране, иако виде шта ради око Kосова, полазе од тога да ће га подршком ухватити у својеврсну замку. Он је сада у проблему – а Запад који са њим сарађује из геополитичког рачуна, због свог погледа на демократију, правну државу, прва грађана – не може баш да га тапше по рамену.
То што га не руши или га толерише не значи да га активно подржава. Тиме се отвара могућност руској страни да му на разне начине пружи асистенцију сада када је у проблему и тако закочи на неко време приближавање Србије Вашингтону и Бриселу, укључујући и реализацију косовског аранжмана, који би свакако отворио пут и за дистанцирање од Русије у некој наредној фази (јер њена подршка око Kосова више не би требала Београду).
(Гео)политички та прича има неког смисла, али је такође за нас, а уверен сам и за Русију, штетна. Велики део српске тзв. национално и проруски оријентисане јавности је и даље у канџама режимске пропаганде. Вучић се на те изманипулисане људе ослања. Опет, ствари нису црно-беле. Многи који су наглашено национални, и те како имају демократску свест и противе се режиму.
Искрено се питају да ли је вредно одбрану Kосова или било шта друго, плаћати продубљивањем ауторитаризма и са њим повезаног криминално-ријалити система који је почео да узима данак у крви и по нашим школама? И недвосмислено себи кажу: није!
Све постаје још комплексније када се на речено надовеже представа о дуплој Вучићевој „нули“, из које произлази мрачни резултат: ни демократија, ни одбрана националних интереса. Или другачије: сукцесивно давање онога што Запад жели како би коначно у нашем региону успоставио поредак на коме од краја прошлог века ради (релативно централизована БиХ, „независно“ Kосово, Црна Гора што мање повезана са Србијом), ради продуживања недемократске Вучићеве владавине. Запад сигурно са презиром на њега гледа, али је спреман да га још неко време пусти да тера по своме ако оконча преузете обавезе. А ви само замислите да нам остане Алек без Kосова а са наградом да још пар година, уз потврђени „легитимитет“, влада по старом!
„Слобода је“ – како је с пуним правом рекао Пекић – „врховни национални интерес, без којег су остали ништавни“. То треба имати у виду и када се глорификује Запад, који нам реално гази националне интересе а још неко време је спреман да нас остави да будемо постмодерни кметови у Вучићевом феудализму. То још више важи за Русију према којој се велики део нације и даље некритички односи.
Но, уверен сам да у контексту демократског буђења Србије, ту почиње убрзане промене, што можда у Москви не разумеју, те својим помагањем Вучићу доливају уље на ватру. Ако са тим наставе, то ће много више од ма какве западне пропаганде утицати на промену позиције према Русији немалог дела Срба. Kако наш народ каже: „Kрчаг иде на воду док се не разбије“. Фактори који нам са руске стране поручују оно што вређа нашу интелигенцију, достојанство и националне интересе, већ увелико стварају пукотине на руском бокалу из кога се сипају неистине о Вучићу и народним протестима!
Извор: www.danas.rs
