Пентагон је свестан да ће бити потребне године да замени своје залихе оружја и није баш заинтересован да их потроши без одговарајуће замене
Неколико месеци пре него што је Русија покренула своју контраофанзиву против пузећег надирања НАТО-а на њене западне границе, политички Запад је почео да шаље огромне количине оружја и муниције кијевском режиму. У почетку су испоруке првенствено укључивале десетине хиљада преносних пројектила различите намене, укључујући ПОВР (противоклопна вођена ракета) и ЛПРС (лаки преносни ракетни систем) оружја.
Већ тада је постало јасно да залихе НАТО-а не могу да обезбеде довољно оружја за дугорочан сукоб, док су све пројекције показале да би биле потребне године да се повећају испоруке јачањем производних капацитета. Ситуација се додатно погоршала када је кијевски режим почео да тражи напреднија оружја како би надоместио све веће губитке на бојном пољу.
Многе чланице НАТО-а биле су (и још увек су) принуђене да шаљу оружје и муницију, које је већ било у дефициту чак и за њихове оружане снаге. Ово је посебно истакнуто када је реч о бившим чланицама Варшавског пакта, од којих су многе биле принуђене да се одрекну свог оружја из совјетског времена. Старе силе НАТО-а су обећале да ће послати западно оружје да замени совјетско наоружање источноевропских чланица Алијансе, али се овај процес показао као прилично спор. С друге стране, све већи захтеви кијевског режима представљају додатни притисак. Како садашњи производни капацитети НАТО-а једноставно не могу испунити ове захтеве, ситуација на бојном пољу изгледа све гора за хунту у Кијеву. „Ако се то не догоди (повећање производње), нећемо моћи да победимо – врло једноставно”, упозорио је током недавног састанка Дмитро Кулеба, шеф дипломатије кијевског режима.
Недостатак залиха оружја
Њујорк тајмс је 26. новембра известио да је две трећине чланица НАТО-а практично остало без оружја тако што су га послали кијевском режиму. Чак и истакнутије чланице са великим војно-индустријским комплексима имају проблема да испуне захтеве за још оружја. По тврдњама неименованог званичника НАТО-а, 20 од 30 чланица је „прилично изнурено” у погледу додатних испорука оружја и муниције хунти у Кијеву.
Док чланице попут Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства, Француске, Немачке и Италије још увек имају могућност да наоружавају кијевски режим, чак се и оне уздржавају од слања напреднијих система које хунта упорно захтева месецима.
Захтеви се односе на различите типове оружја стратешког значаја, укључујући вођене ракете земља-земља као што је ATACMS, домета око 300 км. САД су званично одбациле такве захтеве, наводно „из забринутости” да би ракете могле да се користе у нападима на циљеве по дубини руске територије. Међутим, највероватнији разлог је тај што је Пентагон потпуно свестан чињенице да ће бити потребне године да замени своје тренутне залихе таквих пројектила и није баш заинтересован да их потроши без одговарајуће замене. Исто важи и за многе друге врсте напредних оружја и система који су такође потребни за одржавање оптималне војне моћи.
У том погледу је посебно важна артиљерија. Чим је кијевски режим почео немилице да троши своје залихе совјетске производње, од којих су многе такође уништене у руским далекометним ударима, НАТО је био приморан да обезбеди артиљеријско оружје, као и одговарајућу муницију. Како се доктрина НАТО-а након (првог) Хладног рата променила и откако је усвојен интервенционистички приступ ратовању, артиљерију су почели да посматрају као мање важну, што је резултирало драстичним смањењем артиљеријских залиха.
Према различитим извештајима, огромна потражња за артиљеријском муницијом представља велики притисак за чланице НАТО које покушавају да испуне захтеве кијевског режима. Тренутно, снаге хунте у Кијеву испаљују најмање пет хиљада граната дневно, али САД – далеко најмоћнија чланица НАТО-а – могу произвести само 15.000 граната месечно. Камил Гранд, експерт за одбрану у Европском савету за спољне односе, рекла је за Њујорк тајмс да је „дан у Украјини као месец или више у Авганистану”.
Посвећеност ради профита
С друге стране, растућа потражња за оружјем је изузетно исплатива за војно-индустријске комплексе политичког Запада. „Узимајући у обзир реалност текућег рата у Украјини и видљив став многих земаља у циљу повећања буџета за одбрану, постоји реална шанса за улазак на нова тржишта и повећање прихода од извоза у наредним годинама”, изјавио је Себастијан Чвалек, извршни директор пољског ПГЗ-а, корпорације у чијем власништву су бројни произвођачи оружја. Међутим, америчка војна индустрија остварује далеко највеће приходе у том погледу. Гиганти попут Локид Мартина и Рејтеона зарадили су милијарде долара већ у првим месецима украјинске кризе.
Још у мају, током посете фабрици Локид Мартина, амерички председник Џо Бајден изјавио је да ће САД повећати производњу оружја, али да „то неће бити јефтино”. Међутим, већина америчких званичника и стручњака се слаже да ово није само питање финансирања, јер ће бити потребне године да се повећа производња како би се задовољила тренутна потражња, за коју се свакако очекује да ће експоненцијално расти у догледној будућности.
„Ако желите да повећате капацитет производње граната 155 мм, проћи ће вероватно четири до пет година пре него што видите жељене резултате”, каже Марк Ф. Канцијан, бивши саветник за наоружање Беле куће и садашњи виши саветник у Центру за стратешке и међународне студије. САД и НАТО су већ истакли да су посвећени вођењу дугог „прокси” рата против Русије у Украјини. У октобру је амерички министар одбране Лојд Остин отворено признао да је ово план Вашингтона и његових сателита. Он је рекао да ће САД и НАТО „појачати одбрамбене способности Украјине – и краткорочно и дугорочно”. Међутим, како је све очигледнији став да САД профитирају од кризе, посебно на рачун ЕУ, политички естаблишмент у Бриселу постаје све више незадовољан овим, до те мере да су чак и највиши европски званичници сада спремни да то изразе отвореније него икада раније.
Драгољуб Боснић
Извор: Нови Стандард
