Можда ја гријешим, али једино до чега је другу Гагију истински стало јесте да се легитимише, да испозира, да нас убиједи како је за судбу Црне Горе забринут таман као некад Свети Петар или Владика Његош. Ето, Гаги као „сирак тужни без нигђе никога“.
Сваког чуда има на друштвеним мрежама. Али још се нијесам толико зачудио колико пред пропагандним постером друга Драгана Копривице, извршног директора ЦДТ-а.
Па не бих вјеровао да у нас има толико за општу судбу брижних људи. Али, али, али… Више од Гагијевог, лирски убједљивог, зазивања некакве звијезде што попут анђела чувара бди над нашим кошмарима, што нас чува од „оног“ и од „овог Јоаникија“, и од Павла Ђуришића, и од Крста Поповића, и од Османа Растодера – фасцинира ме Гагијево лирски убједљиво, а многијем мислима обузето лице, са уредном прст-на-браду-и-нос мисаоном стилизацијом.
Можда ја гријешим, али једино до чега је другу Гагију истински стало јесте да се легитимише, да испозира, да нас убиједи како је за судбу Црне Горе забринут таман као некад Свети Петар или Владика Његош. Ето, Гаги као „сирак тужни без нигђе никога“.
Не знам да ли гријешим, да ли схватате пријатељи… Можда да своје ружне помисли илуструјем стиховима, уз познату мелодију и прозодију:
Шта се оно над Гагијем руди
Испала му титовка из груди
Милован Урван
