Стиче се утисак да је покретање поступка против тужиоца Чађеновића онај моменат у коме се историја мијења, односно одређује њен даљи правац… Време ће показати да ли ће лишавање слободе тужиоца Специјалног државног тужилаштва Саше Чађеновића имати исти ефекат на Црну Гору као хапшење инжењера Марија Кјезе пре 30 и кусур година у Милану на Италију. То је био кључни моменат судске акције “Мани пулите” (Чисте руке) која је почистила са политичке позорнице Хришћанску демократију и Италијанску социјалистичку партију, које су владале Италијом готово пола века, и сахранила Прву републику, отварајући врата за Другу републику и комплетно другачију политичку позорницу. Стиче се утисак, на основу индиректних реакција остатака бившег режима, да је покретање поступка против Чађеновића онај моменат у коме се историја мења, односно одређује њен даљи правац.
Наравно, разлика између Кјезе и Чађеновића је, осим у занимању, и у кривичним делима за које су их теретили односно терете. У првом случају корупција, у другом повезаност са организованим криминалом, али ко зна докле ће нас истрага одвести. Сличност је у катарзичном моменту кроз које је некада пролазило италијанско друштво а данас црногорско, а има додирних тачака и између некадашњег италијанског тужиоца Антонија Ди Пјетра и специјалног државног тужиоца Владимира Нововића – први је имао 42 године када је покренуо “Мани пулите”, други је на чело СДТ-а дошао са 43.
Неодољиво подсећа и стање које се може дочарати Грамшијевом опаском да “старо умире а ново не може да се роди”. Партије које су владале деценијама – није случајно Хришћанска демократија апострофирана као “Бели кит” а лидер социјалиста Бетино Кракси као Гино ди Тако (италијанска верзија Робина Худа) – имале су бројне метастазе свих видова корупције и веза са организованим криминалом окошталих током вишедеценијске моћи, али су се и даље котрљале на власти по инерцији, не схватајући да је Берлински зид пао и да Италијанска комунистичка партија није више “прокажена” у Вашингтону и Бриселу, односно да је постојала кредибилна алтернатива.
Чађеновић можда неће бити црногорски Кјеза, у смислу да ће он бити тај који ће одлучити да сарађује са својим дојучерашњим колегама и рећи све што зна, зарађујући статус сарадника-сведока и све пратеће бенефиције. Међутим, његово хапшење, много више него бивше председнице Врховног суда Весне Меденице, председника Привредног суда Блажа Јованића или полицијских функционера, подрива наратив да је претходни тридесетогодишњи режим још увек компактан, солидан и спреман да преокрене ситуацију у своју корист у догледно време.
Ушли смо у врло драматичан период. Вође ДПС-а губе кредибилитет и утицај међу својим дугогодишњим верним “војницима”. Са сваким новим хапшењем, сваком новом афером, од станова до мита и злоупотребе положаја, осионост и уверење да су недодирљиви се круни. Довољно је да један од њих, као Кјеза који је био истакнути члан миланског огранка Краксијеве Италијанске социјалистичке партије, проговори и читава конструкција која је грађена три деценије би могла да се сруши као кула од карата. Сведоци-сарадници су као трешње, један вуче другог.
Црногорским тужиоцима је потребан неко као Кјеза, или као Томазо Бушета, који ће скицирати изнутра куполу испод које је Црна Гора стајала у претходним деценијама: негде ће обезбедити или указати на доказе, негде објаснити динамике које нису увек најјасније спољним посматрачима а фундаменталне су за стварање целокупне слике.
ДПС покушава да купи време држећи Црну Гору у трострукој блокади. Председник Ђукановић не жели да да мандат Миодрагу Лекићу, кандидату већине у Скупштини Црне Горе да формира Владу, ДПС-ови посланици онемогућавају са СДП-ом, СД-ом и Бошњачком странком избор судија Уставног суда, а Иван Вуковић користи процедуралне жалбе Уставном суду да не преда власт у Подгорици, а прошла су готово два месеца од локалних избора.
Челници претходног режима су свесни да немају подршку већине грађана Црне Горе и будући да више не могу да манипулишу бирачким списковима, туристима гласачима из Европе и околних земаља, као и да држе већину медија под контролом, немају минималну шансу да се врате на власт преко избора. Између осталог и због коалиционог капацитета који и даље не добацује даље од дугогодишњих привезака и поред покушаја да изолују ДФ и привуку себи друге странке, од Демократа до Европе сад.
Зато покушавају на све могуће начине да убеде партнере у ЕУ и НАТО-у да им отворе пут да се врате на власт ширећи страх од наводног малигног утицаја Београда и Москве, односно да је Демократски фронт пета колона Србије и Русије у Црној Гори, а Демократе, Ура и Европа сад су као дечица коју је “фрулаш из Хемелина”, читај Демократски фронт, омађијао и води их у загрљај Србије и Русије. Из тог пропагандног лонца излазе поређења Црне Горе са Украјином, а Србије са Русијом, играјући на карту пословичног површног познавања балканских прилика челника ЕУ и САД и условне реакције да буду на страни оних који су против Москве.
Индикативно је да се представљање Србије као антизападног фактора и њено малициозно повезивање са Русијом подудара у потпуности са наративом који шири Приштина не би ли обезбедила себи што повољнији положај у преговорима са Београдом око будућности Косова. Руку на срце, режим Александра Вучића својим амбивалентним потезима чини делимично веродостојним такве приче, али не због приближавања Русији већ зато што жели да учврсти ауторитарни режим по угледу на Орбанов у Мађарској или Ердоганов у Турској, играјући на више столова, укључујући и руски.
Циљ ДПС-ове пропаганде је утиче на западне партнере да изврше утицај на Демократе, Уру и Европу сад да се одрекну сарадње са ДФ-ом у име “наводног” европског пута Црне Горе. Стварни разлози су сасвим другачији. Рачуница ДПС-а је да би уз расписивање избора била формирана и техничка влада која би их припремила и у којој би ДПС као појединачно најјача парламентарна странка имала највећи утицај. Одржавање, па чак и привида, да је ДПС још увек у игри би био сигнал особама које су под истрагом да држе језик за зубима и да не сарађују са тужиоцима, чекајући повољан моменат да их извуку, на овај или онај начин, из процесуалних неприлика. Тим пре, ако би успели у намери да изолују ДФ на политичкој сцени као руску “лонга манус”.
Тактика ДПС-а и његових додавача из дела невладиних организација које су нека врста цивилног крила за давање европског кредибилитета ДПС-у би можда и имала боље резултате да им није промакла једна чињеница: метафорички речено оно што је био пад Берлинског зида за италијанску политичку сцену, то је за Црну Гору била промена политике САД на Балкану, односно борба против организованог криминала и корупције.
Русија остаје непријатељ број 1 за Вашингтон на Балкану, али више није довољно имати реторичко-пропагандно антируски и проевропски став за опраштање веза са организованим криминалом и ширење корупције, било као они који корумпирају или који су корумпирани. Дугогодишња доктрина америчке политике трпљења “оур бастард” не важи више, барем не на Балкану. Плус, Европа сад није само кредибилна алтернатива ДПС-у већ и ДФ-у. Прича у Италији завршила се нестанком свих политичких партија које су бивствовале на политичкој сцени Прве републике. Најмоћнији политичари су завршили у дуготрајним процесима – Ђулија Андреотија који је 40 година био премијер или министар спасило је застаревање кривичног дела од извршне пресуде за сарадњу са мафијом – а Бетино Кракси је умро у Тунису као бегунац од руке правде. Рођена је Друга република, баш као што би могла да буде рођена и Друга црногорска република, јер са овом из 2006. године сем ДПС-а мало ко је задовољан.
Жељко Пантелић
Извор: Преокрет
