Пише: ГОРАН ДАНИЛОВИЋ
Наиме, знамо то, читали смо, путовао је Италијом тражећи себи лијека који није нашао. Тако је посјетио и Базилику, а колико је био уважен говори и чињеница да су му Часне Вериге откључане и дате на цјеливање. У тим веригама – ланцима, Свети апостол Петар је био окован, али је Петар II одбио да их пољуби!
Узалуд бих ја сад објашњавао Ранку зашто јер он Његоша никада није разумио.
Колико је ту популизма и како се Његош парцијално и по потреби узима код „суверениста“ сувишно је говорити. Ипак, важно је да је „наш“ министар ВП прихватио за вјеродостојно казивање Љубомира Ненадовића, којега су заједно са Сарајлијом, Поповићем и многима другим монтенегрински хроничари, одавно прогласили за фалсификаторе и дописиваче српства недужном Петровићу и Петровићивима.
Важно је, ипак, да је Ранко преломио.
А ево и још само пар ствари из Писама из Италије;
Ненадовић пише да Владика овдје, (у Риму и Италији дакако) никоме није ишао у посјете, али су њега многи посјећивали:
„Аустријски посланик, барон Цигел, нуђаше да посети владаоца, великог херцега, који недалеко одавде у своме летњем двору седи. Владика се извинио својим слабим здрављем, али се не могаше уздржати да том приликом не рекне: Ја путујем по Италији само ради мртвих.“
Ранко ово не разумије јер он углавном путује ради живих и као живих.
Још и ово: када је Владику посјетио један Србин из Војводине, извјесни Димитрије, уз многа извињења што деранжира болесног митрополита, рекао је, а Ненадовић записао;
„Чух, господару, да си овде; и дођох чисто из српске жеље да видим и да пољубим руку тако славнога господара од славне Црне Горе. То нам је све што имамо! И сузе облише његово јуначко, озбиљно лице. Владику су врло дирнуле те речи и те сузе. Даде му руку да пољуби, што иначе ником не даје, па му потресеним и невеселим гласом рече: Јадни мој народе! Расијао си се по најму у туђина; служиш Туку и Манџуку, а на твом огњишту ватра се гаси.
– Опрости ми господару, рече он бришући сузе, ја сам се врло растужио: осам година нисам био код своје куће.
– Немамо је ниђе, одговори Владика, изгорјела је на Косову.“
Е, Ранко не разумије ни ово или разумије али сецира великог Петровића по потреби социјал-демократије и за укус незнавених, необавијештених и несрећних криптокомита којима је Петар ИИ само уводничар у Ђукановићеву еру.
Кад се Ранко врати, препоручујем му да оде на Обилића Пољану на Цетињу и запита се; откуд он ту, откуд Пољана и откуд је израсла стара црногорска слава? Тек тада, а никад није касно, биће му јасно зашто Владика Раде и Црногорци „не љубе ланце“!
Да причамо снове при кретању!
Ја сам снио што нијесам нигда
(мило ми је за моје оружје):
ноћас на сан Обилић пролеће
преко равна Поља Цетињскога
на бијела хата ка на вилу;
Ох, диван ли, Боже драги, бјеше!
Извор: Етос
