Vajmarska republika – „rođena u porazu, živela u previranju i umrla u propasti“ – kad su u pitanju kultura, umetnost i nauka, može se doživeti kao Periklovo doba 20. veka. Berlin kao metropola bio je tada središte modernizma i stecište umetničke avangarde. Jedan od onih koji je obeležio ovu epohu bio je i Hans Falada. Neprolazna popularnost Faladine literature i superiorni način na koji komunicira sa publikom u 21. veku tajna je koju treba odgonetnuti. Pitanje koje je postavio Falada u svom najpoznatijem delu uvek je aktuelno: Mali čoveče, šta sada?
„Kad mislimo o Vajmaru, mislimo o Operi za tri groša, Kabinetu doktora Kaligarija, Čarobnom bregu, Bauhausu, Marlen Ditrih. I iznad svega, mislimo o izgnanicima koji su vajmarsku kulturu raširili po celom svetu“, piše Piter Gej u knjizi Vajmarska kultura. I dodaje: „Izgnanici koje je stvorio Hitler bili su najveći zbir presađenog duha, talenta i nauke koji je svet ikada video.“
Vajmarska republika – „rođena u porazu, živela u previranju i umrla u propasti“ – kad su u pitanju kultura, umetnost i nauka, može se doživeti kao novo Periklovo doba. Berlin kao metropola bio je središte modernizma i stecište umetničke avangarde.
Tekst koji sledi je jednim delom o izgnanicima iz nje. Većim delom je, međutim, o jednom liku koji je u Nemačkoj ostao, i u sopstvenom ludilu proživeo „crvene godine klanja“. Uz malo mašte može se zamisliti njegova dijabolična pojava kako promiče kulisama iz filma Kabare Boba Fosija i lokacijama iz televizijskih serija Berlin Aleksanderplac i Vavilon Berlin, čiji su autori Rajner Verner Fasbinder, odnosno Tom Tikver i ekipa.
Dopisana dokumenta
Pre nekoliko nedelja dobio sam na poklon knjigu Februar 33 – Zima književnosti (Geopoetika, 220 stranica). Autor je nemački novinar i publicista Uve Vitštok. To je takozvana dokumentaristička proza. Na zaimljiv način, vešto dopisujući realne događaje beletrističkim perom, Vitštok je predstavio zbivanja u Nemačkoj februara 1933. godine. Adolf Hitler je tada došao na vlast. Biblijski egzodus umetničke, kulturne i naučne elite koji se tada dogodio sagledan je iz posebnog ugla.
Februarski događaji predstavljeni su u vidu dnevnika. Prvi datum je subota, 28. januar 1933, a poslednji sreda, 15. mart iste godine. Između ta dva dana svet se promenio. Na vlast su došli fašisti. Tamo gde su bile kultura, nauka i umetnost došli su diktatura, jednoumlje, teror i rasna mržnja. Pripreme za Drugi svetski rat su počele.
Vitštok nas vodi kroz berlinske restorane, kafeterije, mondenske salone, pozorišna predvorja, akademske aule. To je Berlin „opadanja, raspadanja i propadanja“.
Osluškujemo razgovore najpoznatijih protagonista sa kulturne – pre svega književne – scene tog grada. Neki od njih kažu da će „fašističko“ ludilo trajati najduže šest meseci. Drugi ne misle tako.
Osijecki, Brant i Ben
Karl fon Osijecki, novinar i pacifist, potonji dobitnik Nobelove nagrade za mir 1936. godine, na tajnom sastanku Saveza za zaštitu nemačkih pisaca u jednoj kafani pored berlinske metro stanice Halešes Tor kaže: „Sve će to trajati mnogo duže nego što mislite. Možda godinama. Mi smo spram toga nemoćni. Ali svako od nas može da odluči da onima koji sada imaju moć nikada ne pruži ni mali prst.“
Jedna digresija ukazaće na povezanost istorijskih zbivanja. Mladi nemački emigrant u Norveškoj Herbert Fram – kasnije poznat pod ratnim imenom, nom de guerre, Vili Brant – biće jedan od najvećih propagatora ideje da Osijecki dobije Nobelovu nagradu za mir. Nekoliko decenija kasnije, 1971. godine Vili Brant će postati laureat iste nagrade.
Glavni junaci Vitštokove knjige su članovi porodice Man – Tomas, Hajnrih, Klaus i Erika – zatim Alfred Deblin, Erih Marija Remark, Bertolt Breht, Rikarda Huh, Gotfrid Ben i drugi.
Svi su oni bili antifašisti, jedino je Ben bio ambivalentan. Maja 1933, Klaus Man piše privatno pismo Benu u kojem ga upozorava da će od nacista dobiti jedino „nezahvalnost, porugu i progon“.
Ovaj mu odgovara javnim novinskim člankom koji je pročitan i preko radija. Ben piše da Klaus Man i ekipa moraju da shvate da stupanje nacionalsocijalista na vlast ne predstavlja promenu „oblika vladavine, nego novu verziju rađanja čoveka, možda staru, možda poslednju veliku ideju o beloj rasi, verovatno jednu od najveličanstvenijih realizacija svetskog duha uopšte“.
Gotfrid Ben je bio „politički neuračunljiv“ i „koristan idiot Hitlerovog prevrata“, pisalo se kasnije. Posle Drugog svetskog rata on ipak doživljava rehabilitaciju. Postaje laureat najvećih književnih nagrada i nosilac visokih odlikovanja.
Hans Falada – zlosrećnik koji je preživeo
Kad Vitštokova knjiga dođe do 141. strane pojavi se Rudolf Dicen. On je u svetu književnosti poznat pod pseudonimom Hans Falada. Za razliku od većine protagonista ove knjige on nije otišao iz Hitlerove Nemačke. Predratne i ratne godine proveo je u domovini koju je ratno ludilo vodilo od blitzkrieg pobeda do totalnog poraza u maju 1945. godine.
Faladu zatičemo u društvu izdavača Ernsta Rovolta u otmenom restoranu „Šlihter“. To je ista ona restoracija u kojoj su se prvi put sreli Bertolt Breht i Kurt Vajl. U njoj je Breht 1928. godine mladom upravniku jednog pozorišta predstavio svoju nezavršenu dramu Opera za tri groša… Nastavak je legenda.
Datum je 27. februar 1933. godine. Nekoliko blokova dalje gori Rajhstag. Kad to saznaju, pripiti Rovolt i Falada skaču na noge. Viču: „Hoćemo pred Rajhstag! Da duvamo u Geringovu vatru!“ Usplahirene supruge ih nekako odvrate od te namere.
Falada kasnije ipak odlazi pred Rajhastag. „Vidi plamen kako izbija uvis iz kupole nad zgradom. Zaslepljujuće znamenje na crnom zimskom nebu.“
Mali čoveče, šta sada?
Hans Falada je autor roman Mali čoveče, šta sada? To je uz Satantango Lasla Krasnahorkaija verovatno najbolja knjiga koju sam pročitao u poznim čitalačkim godinama. Zahvaljujući „brzom tempu i preciznom tonu dijaloga“ knjiga je postala pravi hit.
Ta priča o malom čoveku – prosečnom službeniku – koji sa svojom porodicom (žena i dete) baulja kroz teške godine velike ekonomske krize i turbulentnih političkih previranja, svojom aktuelnošću i dirljivošću zadobila je neverovatne simpatije čitalačke publike. U kratkom vremenskom periodu dva puta je filmovana – u Nemačkoj (1933) i u SAD (1934).
Faladina literatura je trivijalna, govorilo se. „Ona to nije mogla biti iako joj se taj epitet stalno pripisivao“, konstatovao je H.M. Encensberger. Pre bi se reklo da je njena „bliskost životu“ bila u skladu sa autorovom namerom da prikaže život tzv. „malih ljudi“ – sitnih činovnika i drugih nameštenika – u Nemačkoj između dva rata. Rečenica koju izgovara Hans Pineberg, glavni junak romana: „S nama malim ljudima rade šta hoće“, definiše osnovni ton knjige.
Faladin spisateljski rad bi se mogao dovesti u vezu sa pokretom Nova stvarnost (Neue Sachlichkeit), čiji su protagonisti u raznim umetničkim sferama – književnost, slikarstvo, pozorište – tražili sredstva i načine da prikažu rezigniranost i cinizam koji su proželi nemačko društvo posle poraza u Prvom svetskom ratu.
Ko ume da gleda i čita, pronaći će Faladinu literaturu na slikama Ota Diksa i Georga Grosa.
Uzgred, evo kako je Vitštok predstavio ovog potonjeg: „Nacisti ga mrze kao malo kog drugog umetnika. Svojim slikama on ne samo da napada ono u šta oni veruju i što im je sveto, njihovog firera, njihove muške saveze, njihovo oduševljenje ratom, nego ih ismeva, prikazuje ih kao naklobučene marionete, pijance, tupave razbijače, kurvare, gangstere.“
Cijankalij ili konopac
Od Faladine angažovane proze – Robert Muzil je govorio: „Život se koprca u njegovim knjigama“ – jedino je zanimljivija njegova biografija.
Mrtvačnica, sudnica, ludnica i zatvor su glavni toposi njegovog životopisa. Na kraju „Laguninog“ izdanja romana Mali čoveče, šta sada? nalazi se hronologija života i rada Hansa Falade. Teško je prebrojati sve pokušaje samoubistva, boravke u zatvoru, prisilne hospitalizacije u psihijatrijskim ustanovama i bračne brodolome. Droga i alkohol su mu bili nerazdvojni saputnici tokom života. Morfijum je zvao „moj benzin“.
„Falada je od mladosti bio psihički ekstremno labilan i još uvek je teško uračunljiv“, opisuje Uve Vitštok početak Faladine odiseje kroz ustanove socijalne represije. „Kao đak hteo je da se ubije zajedno s drugom iz razreda. Dvojica maloletnika sladila su se nihilističkim gađenjem prema svetu i pokušali su da samoubistvo insceniraju kao dvoboj. Falada je zaista ustrelio prijatelja, ali je sam preživeo teško ranjen, sa dva metka u grudima. Sud ga je proglasio neuračunljivim i privremeno ga poslao u sanatorijum za duševne bolesti.“
„Tačno je da sa svojom mladom ženom nisam ni o čemu razgovarao osim o prednosti cijankalija u odnosu na konopac.“ Ovim rečima je Falada definisao svoj pozni brak sa mladom morfinistkinjom Ursulom Loš. Retrospektivno gledano, od te patološke zajednice dvoje morfinista do mladalačkog dvostrukog samoubistva maskiranog dvobojem, Faladin život je granginjolski prikaz dekedentnosti i morbidnosti koje su prožimale pogrešno konstruisanu republiku.
Mora se međutim konstatovati da je iz te moralne i životne truleži iznikla literatura koja nikog nije ostavljala ravnodušnim. Falada je za razliku od većine protagonista knjige Februar 33 ostao da živi u fašističkoj Nemačkoj. Bio je više puta denunciran od bliskih ljudi. Njegove kritičke izjave o nacističkom režimu su prijavljivane tamo gde treba. Bio je hapšen i zatvaran.
Engleski izdavač Džordž Patnem je 1938. godine poslao privatnu jahtu da evakuiše Faladu i njegovu porodicu iz Nemačke. Mušičavi pisac nije pristao na taj transfer. Rekao je da ne može da živi bilo gde osim u Nemačkoj i da je nemački jezik jedini na kome može da piše.
Ponuda koje se ne može odbiti
Odnos koji je prema Faladi imala nacistička vlast, i kasnije ona komunistička u Istočnoj Nemačkoj, možda najbolje govori o kontroverznoj prirodi ovog autora.
Jozef Gebels, moćni ministar propagande, bio je Faladin fan. Naročito je voleo njegov roman Vuk među vukovima, a sviđali su mu se i kritički tekstovi o tzv. „sistemskom dobu“ (Vajmarske epohe) koje je bilo omraženo među nacionalsocijalistima. „Ovaj dečko ume da piše“, govorio je Gebels. Zaposlio ga je u nekom ilustrovanom časopisu.
Gebels se navodno dogovorio sa Faladom da ovaj napiše jedan veliki antisemitski roman. Računao je na veliku popularnost dotadašnjih Faladinih romana i njegov lagani i veoma komunikativni stil pisanja. Radnja bi trebalo da se vrti oko „velike prevare dvadesetih godina 20. veka u kojoj su glavni akteri dvojica jevrejskih finansijera“.
U to vreme dogodio se još jedan bračni incident sa pucanjem. Akteri su Hans Falada i njegova tadašnja supruga Ana, koju je voleo da zove Zuze. Pisac se opet našao u ludnici. Pozivajući sa na dogovor sa Gebelsom, uspeva da dobije bolji tretman u toj ustanovi. Dobija i pribor za pisanje.
Pišući navodno antisemitski roman po Gebelsovoj porudžbini, on zapravo piše autobiografski roman Pijanica (Der Trinker) i tajni dnevnik Stranac u vlastitoj zemlji (In meinem fremden Land).
Dnevnik je pronađen, dešifrovan i objavljen tek posle šezdeset godina. Kažem „dešifrovan“, jer je pisan minijaturnim srednjovekovnim „nemačkim pismom“ (Die deutsche Schrift) u to vreme poznatim kao „Ziterlinovo pismo“. Zanimljivo je reći da je ova abeceda bilo zabranjena 1941. godine u Hitlerovoj Nemačkoj. Neshvatljiv paradoks, zaista. Najnacionalističkiji nemački režim je zabranio staro nemačko pismo!
Falada je ovim dnevnikom hteo da opravda sebe zbog toga što se toliko povezao sa nacionalsocijalističkim režimom. Pisao je: „Znam da sam lud. Ne ugrožavam samo svoj život, ugrožavam i život mnogih ljudi o kojima pripovedam, što sve više primećujem dok nastavljam da pišem.“
Morfinista iz Istočnog Berlina
Kad se rat završio i kad je Nemačka podeljena na istočni i zapadni deo, Falada se obreo u Istočnoj Nemačkoj. Živeo je u Istočnom Berlinu u četvrti za privilegovane Majakovskiring.
Glavni istočnonemački kulturtreger Johanes Beher mu je predložio da napiše antifašistički roman o bračnom paru Hampel. Oto i Elize Hampel su rasturali letke protiv firera u nacističkom Berlinu. Na kraju su bili prokazani i pogubljeni.
Falada je napisao tu knjigu ležeći u bolnici Šarite. Zavisnost od morfijuma i brojni pokušaji samoubistava su mu potpuno uništili zdravlje. Roman se u originalu zove Svako umire sam. Na engleskom govornom području je poznat pod imenom Alone In Berlin. Vensan Perez je 2016. godine snimio film po ovoj knjizi. U glavnim ulogama su Brendan Glison i Ema Tompson.
Zapadnjačka štampa – „Gardijan“, na primer – pokušala je da diskredituje ovaj film navodeći da je Faladin roman nastao u sadejstvu zloglasne istočnonemačke tajne policije Štazi i tamošnjeg komunističkog režima. Takođe su iskopali neke navodne Faladine antisemitske izjave.
Istočnonemački komunistički lider Valter Ulbriht je u jednom telegramu koji je poslao svojim mentorima u Moskvu napisao: „Faladine romane treba ponovo izdati ali njegova biografija se mora sakriti.“
Hans Magnus Encensberger svoju vinjetu o Faladi u knjizi Umetnici preživljavanja završio je sledećim pasusom: „Hans Falada je bio zlosrećnik koji je preživeo sve lične katastrofe, i posle više od šezdeset godina od smrti trijumfovao kao književnik zahvaljujući iznenadnoj internacionalnoj renesansi.“
Neprolazna popularnost Faladine literature i superiorni način na koji komunicira sa publikom u 21. veku ostaće tajna koju treba odgonetuti. Njegova biografija je važno poglavlje mita o ukletom umetniku.
Morisijeva pesma „Little Man, What Now?“, koja je naslov pozajmila od najpoznatijeg Faladinog romana, sa svoje strane govori o aktuelnosti Faladinog dela. Pitanje je zaista večito i uvek aktuelno: Mali čoveče, šta sada?
Žikica Simić
Izvor: RTS OKO
