(Поводом кандидатуре “Човјека од једне книге” за предсједника државе)
И онима који по први пут чују за ову латинску сентенцију лако ће се открити како њено опште значење тако и њена примјена у црногорском случају. Вишеструко је опасан човјек који чита само једну књигу, из које црпи сва своја сазнања и начине дјеловања. Другим ријечима вишеструко је опасан полуобразован, непросвећен, саможив и надобудан човјек. Вишеструко је опасан човјек ничим обуздан у исказивању својих охолости, своје ароганције, разметљивости, разузданости, бездушности, самоувјерености које прозилазе из једне једине књиге.
Црна Гора је темељно описана у двије књиге. Једна књига је у свом првом издању из 1948. године носила име „Комунистичка партија Црне Горе“ да би га у другом издању из 1954. године промијенила у “Савез комуниста Црне Горе”. Она друга књига појављивала се у разним издањима и садржајима током дугог временског периода под истим, непромијењеним насловом „Историја Црне Горе“. Доласком Ђукановића и његове партије на власт двије поменуте књиге су обједињене у једну књигу.
Црногорском друштву је тутнута у руке књига у којој се ДПС као наследница Савеза комуниста Црне Горе поистовјећује са историјским бићем државе Црне Горе а предсједник Ђукановић као човјек од једне књиге са својим историјским претходницима. Двије су књиге притиснуте, спојене и увезане у једну књигу. У њој је историја Црне Горе прилагођена партијском ђеловању ДПС-а. Простије речено добили смо књигу у којој је држава постала подлистак партије. Добили смо примуса који на државу гледа као на понизну слушкињу своје партије. Скоро половина становништва Црне Горе пристала је да чита и цитира ту једну једину књигу.
Главне улоге у тој књизи имају бранитељи Црне Горе и нападачи на Црну Гору. Бранитељи Црне Горе су ДПС-овци. Непријатељи Црне Горе су сви који се не слажу или не повлађаују ДПС-овцима. Некада се говорило да су комунисти људи изузетног кова. По истом принципу из истог извора стигла је прича да нам је и држава изузетног кова. У Црној Гори, држави изузетног кова, носиоци патриотизма могу бити само људи који читају искључиво једну једину књигу. Стара латинска пословица Cave ab homine униус либри (Чувај се човјека који чита само једну књигу) упозоравала је у давно доба припаднике цивилизованог и просвећеног друштва на опасности које долазе од ограничености, од једноумља, од фанатизма, од агресивног незнања, од суровог прагматизма, од заслијепљености једном књигом.
Примјера ради, за књигу која фактографски описује наше најстарије археолошко налазиште Црвена Стијена датирано из бронзаног доба доскора је био задужен општински одбор Никшићког ДПС-а. Разлог је што се наведени локалитет налази на територији Никшићке општине која је до прије двије године била бастион ДПС-а. Међу читаоцима једне књиге сада је снажно изражена бојазан да ће се са промјеном власти у Никшићу остаци наших далеких пра-пра-предака из бронзаног доба предати у надлежност некој другој држави. Људи који читају једну једину књигу ту пријетњу умјесто као пошалицу доживљавају као озбиљан проблем.
Читаоци једне књиге спремни су да се врате у бронзано доба (слично враћању на 1918.годину) како би исказали свој патриотизам и заједно са својим пра-пра-предцима одбранили идентитетске вредности археолошког налазишта Црвена стијена. Превејани властодршци који су државу ћушнули у партију завапили су да нам је због промјене власти у Никшићу угрожен идентитет из бронзаног доба. Људи који читају једну једину књигу одазваће се позиву ДПС-а да бране идентитет успостављен прије 4000 година.
Заслијепљеност једном књигом дијели нас на просвећене и непросвећене људе. Власт ове прве назива издајницима а ове друге патриотама. Непросвећеност је ишла дотле да је не мали број идолопоклоника предсједника партије и државе на преласку из другог у трећи миленијум, уочи НАТО бомбардовања, претпостављао да је Миленијум (период од хиљаду година) добио име по шефу њихове партије. Политика ДПС-а која је гајила и фаворизовала политичку затуцаност и самозаљубљеност учинила је да се чак и због различитог читања једне те исте књиге подијелимо на патриоте и издајнике. Читање политичке историје Црне Горе од Другог свјетског рата на овамо недвосмислено указује да партијом и државом већ 75 година руководе комунистички функционери највишег ранга. Што они претходно не би договорили у партији није се могло догодити ни у држави.
Током владавине ДПС-а оваква пракса је опасно радикализована. Црном Гором недодирљиво и свемоћно руководе Предсједник ДПС-а и два његова партијска подпредсједника. Мило Ђукановић предсједник ДПС-а у последњих 30 и кусур година био је ултимативно или Предсједник Црне Горе или Предсједник Владе Црне Горе. За то вријеме његова два партијска подпредсједника током три деценије покривали су мјеста предсједника Скупштине Црне Горе и предсједника Владе Црне Горе зависно од воље Ђукановића и мјеста које би он као први човјек партије прелиминарно одабрао за себе. Једноставно речено ни држава Црна Гора ни било што институционално у њој није постојало изван владајуће партије. Истини за вољу пар пута су престо тоталитаризмом уједињеног Црногорског-партијско-државног царства у својству вазала употпунили предсједници коалиционих партија сиједајући у столицу предсједника Скупштине Црне Горе.
У тако идеолошки скројеној држави бесмислено је дебатовати о подјели власти, демократији, грађанском духу и слободама, културном идентитету, парламентаризму. Најсмјешније је позивати се на институције које под стегама партијских кадрова како каже Ђукановић “Треба да раде свој посао”.
Када је у држави у којој се о свему, ама баш свему, одлучивало у партији дошло до тога да партија (ДПС) изгуби изборе, за последицу смо, сасвим логично, добили дубоку и дуготрајну опструкцију у државном апарату која нам је урушила какав-такав дуго грађени друштвени поредак. Расте број људи који носталгично спомињу вријеме прије Мила Ђукановића и ДПС-а с лакоћом доказујући да је тада било боље. И јесте било боље. Тада смо имали једнопартијски систем али и институције које нијесу у свему биле подређене партијским налозима. Тадашње институције нијесу радиле по партијским инструкцијама у свим областима и по сваком питању.
Стари једнопартијски систем био је далеко функционалнији, чистији и одговорнији од ДПС-овог повампиреног и исквареног једнопартизма. Друштво са једном, комунистичком партијом, опстојавало је на дневној свјетлости. ДПС-ов једнопартијски систем се преселио у мркли мрак. Дјелује из тамних, подземних, непрозирних и глувих одаја. Мркли мрак државно-партијске врхушке ДПС-а многоструко је заштићен. Чувају га црне полицијске тројке које пребијају људе ноћу, чува га корумпирано судство, опасни мафијашки кругови, бизнисмени обогаћени на пљачкама Црне Горе. Мрак су чували и још га чувају печати: Строго повјерљиво и Државна тајна. ДПС-овски мркли мрак је и даље осигуран оним чувеним Ђукановићевим, у Скупштини, јавно саопштеним обећањем да грађани Црне Горе “Ни за 50 година неће сазнати гдје су њихове паре”.
Сјетите се да је Ђукановић својевремено тражио да му сви министри и јавни функционери бланко потпишу неопозиве оставке. Ђукановић се изборио за право да неколико стотина црногорских функционера и руководиоца може смијенити без разлога и образложења уколико му се не допадне нешто код њих. Могле би то бити везе са људима из других партија, погрешна ријеч и поглед, недовољно дубок наклон предсједнику или пак недовољно развијено полтронство и оклијевање да се експресно удовољи предсједниковом налогу или хиру. На нашу друштвену несрећу Црна Гора је предуго живјела и ћутала под влашћу човјека од једне књиге. Подсјећања ради партијске бланко оставке укинуте су на интервенцију Европске Уније.
У које све афере је Ђукановић уплетен, колико је богат, што све посједује, када је и по којим пословима често и пречесто путовао Владиним авионом у иностранство, колико је трошио, какви све трагови воде до њега и од њега остаје наш унутрашњи проблем који нам Европска унија, сигуран сам, неће решавати.
Жалосно је што читаоце једне књиге ове ствари никада нијесу заинтересовале. Наравно није их забринула ни предсједникова лична воља од које зависи хоће ли или неће држави платити порез, ни штошта другог што је самом себи приуштио као неприкосновени господар читалишта које заједно са њим упорно и искључиво чита само једну књигу. Пред наступајуће предсједничке изборе човјеку од једне књиге, политичару који се фанатички бори против било каквих промјена у Црној Гори државне институције ових дана уклањају конкуренцију и рашчишћавају терен како би на новим изборима продужио власт свим механизмима и по сваку цијену. Због човјека од једне књиге у нашем друштву расту острашћености, цијепамо се по свим шавовима и клизимо ка унутрашњим сукобима.
Разумним људима је јасно да кандидатура Ђукановића за предсједника државе подгријава и проширује друштвену кризу. Сасвим је извјесно да ће његова кандидатура бацити у засјенак изражавање слободне воље грађана и изборни процес. Гласање ће добити обиљежја освајачког похода и покрета отпора, независно од страна на којима ће се гласачи наћи. Слиједе нове, дубоке унутрашње подјеле јер је Ђукановић и током својих ранијих предсједниковања отворено и пријетећи јасно исказивао став да не жели и да не пристаје да буде предсједник свих грађана Црне Горе. Напротив. Половини грађана Црне Горе од референдума из 2006. године наовамо Ђукановић је перманентно пријетио називајући их издајницима. Пролазак Ђукановића у други изборни круг, у што не треба сумњати, ојачаће присиле и уцјене, довешће до превара разних врста, распламсаће искључивости на националном, културном и вјерском пољу, и у што такође не треба сумњати, увешће нас у фазу отворених сукоба.
Освијестимо се док смо на вријеме.
Ставимо прст на чело и сви заједно прихватимо наук старе латинске сентенције и поручимо својој држави – “Црна Горо чувај се човјека од једне књиге”
Ранко Рајковић
