Двије године експеримената
Овако политичку слику Црне Горе описује Миодраг Лекић, један од страначких лидера који су у августу 2020. године после три деценије смијенили са власти Демократску партију социјалиста (ДПС) Мила Ђукановића.
„Имали смо два експеримента са владама, па је наша побједа на неки начин поражена – у томе шта се урадило, али и наспрам очекивања грађана.
„Први експеримент је било састављање владе од самозваних експерата, док је други експеримент била коалиција пораженог ДПС-а и дијела побједника“, каже Лекић у разговору за Би-Би-Си на српском.
Влада три коалиције са стручњацима у тиму потрајала је нешто више од годину дана, а Лекићева странка Демос отишла је у опозицију јер је потом на власт дошла мањинска влада Дритана Абазовића кога је подржао Ђукановићев ДПС.
Када је и та влада пала после свега неколико мјесеци, странке побједнице избора 2020. договориле су се о новој коалицији и за трећег мандатара предложиле Миодрага Лекића, али је предсједник Ђукановић одбио да му повјери мандат за састављање владе.
„Нема гаранција да би тај трећи експеримент био успјешан, али би бар био формиран по принципима демократије.“
Миодраг Лекић је дугогодишњи дипломата, амбасадор некадашње Југославије почетком деведесетих у Мозамбику, Лесотоу и Свазиленду, а од 1995. до 2003. југословенски представник у Италији.
У политичком животу Црне Горе, један од највећих успјеха је достигао 2013. године када га је неколико процената гласова дијелило од побједе на предсједничким изборима над кандидатом ДПС-а Филипом Вујановићем.
‘Фрађиле’
Ни треће сабирање гласова изборних побједника из 2020. није било лако: било је потребно најмање седам састанака представника странака које су тек пред истек рока, без формалног стављања потписа, постигле сагласност да Миодраг Лекић постане мандатар.
„Да ли је све то фрађиле, крхко, како би рекли Италијани – то јесте.
„Али се и даље сви који су постигли договор, тога и држе.“
На питање да ли вјерује да су све странке искрено стале иза његове кандидатуре, Лекић даје додатне нијансе.
„Нисам никоме могао да завирим у душу, али постојале су различите игре.
„Актуелна влада је пала и можда је некоме било у интересу да она што дуже у том стању потраје – парцијални интереси нису нестали.“
С друге стране, Лекић нема дилеме да је председник Мило Ђукановић, који се у образложењу одбијања да му додели мандат послужио објашњењем да „није стекао утисак да постоји јасна већина“, онај коме политичка нестабилност одговара.
„Његов крајњи циљ је да се све заљуља у в. д. и техничким стањима, а да он остане једина легитимна институција.
„То би уздрмало и Тужилаштво, које је исто у в. д. стању, али је показало неке знаке живота.“
Ко је Миодраг Лекић
- Рођен је 1947. године у Бару (Црна Гора);
- Дипломирао међународне односе на Факултету политичких наука у Београду, школовао се у Француској;
- 1990-1992. амбасадор социјалистичке Југославије у Мозамбику, Свазиленду и Лесотоу;
- 1992-1995. министар иностраних послова Црне Горе;
- 1995-1999. и 2001-2003. амбасадор Савезне Републике Југославије у Италији;
- 2012. постаје лидер опозиционе коалиције Демократски фронт;
- 2013. поражен у неизвјесној трци за предсједника Црне Горе од кандидата владајућег ДПС-а Филипа Вујановића;
- 2015. оснива странку Демос, чији је лидер до данас;
- од 2012. посланик у Скупштини Црне Горе.
‘Не знамо ко је већина, ко је мањина’
Када сабира резултате из претходне двије године, Миодраг Лекић са осмјехом закључује да се у Црној Гори појавио и проблем са једноставним значењима речи.
„Ми не знамо ко је већина, ко је мањина – ми имамо терминолошки проблем.
„Кад вам кажем мањина, збунићу вас на кога мислим, ето до тога смо дошли.“
Све то види као резултат транзиције ка систему са више странака, кога оцењује као „први пут демократски“.
„Нисмо одговорили захтјевима грађана и њиховим идеалима: видјели смо ситуације где су неки изгледали као да се вјежбају државе, није било минималног заједништва у парламентарној већини гдје је морало да се гради повјерење, а често није било ни квалитетног односа парламента и владе.
„ДПС није у потпуности изгубио – а са грешкама побједника, он се чак и помало ревитализовао.“
Узрок томе види и у начину настанка последње двије црногорске владе.
„Прву владу (Здравка Кривокапића) су добрим дијелом формирали дјелови цркве, а другу (Дритана Абазовића) су опет добрим дијелом формирали страни фактори.“
Рјешавање питања односа државе и Српске православне цркве мучило је обје владе, а потпис Дритана Абазовића на Темељни уговор, којим се ови односи уређују, измакао му је премијерску столицу.
„Ја не бих рекао да је то историјски споразум, мада јесте значајна тема и добро је што је она склоњена са дневног реда.
„Али то је договор овог тренутка, овог момента – и ја га не бих проглашавао ни вјечним, ни историјским.“
Лекић ће зато напоменути да је важније да се неке ствари врате у уобичајене токове.
„Црква се умијешала у формирање владе на таласу масовног сентимента са протестних литија против Закона о слободи вјероисповести и, да тога није било, не би се тако лако умијешали.
„Можда дјелујем наивно, али надам се да су и они извукли неке поуке и да сада апсолутно треба да се врате у оквире регуларног дјеловања јер је ово лаичка држава.“
Као највеће достигнуће у претходне двије године, Лекић види избор тужилаца и Тужилачког савјета, који је додуше и даље у стању вршиоца дужности.
То је предуслов за борбу против криминала и корупције која је било једнако промовисана у предизборним кампањама, али и захтјевана од међународних партнера Црне Горе.
„То питање је исто био неуспјех – видјели смо вербализам, инфлацију ријечи, а без неких већих резултата.
„Декриминализацију не треба радити реваншистички, а ми смо видели многе потезе без исхода иако јесте било неколико значајних догађаја, попут хапшења челнице правосуђа.“
О предсједнику и (техничком) премијеру
У парламентарну кризу у Црној Гори умијешаће се ускоро још један елемент.
Предсједнику Милу Ђукановићу на пролеће 2023. истиче петогодишњи мандат, а земља се спрема за редовне предсједничке изборе који би по први пут у историји могли да буду спојени са парламентарним.
Ипак, приче о кандидату опозиције – једном или више њих – нема ни на видику.
„То је све јако близу и, да су нормалне околности, већ би требало бити спреман.
„Али та тема је сасвим скрајнута, нико још није отварао карте, иако би уједињавање снага било нешто повољно.“
Силазак Мила Ђукановића са политичке сцене Црне Горе Лекић види као важан тренутак, али и шансу.
„Ја не мислим да ће од тог тренутка кренути бајка, иако га сматрам веома одговорним за политике подјела, демагогија, манипулација.
„Он је један од родоначелника српског популизма у Црној Гори са снажним изјавама које се не заборављају, да би се потом пребацио на екстремни црногорски популизам са дежурним темама.“
С друге стране, каже да је навијао за младе црногорске лидере – Дритана Абазовића и Алексу Бечића, лидера странке Демократе, најближег Лекићевог коалиционог партнера.
„Поен Црне Горе је да је Албанац премијер, али то свакако није поен који је вјештачки.
„Дритан Абазовић је ушао у борбу против криминала и показао одређену храброст, али истовремено је то и вихор политике, са много изјава и покушаја, а скромним резултатима – то је морало бити боље.“
Српство, црногорство, Југославија
Иако је изгледало да ће односи Подгорице и Београда бити растерећенији после изборних резултата 2020. године, тензије су тек незнатно спуштене.
Државничке посјете нешто су чешће, али је у дипломатској комуникацији и те како било шумова, а амбасадор Србије у Подгорици Владимир Божовић проглашен је непожељним, да би му у октобру 2022. био забрањен улазак у Црну Гору.
„Са обје стране су биле грешке, биле су реципрочне, али ја тренутно не видим видљив притисак из Београда, мада то може бити и само затишје.
„И традиционално кроз историју је проблем био са дворовима, са елитом, док обични грађани желе боље путеве, економију, културну размену.“
И сам Лекић се често сусретао са животом на ивици српско-црногорских односа, сврставан или у заговорнике независности Црне Горе или у промотере политике Србије.
„Судбина свих који покушавају да сагледају цјелину и буду ван тих српско-црногорских подјела је да буду сврставани на обје стране.
„Они мисле да ја филозофирам кад кажем да ми је неприхватљиво српство које је антицрногорско и црногорство које је антисрпско – и то заиста није нека велика мудрост.“
Умјесто тога, Лекић ће себе спремно описати осјећајем којој култури припада.
„Постоји свијест да нама није било лоше у Југославији, као једној од шест република – ми немамо ту трауму.
„И ако су успјели да разбију Југославију, неће лако разбити југословенску културу која није нигдје систематизована већ се репродукује по природи ствари.“
Извор: bbc.com/serbian
