Пише: Нина Савчић
Алберто Ђакомети је рођен 10. октобра 1901. године као најстарије дете Ђованија и Анете у малом месту у Швајцарским Алпима. Дечаков отац Ђовани био је сликар постимпресионизма, а рођак Аугусто цењени сликар симболизма, што је Алберту давало могућност да расте у атмосфери љубави према уметности. Његова је мајка била пореклом Италијанка, потомкиња протераних протестаната. Са њом је њен син првенац имао веома близак однос.
Још као мали, Ђакомети црта и ваја, а родитељи га у томе подстичу. Отац га води у свој атеље и, према Албертовим речима, као дете је био најсрећнији док је са оцем радио у атељеу. Своје прво уље, мртву природу, Алберто ће урадити 1913. године у овом простору.
Када је дечак имао пет година, породица се насељава у кућу преко пута хотела који је изградио Албертов деда. Пејзаж у коме је одрастао имаће утицаја на његову уметност. Такође, први сликарски кораци били су под утицајем очевог стила, а његове прве теме били су портрети чланова породице. Много касније, корак по корак, Алберто ће доћи до свог препознатљивог стила и тих фрагилних фигура које грабе напред, а које су симболи отуђености и фрустрација послератног периода.
Своје почетничке цртеже пером, шаље породичном пријатељу сликару Куноу Амијеу. Одмалена изузетно талентовани Алберто, 1919. године уписује уметничку школу у Женеви, а године 1922. започиње студије на Академији у Паризу.
Пре одласка у Париз, са оцем Ђакомети посећује Венецију. Више од самог Бијенала, пажњу му је привукао Тинторето. Обилазећи Италију, он открива и Ђота, али и египатску уметност која ће остати веома важна за његов каснији рад. Једно време је закупио мали атеље у Риму и ту живео предајући се раду, али и посећујући музеје, позоришта и борделе.
Пут у Инсбрук оставиће заувек трага на младом уметнику. Његов је сапутник био Питер ван Мерс. Једне ноћи, Питер доживљава срчани напад и умире пред Ђакометијевим очима. Никада више Алберто неће моћи да спава ноћу без упаљеног светла.
У Паризу, на Академији, уметник остаје до 1927. године. Пролази кроз неколико уметничких фаза, међу којима се истичу кубистички и надреалистички период, а велико интересовање показао је према племенској уметности која оставља видан утицај на његов рад. Посебно је етрурска уметност очарала Ђакометија. Пред бронзаном скулптуром Сенка ноћи он је занемео. Витко, издужено до граница препознатљивости тело дечака јасно се проналази у етеричним скулптурама људи и животиња Алберта Ђакометија.
„Финални резултат мојих дела није оно што заиста видим, или оно што бих желео да представим. Ја почињем од нормалних димензија, али оно што на крају створим потпуно је другачије. Увек долазим до тих издужених фигура које не задовољавају моја очекивања“, речи су уметника који је један од оних који су најјасније приказали крхкост наше егзистенције. Он је своја дела сматрао промашеним.
Ђакомети је дуго лутао тражећи свој израз. У почетку је следио очев постимпресионистички стил, затим се опробао као кубиста, затим као надреалиста. Надреализам је био очекиван избор у том тренутку и управо у Паризу. Алберто се дружио са свим највећим надреалистима: Јаном Арпом, Далијем, Бретоном, Мироом… Објављује у Бретоновом часопису „Надреализам у служби револуције“. Ипак, од 1933. године почиње да се предаје реалистичном изразу, што га драматично супротставља надреалистичкој уметности. Надреалисти су то сматрали чином издаје. Очигледно је било да надреализам није био Алберту по мери, зато он наставља да трага за аутентичним стилом.
У Паризу упознаје и Сартра, Симон де Бовоар, Пикаса. Са њима се дружи у првим данима рата, а онда се 1942. враћа у Швајцарску. До краја рата живи и ради у Женеви. Иначе, Сартра је упознао једне ноћи у кафеу. Велики филозоф, егзистенцијалиста с чијим ће идејама касније повезивати уметникове мршаве издужене људе на граници апстракције, замолио је Алберта да му плати пиће јер је остао без новца. Жан-Пол ће много година касније писати текст за Ђакометијеву изложбу у Њујорку. „Ђакометијеве фигуре су на пола пута између ништавила и постојања“, писао је Сартр.
Прво сексуално искуство са проститутком Алберто је имао у Риму. До краја живота је посећивао јавне куће. Оне су за њега биле храм. Још као младић, Алберто се бринуо за своју сексуалност будући да је због једне заразне болести коју је прележао имао периоде импотенције, болести која је довела и до неплодности.
Године 1942. упознао је и заволео Анет Арм, девојку која је радила у Црвеном крсту. Када се вратио у Париз након рата, она је дошла за њим. Била је његова изабраница и његов најчешћи женски модел. Венчали су се 1949. године и до његове смрти остали заједно. Након мужевљеве смрти, Анет је наставила да чува дело свог супруга и указује на фалсификате.
Михајло Пантић : IN MEMORIAM Љубомир Симовић 1935-2025: Одлазак класика
Још једна жена остала је забележена у уметниковом, како раду тако и срцу. Била је то млада проститутка Каролин. Као и супруга Анет, и она му је често била модел.
Још пре Другог светског рата, Ђакомети је истраживао људску фигуру. Први аутентични његови радови који представљају човека налик сенци или духу настали су тада. Био је важан и један догађај. Алберто је био у биоскопу и кад се током филма окренуо око себе, видео је људе аветињски танке, ломне, удаљене једне од других, усамљене. Такође, утицале су и слике које су изашле у јавност након рата, фотографије логораша, документарни филмови из логора смрти, људи-костури, танки, из којих је исисан живот, који се једва крећу, али се крећу. Све то је подстакло уметника да човека види као рањивог, пролазног, као трску која хода.
Најпознатија скулптура из ове серије јесте „Човек који хода I“, настала 1960. године, у бронзи, висине 180 цм. Груба површина танког тела наглашава рањивост и одаје утисак пролазности. Постоји више верзија ове скулптуре, као и варирање мотива. Тако имамо дело „Човек који хода на киши“, као и рад који представља групу исто тако крхких фигура „Градски трг“. Овај рад нуди метафору човечанства како га види Ђакомети. Чини се да су фигуре заједно, али су усамљене, крећу се као без циља у различитим правцима.
Укратко, Албертов „Човек који хода“ у свим верзијама представља уметничку рефлексију о људској упорности, пролазности и осећају самоће у савременом свету.
Године 1962. Ђакомети је за своје скулптуре добио награду на Бијеналу у Венецији.
Када је пронашао свој јединствени стил, Алберто није вајао само људе. У истом маниру урадио је и фигуре животиња. Оне су једнако измучене, уморне, усамљене, тужне.
Алберто Ђакомети преминуо је од срчаног удара као и његов сапутник много година раније. То се догодило јануара 1966. године.
Фото: Нова Економија
