Пише: Алан Џејкобс
Пољском песнику Чеславу Милошу (1911 – 2004) Други светски рат није пао нимало лако. Затекао се у Варшави у време немачке инвазије, након чега је побегао у Украјину. Али, пошто је сазнао да његова супруга није успела да напусти Пољску, покушао је да јој се врати преко Румуније, па поново преко Украјине – Немци су надирали са једне стране, Руси са друге – а потом и преко Литваније. У лето 1940. године вратио се у Варшаву. Тамо је учествовао у различитим активностима покрета отпора, укључујући ту и пружање уточишта и транспорт Јевреја. Био је заробљен 1944. године и неко време је био интерниран у логору. Док се Црвена армија приближавала Варшави, а нацисти унапред спаљивали град у знак освете, Милош и његова супруга су се, са мало чим сем одеће на себи, запутили ка једном селу близу Кракова, где их је сачекао кратак предах од историје, мада не и од сиромаштва. А онда:
Једног јануарског поподнева 1945. године стајао сам на прагу сељачке колибе; неколико малокалибарских граната само што је попадало дуж сеоске улице. А онда, у удолини између снегом покривених брегова, видео сам колону људи како полако напредује. Био је то први одред Црвене армије. Предводила га је млада жена у ваљенкама, са полуаутоматском пушком у рукама. И ја сам, попут свих мојих сународника, тако ослобођен доминације Берлина, другим речима, потпао сам под доминацију Москве.
И тако га је историја још једном пронашла. А то колико ће њено ново обличје бити строго и сурово, то тад још није схватао.
Пошто је већ био на гласу као значајан млади песник, нове пољске комунистичке власти виделе су у њему атрактивног представника својих идеја, упркос томе што он сам није био комуниста. Прихватио је да тој влади служи као културни аташе, прво накратко у Њујорку, потом у Вашингтону и, најзад, у Паризу. Током тог периода у њему је сазревало уверење да је његов дубоко усађени хуманизам у несагласју са покорношћу пољском режиму. Пребег је увек био могућ, али је цена пребега била висока:
Мој матерњи језик, дело на матерњем језику, најважнија ми је ствар на свету. А моја земља, где је оно што сам написао могло да буде штампано и да допре до публике, лежала је унутар Источног царства. Намера и циљ били су ми да сачувам слободу мисли у области којом сам се бавио; настојао сам, са пуном свешћу и савешћу, да своје поступке подредим испуњењу тог циља. Служио сам у иностранству јер тако нисам био под директним притиском и могао сам, у ономе што сам слао издавачима, да будем смелији од својих колега код куће.
Сложену ситуацију додатно му је отежала „Црвена паника“ у Сједињеним Америчким Државама, због које је заглавио у Паризу, док су му жена и деца били у Вашингтону. Амерички званичници сматрали су га комунистом, а он управо то није био: отуд његов очај док је радио за пољску владу, чије су вође биле ужаснуте помањкањем његове посвећености циљу, па су му, у једном тренутку, чак одузели пасош. Почетком 1951. године, тензије су постале превелике; затражио је, и добио, политички азил у Француској. Пољску неће поново посетити све док, након што је 1980. године добио Нобелову награду за књижевност, Народна Република Пољска није у њему почела поново да види адут. Чак су дозволили и да нека његова дела буду објављена тамо.
Непосредно након што је пребегао, почео је да пише књигу коју сам цитирао, књигу која ће га прославити, Заробљени ум (1953). То је вероватно најогорченија и најлуциднија књига икада написана о томе зашто тоталитаризам привлачи интелектуалце. Преузимајући и прилагођавајући термин из исламске теологије, он истиче да такви ови интелектуалци своју покорност тоталитарним режимима правдају применом кетмана.
Рећи да је нешто бело, а мислити да је црно; смешкати се у себи док сте споља озбиљни; мрзети док исказујете љубав; знати, а претварати се да не знате и тако правити супарника будалом (чак и док он вас прави будалом) – сви ти поступци наводе човека да пре свега цени своју лукавост. Успех у тој игри постаје извор задовољства.
То је кетман. То је стратегија самоодржања: „Изнад мене бесне олује и огромни бродови плове; али сав мој труд усмерен је на то да се грчевито држим за стену, јер ће ме у супротном воде однети и од мене неће остати ни трага“. А како неко ко је заробљен таквом илузијом уопште може да се из ње искобеља?
У овом бурном периоду је Милош наставио да пише поезију, а песме из тих година сакупљене су у Песнику у новом свету. Песме су изабрали и препевали Роберт Хас и Дејвид Фрик. Хас, дугогодишњи Милошев колега са Универзитета у Калифорнији, са Берклија, редовно је радио са песником на верзијама његових песама на енглеском. Велика већина песама у последњем издању на енглеском објављеном за Милошевог живота, Нове и сабране песме 1931 – 2001, преведене су у сарадњи њих двојице, иако Хас и не говори пољски.
Када се Милош пензионисао на Одсеку за словенске језике и књижевност на Берклију заменио га је Дејвид Фрик. Важан изучавалац пољског и литванског језика и културе, Фрик је угрубо превео на енглески већину ових песама пре него што је преминуо 2022. године, након чега је Хас довршио дело са колегама које говоре пољски. Књигу је посветио Фрику.
У предговору књизи Хас истиче да Милош никада није био задовољан песмама из овог периода. Чак и када их је први пут објавио у књизи, 1953. године, мучио се да их кохерентно поређа у збирку каквом би представио песме, а касније је био уверен да им никада није пронашао прави редослед. Можда су временом и саме песме почеле да му се мање допадају. У Новим и сабраним песмама појављује се само 13 песама из тог периода, док их је у Песнику у новом свету сабрано 45.
Ипак, Хас и Флик дошли су до закључка да би се, ако би све песме из времена од 1946. до 1953. године биле преведене и штампане хронолошки, могле доживети и као прича о ванредно даровитом човеку који је прошао вишеструке трауме и настојао је да промисли и испише свој пут назад до менталног и моралног здравља. Мислим да су у вези с тим били у праву.
Ако песме сабране овде читате хронолошки, видећете, пре свега, човека који размишља о нади, о ономе што је одражава и ономе шта се се дешава када је изгубите. Практичари кетмана су, наравно, одбацили наду, али њих има толико много да онај ко одбија кетман можда и не може да буде испуњенији надом од њих. У „Два човека у Риму“, једној од најранијих овде уврштених песама, написаној у Њујорку 1946. године, Милош се на неки начин заветује:
Да, био сам сведок. Али никад помирен.
Нико жив неће ми отргнути пристанак с усана.
Неће сваки верник добити опроштај.
Ако ваш Ватикан лежи скрхан,
ја ћу наставити даље, да кроз олује носим
aurea aetas од срца до срца.
Али шта рећи (о) онима који су заборавили ауреа аетас, Златно доба, и уместо тога се помирили, посветили се простом самоодржању? Једна књижевна форма која је говорила о оваквом стању је сатира, али Милош ламентира у другој песми из 1946. године: „Прошло је доба сатире“. Ипак, догодине, овај пут пишући из Вашингтона, Милош се обраћа неком врстом песме-молитве Џонатану Свифту, јер је сатира, на крају крајева, вид наде: „Ево шта су твоје усне изрекле: Људскост није још безнадежна“. И зато, у последњем стиху поручује: „Истрајаћу, мој Декане“.
„Истрајаћу“. „Наставићу даље“. Али само неколико страница касније говори о „бакљи наде,/ из дана у дан гашене“. „Од сад тишина“, зашто уопште писати? Две године касније, у песми „Гроб моје мајке“, сад од ње тражи да посредује, као што је тражио и од Свифта:
Помози ми да створим љубав вечно живу
из моје сталне заваде са светом.
Јединствену спону надахнућа и чина,
незнану творевинама немислеће природе.
… Помози ми, мајко. Ојачај у човеку
оно што си знала као детиње страсти.
Не дај ми да спустим своје бреме.
(Подозревам да је Милош алудирао на чувени стих Роберта Фроста из његове песме „Лекција за данас“: „Био сам у љубавној завади са светом“.) А још годину касније, 1950, пита се зашто је њему теже да се нада него другима: „Где виде кап, ја видим океан / где иду певајући, ја једва носим наду“.
Међутим, иако једва, он ипак напредује с надом. Носи своје бреме. И налази утеху у чињеници да је он једно од оних чудних бића која просто не могу да забораве, не могу да се заувек самозаваравају, не могу да се предају и одустану. Та бића зову се песници. Законодавцима света поручује: „Не осети се сигурним. Песник памти. / Можда убијеш једног, али се други роди“. То је из једне од његових последњих песама написаних у Америци. Годину касније, 1951, вратио се у Европу, у Париз, одсечен од своје жене и деце, али он ипак позива:
Да отпеваш ми нову песму
у часу кад они што ћуте
У земљама на истоку и западу,
и на обалама крвавог мора,
настоје да рукама од других скрију
извор што им туче у грудима,
врели и безимени
извор опрезне наде.
Ова песма дословно је настала истовремено са његовим пребегом, након чега ће написати Заробљени ум, са својим огорченим и, да, сатиричним разоткривањем кетмана код интелектуалаца који очајавају у себи. Он је дефинитивно своју судбину везао са судбинама својих колега песника, и са онима који своју наду гаје у тишини.
Најизврснија песма у овој збирци, а и најдужа, зове се „Трактат о моралу“. Она је једно од његових ремек-дела, а кључна је песма из овог периода јер најављује посвећеност позиву песника, песничком гласу, чак и без наде. Заиста, у завршним стиховима ове песме Милош пише: „Не пружам вам наду“. Мада, то сам можда цитирао селективно, цео стих гласи: „За сада, не пружам вам наду“. То јест: наду коју можемо да досегнемо, али за сада морамо да научимо да се снађемо без ње. Али како?
Данас вас све позивам на лађу
што ће нас пренети преко брзака
времена до нових обала.
Постоје, сугерише се у „Трактату о моралу“, два суштинска елемента овог позива, ове стратегије, један негативан и један позитиван. Први је „дисциплина / лишавања“: човек мора да се навикне да функционише без нечега, да окреће главу; „мораш се одупрети / попуњавању празнина теоријама“… „Молим вас, не извлачите закључке / у ђачком маниру, из мојих речи“… „Чувајте се безумника“, јер безумници увек имају теорије и закључке.
„Компетентни безумници“, а таквих је много, посебно су опасни. Осим тога, човек мора да се постара да не „буде у друштву оних / слепих ко кртице“, оних који би „волели да живе у сопственој парохији“ и игноришу стање света.
Лакше је него што мислиш изгубити душу
у неприличном друштву,
јер ти си сунђер, све упијаш.
Отуд и неопходност неслагања. Али шта онда неговати, чему тежити? Одговор је, укратко: мудрости. Крајњи циљ је, „назовимо то музичко знање“, једна „флексибилна“ мудрост. Али за сада,
Збогом. Предајмо из руке у руку
Заједнички дар скромне мудрости.
Као што видиш, ја немам рецепт,
Не припадам ниједној секти,
И спас је у теби самом.
Можда је то просто здравље
Ума, уравнотежено срце.
Јер понекад помаже обичан лек…
Та скромна мудрост почиње храбрим погледом у Срце таме. Ако то не можеш да постигнеш, онда ћеш се придружити круговима оних који сами себе обмањују, оних који се правдају, оних чије ћеш друштво, ако си мудар, избегавати. Људи се највише плаше тога да свет виде онаквим какав јесте; оно што они називају „надом“ заправо је тек облик порицања. Али ако одбијеш лаж, ако погледаш у срце таме, и ако си вољан да тежиш „заједничком дару скромне мудрости“ са „уравнотеженим срцем“, тада и само тада ти може бити подарена истинска нада. Тада, песниче, можеш следити свој прави позив: „у тешком тренутку, / мораш бити амбасадор снова“.
Извор: Глиф
