Како је могуће да се, почев од размеђа миленијума, драматичари овог нашег, хипер-брзог, растрзаног и хистеричног века (и позоришта) релативно често упуштају – кроз парафразе, пародије или пастише – у креативни дијалог са опусом Чехова, тог „статичног“, „интровертног“ хроничара једно наизглед „застарелог“ света?
Премда не тежи неком коначном или „дубокоумном“ одговору на ово питање, недавна праизведба комада „Вања, Соња, Маша и остали“ америчког аутора Кристофера Дјуранга у београдском Атељеу 212, а у режији Ксеније Крнајски, успева да, на жанровски самосвестан а сценски атрактиван начин, подсети на актуелност дилема Чеховљевих јунака, али и на величину, разноврсност и трајност утицаја овог аутора на оно што сматрамо модерном драмом и позориштем.
Са данашње дистанце, очигледно је да поменути талас „враћања Чехову“ почиње драмом Мајкла Фрејна „Дивљи мед“ (1984), узбудљивом и сензибилном варијацијом Чеховљеве, за живота неизведене драме „Платонов“. Само две године након успешне поставке „Дивљег меда“ код нас, а у режији Дејана Мијача (2000-е, у Атељеу 212, да ли случајно?), појављује се „Четврта сестра“ Јануша Гловацког, бриљантна трагикомична парафраза „Три сестре“. Смештајући три сестре и брата, потомке генерала прослављеног у ратовима од Берлина до Кабула, у амбијент Москве након краха „источног блока“, Гловацки на темељу чеховљевских узора гради горку параболу о осиромашењу, кризи морала и сну о Западу као „обећаној земљи“. Двехиљадиту, с друге стране, обележава и појава једног жанровски атрактивног „пастиша“. У драми „Галеб“, Григориј Чартишвили, већ прослављен под псеудонимом Борис Акуњин као аутор серије романа о детективу Фандорину, даје радњи Чеховљеве истоимене драме профил слојевитог „егзистенцијалног кримића“: реч је, наиме, о вртоглавом заплету заснованом на истрази лекара Дорна, о могућем кривцу за убиство главног јунака, Трепљева.
Најзад, оригиналан и духовит допринос модерној „чеховијади“ на „екс-ју“ простору даје комад Давора Шпишића „Каћуше“ (2008), поднасловљен као „псеудо СФ“.Његове јунакиње – Варја, чуварка клозета, Дуња, кустос пропалог музеја и Груша, актер „најстаријег заната“ , вегетирају – као постмодерне „три сестре“ – негде на ушћу Дунава, у украјинској пустоши, сањајући Москву из „пакет-аранжмана“.
У контексту овог низа, какву нам, виталну димензију Чеховљевог света предочавају Дјурангов комад и његово домаће упризорење? Аутор чије комаде критика означава као занимљиву комбинацију Нила Сајмона и Вудија Алена, Кристофер Дјуранг у свом комаду срећно спаја ревизију Чеховљевих мотива (Вања и Соња, неостварени рођачки пар што вегетира у породичној кући коју власница, њихова сестра Маша, филмска звезда на заласку, намерава да прода), са ироничном ревизијом, али не и изругивањем, чеховљевске форме (неколицина стабала као карикатура „вишњика“, провинцијски „маскенбал“ као једина афирмација, служавка с пророчким моћима). Пошавши од Дјурангове смесе ироније и сентимента, као „полуга“ за грађење атрактивног ритма и шармантне атмосфере, Ксенија Крнајски је, ослањајући се на компактну глумачку екипу (у којој доминирају Горан Јевтић и Милица Михајловић, као „рођачки пар“) успела да, минуциозним променама унутар ситуација и карактера, нашу пажњу усмери на оно у другом плану, оно што чини виталну срж Дјурангове верзије Чехова. Наиме, „Вања, Соња, Маша и остали“, овако сценски „прочитани“, опомињу нас, сурово, али и разгаљујуће, да је све пролазно, а да је само промена вечна: и то је она „чеховљевска фуснота“ која никада не губи актуелност.
Светислав Јованов
Извор: Дневник
