Пише: Бурша Жабер
Либански народ преплављен је дубоким бесом, умором и стрепњом, јер се колективно сећање читавих генерација своди искључиво на сукобе и страдања.
Пре две недеље славили смо важан тренутак у животу моје рођаке, њен 40. рођендан. Упркос слављу, било је упечатљиво колико је претња ратом прожимала наше разговоре, потискујући све друге теме као да је његов долазак неизбежан. Неколико дана касније срела сам пријатеља из Србије који је био у посети Либану. Стајали смо на планини изнад Бејрута, чија је обала блистала. Рекла сам му да бисмо, када бисмо имали двоглед, можда могли да угледамо Кипар. Присетила сам се како су Либанци на том острву налазили уточиште током бруталног петнаестогодишњег грађанског рата од 1975. до 1990. године. Тада је мој пријатељ показао на део земље на јужној ивици престонице и питао: „Шта је оно?“ Одговорила сам: „То је аеродром; то је писта с које би требало да полетиш, под условом да рат не почне и да не останеш заглављен овде.“
Како се исправно оријентисати према Ирану – питање демократије и суверености
Неколико дана касније Израел и Америка покренули су ударе на Иран, распламсавши сукоб у Персијском заливу и означивши почетак рата. Ракете, пројектили, дронови и борбени авиони обасјали су небо изнад Ирана, Омана, Јемена, Бахреина, Уједињених Арапских Емирата, Катара, Саудијске Арабије, Кувајта, Ирака, Сирије, Јордана, Израела и Либана. Последице тог хаотичног рата до сада су се осетиле чак и на Кипру, у Турској и Азербејџану. Летови су обустављени, па је мој пријатељ из Србије остао заробљен у Либану. Тек касније је евакуисан. У међувремену су Либанци, осећајући надолазећи сукоб, у редовима опседали бензинске пумпе и супермаркете, панично правећи залихе горива, хране, лекова и других основних потрепштина.
Нема сигурне земље
Сви ови догађаји добили су додатну тежину када је Хезболах лансирао шест ракета на Израел дан након почетка рата у Ирану, што је подстакло Израел да започне нови сукоб и настави непријатељства која трају деценијама. Тог дана срела сам рођаку и било ми је занимљиво како је она ове догађаје повезала са искуством своје генерације. Рекла је да су провели детињство током либанског грађанског рата, адолесценцију под окупацијом Асадовог режима и више ратова с Израелом: 1996, 2006, 2023, 2024. и најзад овај 2026.
Многи људи расељени су током светог месеца рамазана и нашли су се на путевима, под отвореним небом, изложени хладноћи, остављајући за собом своје најосновније ствари и успомене
Та генерација је такође сведочила некој врсти грађанског рата 2008, када је Хезболах заузео Бејрут у знак одмазде против либанске владе, која је донела закон којим се ограничавају обавештајне способности Хезболаха, што је завршено тек када је влада повукла своју одлуку. Уз то су током двехиљадитих година преживели таласе тероризма, бомбашке нападе и атентате. Данас се и даље боре са разорном финансијском кризом која је почела 2019. и означила дубоки економски слом. Њихова прича достигла је трагични врхунац 2020. експлозијом у луци у Бејруту, катастрофом која је била резултат споја доминације Хезболаха у земљи и распрострањене државне корупције.
Прича моје рођаке не говори само о борби њене генерације, већ пружа и шири контекст о изазовима с којима се суочавају народи Блиског истока у различитим државама, међу различитим етничким групама, религијама, половима и генерацијама. Некада су постојале јасне разлике међу државама у погледу безбедности: неке су биле уточишта, док су друге биле у рату. Данас се то променило и ниједна земља више није сигурна. Уточишта више не постоје. Последице су далекосежне, јер овај ескалирајући сукоб прети да дестабилизује читав Блиски исток и има озбиљне импликације за Европу и регион Кавказа.
Америчким војницима речено да је рат са Ираном за „Армагедон“ и повратак Исуса
Оно што овај рат чини прекретницом садржано је у речима израелског председника Исака Херцога, који га је описао као „јединствен рат… фокусиран рат… сукоб који настаје у тренутку када је могуће остварити стварне промене на Блиском истоку за будућност“. Опсесија трансформацијом Блиског истока била је покретачка снага иза израелске инвазије на Либан 1982. и америчке инвазије на Ирак 2003. године. Као и свака велика трансформација, она захтева драстичне мере и готово неизбежно укључује крвопролиће.
Болна сећања
Занимљиво је како Либанци садашњи сукоб између Израела и Хезболаха посматрају кроз призму израелске инвазије 1982. године, када је Израел стигао до престонице Бејрута и град ставио под опсаду. Само два дана након избијања садашњих непријатељстава, моја рођака и њена мајка дошле су у посету. Пратили смо вести када смо чули израелско саопштење којим се становништво јужног Либана позива да напусти одређена села и градове. Мајка моје рођаке почела је да се присећа израелске инвазије на југ 1978. године, када је Израел тражио од људи да напусте своје домове како би успоставио тампон-зону. Живо се сећала како су расељени били приморани да спавају на улицама и поред мора. Мисли су јој се вратиле на огромну људску патњу и бол које су ти догађаји изазвали.
Она се такође осврнула на политичке околности које су довеле до тог тренутка и до опсаде Бејрута 1982, чији је циљ био протеривање Палестинске ослободилачке организације (ПЛО). За њу су тадашње акције ПЛО-а сличне данашњим поступцима Хезболаха. Обе организације делују као државе у држави које саме одлучују о рату и миру. Либанску владу, тада као и сада, види као слабу, неодлучну и расцепкану због верски условљеног устројства земље. Уверено је рекла: „Запамтите моје речи: ако садашња либанска влада не предузме озбиљне кораке да разоружа Хезболах, Израел ће извршити инвазију на југ, а ко зна – можда се неће зауставити док не стигне до Бејрута. Бог нека буде уз народ и ову земљу.“
Живим у ратовима од своје шесте године. Седамдесетих, осамдесетих, двехиљадитих. И још увек – ратови, ратови, ратови, казује једна Либанка
Подсетила је и да је Хезболах настао као последица иранске Исламске револуције 1979. и израелске инвазије на Бејрут 1982. године. Тврдила је да ће исти сукоб између Ирана и Запада, нарочито Израела и САД, који је допринео његовом настанку, на крају одредити и његов нестанак. У међувремену је стигла вест о израелском копненом упаду у јужни Либан, што је довело до масовне евакуације трећине тог региона. Циљ је био успостављање тампон-зоне на либанској територији. У том тренутку завладала је тишина, мисли су нам биле уз људе, њихову борбу, патњу и неизвесност.
Дан касније издато је алармантно наређење за евакуацију: сви становници јужног предграђа Бејрута, у којем живи око 700.000 људи, позвани су да напусте своје домове. Израелски министар финансија Безалел Смотрич упозорио је да би предграђе могло доживети разарање слично ономе у Гази. Ова најава изазвала је панику широм Бејрута. Улице су се закрчиле док су људи журили ка северу. Дронови су испунили небо, а поруке на Вотсапу кружиле су међу становницима, саветујући им да отворе прозоре како би се смањио ризик од ломљења стакла у очекиваним експлозијама. Израелска кампања усмерена на јужно предграђе, упориште Хезболаха и дом многих његових шиитских присталица, представља значајну ескалацију у сукобу с Ираном и носи потенцијално озбиљне и дуготрајне последице.
Раде Мароевић: Трампова копнена офанзива на Иран, или како натерати Курде на самоубиство
Међутим, непосредне последице ове ситуације највише се осећају у Либану међу његовим разноликим становништвом. Када је Израел наредио шиитским становницима да напусте своје домове, прецизирао је и где би требало да оду, у области у којима живе друге верске заједнице Либана, укључујући хришћане, суните и Друзе. Ова ситуација повећава притисак на сваку заједницу, подиже тензије и поткопава друштвену кохезију.
У унакрсној ватри
Либански народ преплављен је дубоким бесом, умором и стрепњом. У средишту тих осећања налази се раширен осећај издаје, који произлази из уверавања које је Хезболах давао либанској влади да се неће укључити у текући сукоб. Супротно тим тврдњама, Хезболах је, следећи директиве из Ирана, покренуо непријатељства против Израела, потез који многи сматрају штетним не само за шиитску заједницу већ и за читав Либан. Ракетни напади Хезболаха, представљени као освета за смрт иранског вође Хамнеија, приказани су као одговор на продужени период израелских напада на његове положаје. Ипак, дубља реалност сугерише да Иран троши залихе далекометних ракета које могу погодити Израел и зато прибегава ракетама краћег домета. Тај заокрет огледа се у повећаној агресивности према заливским земљама и у ангажовању Хезболаха за нападе на Израел.
Опсесија трансформацијом Блиског истока била је покретачка снага иза израелске инвазије на Либан 1982. и америчке инвазије на Ирак 2003. године. Као и свака велика трансформација, она захтева драстичне мере и готово неизбежно укључује крвопролиће
Покретањем сукоба с Израелом Хезболах је нанео велику штету сопственом бирачком телу. Многи људи расељени су током светог месеца рамазана и нашли су се на путевима, под отвореним небом, изложени хладноћи, остављајући за собом своје најосновније ствари и успомене. То је била стварност којој смо моја рођака и ја сведочиле разговарајући са онима који су били приморани да побегну. Једна жена бризнула је у плач уз речи: „Где људи да иду?“ Испричала је како су упозорења стигла изненада док су породице постиле, па су у паници бежали без хране и припреме. „Морали смо чак да поведемо и птице, мачке и псе“, рекла је, осликавајући страх и хаос који су обавили људе док су напуштали домове. Сада на путу, признала је да ни сама не зна куда иду. „Изгубљени смо“, рекла је. „Само возимо… Не познајемо ни ове четврти.“ Друга жена је рекла: „Живим у ратовима од своје шесте године. Седамдесетих, осамдесетих, двехиљадитих. И још увек – ратови, ратови, ратови.“ Овим погрешно процењеним потезом Хезболах је изгубио велики део подршке шиитског становништва, које се осећа изневерено, бесно и напуштено.
Незадовољство је усмерено и према либанској влади, која је војне акције Хезболаха прогласила незаконитим. Шиитска заједница осећа се изоловано у суочавању са сопственим рањивостима. Истовремено, шира либанска јавност сматра да је реакција владе недовољна и реактивна, посебно у одсуству конкретне стратегије за разоружавање Хезболаха. Либанска војска оклева да употреби силу из страха од поновног распламсавања грађанског сукоба. У међувремену Израел и Сједињене Државе остају чврсти у свом циљу да разоружају Хезболах, чак и ако то захтева опсежнију војну инвазију на Либан налик оној из 1982. године. Тако се Либанци налазе ухваћени у унакрсној ватри сукобљених интереса Ирана, Израела и неефикасне политичке елите.
Издато је алармантно наређење за евакуацију: сви становници јужног предграђа Бејрута, у којем живи око 700.000 људи, позвани су да напусте своје домове. Израелски министар финансија Безалел Смотрич упозорио је да би предграђе могло доживети разарање слично ономе у Гази
Они који су захваћени овим сукобима често истовремено изражавају замерке према више страна, одбијајући поларизована сврставања. Могуће је критиковати владу, бити сумњичав према војсци, незадовољан Хезболахом и разочаран Израелом. Истовремено, неки упозоравају на озбиљност ситуације и њене друштвене и економске последице. Како је један младић рекао: „Ово је вероватно највећа криза расељавања у историји Либана. Могли бисмо сведочити широком друштвеном распаду и осиромашењу, уз могућност спорадичних сукоба и насиља.“ Због тога расте бојазан да би Либан могао да престане да буде друштво које с времена на време захвате ратови и да се претвори у друштво у којем рат постаје стално стање и основни оквир живота. Пут ка опоравку води кроз изградњу државе, циљ који остаје недостижан док не дође до колективног разумевања разлике између верских идентитета и националних интереса, разлике која још није заживела међу већином Либанаца.
Након што сам сведочила патњи људи и чула њихове бриге, сетила сам се једног текста који поставља питање: „Колико ратова човек може да издржи у једном животу? Гледајући на Либан и Блиски исток, одговор је очигледан: много.
Извор: Радар
