Како ће вам свет деловати потпуно зависи од тога да ли вам је поглед строго усредсређен на средиште поретка или, насупрот томе, пратите окретање периферије точка око средишта – и смер који прати – те ћете свет видети другачије.
Гледано из перспективе Вашингтона, све је мирно: геополитички гледано ништа се не креће. Да ли су били избори у Сједињеним Државама? Па свакако више нема „изборног дана”, пошто је нова механика гласачких листића насупрот личном гласању – која подразумева могућност слања гласачких листића педесет дана раније и њихово сакупљање недељама након тога – умногоме удаљена од старог разумевања одржавања „избора” и постојања јединственог макро исхода.
Из ове „центричне” тачке гледишта, избори на половини председничког мандата нису променили ништа – потпуна статичност. Ионако су многа политичка опредељења Бајденове администрације стамено чврста – и изван домашаја било ког Конгреса да их краткорочно измени.
Нова законска решења, уколико их буде било, могу се зауставити ветом. И уколико се изборни „месец” заврши са Представничким домом који контролишу републиканци и Сенатом који контролишу демократе, може се десити да не буду усвојени никакви нови законски предлози због чврстих међустраначких размимоилажења и неспособности да се постигне компромис. Да будемо јаснији, Бајден у сваком случају може да влада преостале две године кроз извршна наређења и бирократску инерцију – и да му тако Конгрес уопште не буде потребан. Другим речима, састав Конгреса може да не значи ништа нарочито.
Но, сада преусмерите свој поглед на ротацију периферије око средишта и шта онда видите? Обод се жестоко окреће. Он задобија све већи простор и има јасно усмерење.
Ипак се окреће
Која је најважнија оса промене изван центра? По свој прилици путовање кинеског председника Сија у Ријад да посети саудијског престолонаследника Мохамеда бин Салмана. Ова оса сеже дубоко до тврдих стена, како Саудијска Арабија прави отклон према БРИКС-у.
Си по свој прилици путује у Ријад да утаначи детаље саудијског приступања БРИКС-у и услове кинеског будућег „нафтног споразума” са Саудијском Арабијом. И то би могао бити почетак краја система петродолара – пошто ће, сва је прилика, кинески начин плаћања за нафту бити у сагласју са руско-кинеским плановима да евентуално усмере Евроазију према новој трговинској монети (далеко од долара). Саудијско гравитирање према БРИКС-у значи да ће и друге заливске и блискоисточне државе – попут Египта – кренути овом путањом.
Друга важна промена: турски министар унутрашњих послова Сулејман Сојлу рекао је после овонедељне експлозије у Истанбулу „Не прихватамо израз саучешћа америчке амбасаде. Разумемо поруку која нам је послата, примили смо поруку која нам је послата”. Сојлу је одбацио америчко саучешће као „долазак убице првог на место извршеног злочина”.
Будимо недвосмислени: министар је управо рекао Сједињеним Државама да иду дођавола. Овај излив чистог беса стигао је у време када се Турска сагласила да се придружи Русији у успостављању новог гасног чворишта у Турској, да учествује заједно са Русијом у великим нафтним и гасним инвестицијама, као и да усагласи споразум о сарадњи са Ираном. Турска се, такође, креће полако према БРИКС-у. И како се Турска удаљава од једног геополитичког чворишта – већи део туркијске сфере ће ићи за Турском.
Ова два догађаја – од Сијевог састанка са бин Салманом који трља нос Сједињеним Државама до турског беса због терористичког напада у Истанбулу – јасно се узајамно уклапају да означе стратешко преусмерење Блиског истока, подједнако када су питању енергија и монетарни оквир, према настајућој евроазијског сфери слободне трговине.
Посвећени партнери
Потом је прошлог четвртка пристигла вест: Иран је обзнанио како развија високопрецизну хиперсоничну ракету. Генерал Хаџизадех је рекао да иранска хиперсонична ракета може да досегне брзину пет пута већу од брзине звука – и да ће као таква моћи да пренебрегне све постојеће системе противракетне заштите.
Једноставно речено: Иран је суштински већ држава на нуклеарном прагу (nuclear threshold state), иако још увек није држава која располаже нуклеарним оружјем. Ово изузетно техничко достигнуће производње високопрецизне хиперсоничне ракете (што и даље измиче Сједињеним Државама) јесте нешто што доноси промену парадигме.
Стратешко нуклеарно оружје нема много смисла у веома густо насељеним, малим блискоисточним државама са мешовитим становништвом – и сада Иран нема потребе да тежи томе да постане држава која располаже нукеларним оружјем. Стога, шта би могао бити циљ сложене стратегије обуздавања (односно Нуклеарног споразума, енгл. JCPOA), усмерене ка спречавању исхода који је већ превазиђен новом технологијом? Капацитети хиперсоничних балистичких ракета чине тактично нуклеарно оружје сувишним. И хиперсоничне ракете су далеко ефективније и лакше их је распоредити.
Проблем за Сједињене Држава и Израел јесте што је Иран то већ постигао – искочио је изван ограничавајућег кавеза нуклеарног споразума. Поврх тога, неколико дана раније, Иран је такође објавио да је лансирао балистичку ракету, која је носила сателит у свемир. Ако је тако, Иран сада има балистичке ракете кадре да досегну не само Израел, већ и Европу. Штавише, према појединим извештајима, Иран би ускоро требало да прими 60 авиона СУ-35, што је само један сегмент у његовим односима са Русијом који се врло динамично развијају, а које је претходне недеље у Техерану запечатио Николај Петрушев, секретар руског Савета безбедности.
Да изнова разјаснимо: Русија је управо прибавила снажни мултипликатор кинетичке силе; приступ иранском именику контаката и стратегија ојачаног током времена санкција, и посвећеног партнера у московској великој игри у Евроазији са којим постаје супер-олигопол основних добара (commodities). Једноставно речено, Иран се прикључио као још један умножилац силе руско-кинеске осовине, а дуж ове путање кретаће се и Ирак, Сирија, Хезболах и Хути.
Усмерење ка Евроазији
И док европска „безбедносна архитектура” и даље остаје замрзнута у чврстом НАТО анти-руском стиску, западноазијска безбедносна архитектура се удаљава од старе поларизације коју су дубоко утврдиле Сједињене Државе и Израел на сунитску сферу и шиитски Иран (између осталог, и кроз такозване Аврамовске споразуме; енгл. Abraham Accords) и преустројава се око нове безбедносне архитектуре коју обликују Русија и Кина.
Ово има смисла. Турска се поноси својим туркијским цивилизацијским наслеђем. Иран је очито цивилизацијска држава, а Мохамед бин Салман очигледно жели да његово краљевство буде прихваћено као једна оваква држава (а не само као земља зависна од САД). Циљ Шајганске организације јесте оријентисаност ка аутономији и противљење било каквој сингуларности идеологије. У ствари, пошто је цивилизацијска по концепту који настоји да отелотвори, ова организација постаје антиидеолошка и противна строгој бинарности савеза (или си за нас или си против нас). Чланство не захтева прихватање појединих политичких опредељења других партнера, што обезбеђује да чланство у савезу не ограничава сувереност држава савезница.
Последица тога јесте што је цела Западна Азија – у већој или мањој мери – уздигнута у ову развијајућу евроазијску економску и безбедносну парадигну. И, просто речено, пошто је Африка већ уврштена у кинески геополитички табор, афричка компонента региона који се означава као „Блиски исток и Северна Африка” (енгл. MENA) такође је снажно усмерена ка Евроазији. Опредељеност „Глобалног југа” се такође може, великим делом, означити као готова ствар.
Банкомат у проблему
Шта онда преостаје старом геополитичком „средишту”? Оно и даље држи Европу под својом контролом. За сада, свакако…
Међутим, истраживање које је објавила француска Школа економског ратовања (École de Guerre Economique) указује да, иако је Европа од Другог светског рата „живела у стању ћутања” у вези са својом потпуном зависношћу од Вашингтона, је настало потпуно ново стање како су санкције уведене Русији почеле да доносе катастрофалне последице по Европу. Последично, и политичари и јавно мњење се боре да увиде „ко је заправо њихов непријатељ”.
С тим у вези, колективно гледиште – засновано на разговорима са француским обавештајним стручњацима (тј. француском „дубоком државом”) – је врло јасно: деведесет седам одсто њих сматра Сједињене Државе страном силом која „највише угрожава” француске „економске интересе”. И они то виде као проблем који се мора разрешити.
Наравно, САД неће олако препустити Европу. Међутим, уколико делови естаблишмента могу да кажу овако нешто – онда се нешто дешава испод површине. Извештај подвлачи, очекивано, да иако Европска унија можда има трговински суфицит од 150 милијарди евра са Сједињеним Државама, оне никако неће добровољно допустити да се овај економски параметар преведе у „стратешку аутономију”. Сваки добитак у аутономији постиже се насупрот беспрекидног позадинског америчког „снажног геополитичког и војног притиска” – који га често надмашује.
Може ли саботажа Северног тока да буде она кап која ће прелити чашу? Делимично, ово је био окидач, али Европа прикрива своје старе омразе и дуго одржаване осветољубивости под „кишобраном бриселског лаког новца”. Но, претварање је могуће одржати само онолико дуго колико Европска унија остаје глорификовани банкомат – државе убаце своје платне картице и повуку кеш. Прикривени анимозитети су потиснути и умирени монетарним подмазивачем.
Међутим, банкомат је у проблемима (економска контракција, деиндустријализација и увођење мера штедње) – и како се простор за повлачење средстава са банкомата буде сужавао тако ни поклопац који под контролом држи старе анимозитете и трибална осећања неће моћи да из дуго зауздава. Заправо, стари демони се буде – и то је већ сада видљиво.
И на крају, да ли ће се вашингтонско чвориште одржати? Да ли и даље располаже ресурсима довољним да се носи и управља са толико догађаја – финансијских, системских и политичким – који систем излажу крајњој пренапрегнутости и који се дешавају једновремено? Морамо да сачекамо да бисмо то сазнали.
Ретроспективно гледано, старо чвориште није „у покрету”. Оно је већ извело свој маневар. Ствар је у томе да су многи запрепашћени што виде „празан простор” који је у прошлости нешто заузимало. Нешто што и даље истрајава, у визуелној меморији, као сенка своје некадашње чврстине.
Алистер Крук
Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард
Извор: strategic-culture.org
