Пише: Бранко Анђић
Недавно сам добио првог унука. Нема више врдања, морам да признам своје године. Да, да, ја сам од оних што понављају да су године само број и да је битно како се ко осећа, али тај број – будимо поштени – ипак утиче на то осећање. Покушавам ја да идем у корак с временом и све мислим да је свет крив што га све мање разумем, а да кривац нису моје године, које ме као ленгер вуку ка неким другим, мени боље познатим, минулим временима.
У своју одбрану наводим тврдњу да не припадам носталгичарима који тврде да су та минула увек била „добра, стара времена”. Многе ствари ми се баш допадају у овим данашњим, која, такође, зову временима нове нормалности. Ја сам, рецимо, заклети хетеросексуалац који у добрим данима види себе као старомодног каваљера ког не привлаче нарочито полиаморија, LGBTQ…XYZ заједнице, нити родна креативност по којој је свако оно што жели да буде, без обзира на то каквим га је створила Мајка природа. Не мислим да је неко због тога мање вредан, али богами – није ни више.
Е, ту почиње проблем!
Или барем моја ветеранска збуњеност! Као непоколебљиви љубитељ жена, од срца сам се обрадовао кад сам спознао колико је доба политичке коректности учинило за родну једнакост и оснажење жена. Немојте помислити да због те чудне синтагме гајим посебну склоност према неким снагаторкама које раде као избацивачице из дискотека. Таман посла! Али баш ми прија сазнање колико је ојачала свест да је, упркос историјској навади, баш ружно запостављати, ниподаштавати и потцењивати жене само зато што су – жене. Родна равноправност је једна од суштинских одлика доба нове нормалности и, такорећи до јуче, био сам спреман да се инфилтрирам међу миленијалце који је бескомпромисно бране. Јер то је нешто добро, праведно, што нам доноси нови Zeitgeist и што разумем и подржавам. Макар сви филмски детективи данас били жене што с два шамара нокаутирају какане дрипце. После пар хиљада година дошло је најзад време да се жене не дискриминишу и да се равноправност подржи мноштвом уредби, правила и закона широм напредног света који одбацује конзервативну затуцаност. Машала!
Црв сумње
Таман сам хтео себи да честитам, и то с нескривеним олакшањем, што нисам остао затуцани маторац кад је почео двонедељни пренос овогодишњег другог тениског гренд слем турнира Ролан Гароса. Од малих ногу играо сам и волео тај спорт и сад, као пензионер, могу коначно да се препустим вишечасовном гледању узбудљивих тениских мечева највишег нивоа. Ролан Гарос је један од четири гренд слем турнира, једини који се игра на шљаци, а не на знатно бржим подлогама, бетону и трави. Зато су мечеви захтевнији, дуготрајнији, а освајање тог турнира сматра се круном не само спортског умећа већ и атлетске издржљивости. Кад помислим на астрономске своте које добијају фудбалери и кошаркаши америчке професионалне НБА лиге, два и по милиона евра које добијају победници Ролан Гароса у мушкој и женској конкуренцији не чини ми се претерано. Што светски прваци у атлетичарским дисциплинама добијају само по неколико десетина хиљада долара за победе, уз подједнаку преданост и одрицања као тенисери и кошаркаши да би постали врхунски спортисти у својим дисциплинама, други је пар рукава који спада у неку давно познату атавистичку врећу неправде.
Питаћете се на овом месту какве везе има Ролан Гарос и моје задовољство родном равноправношћу у време нове нормалности. Можда су ипак године учиниле да одлутам дигресивно по лавиринту сећања који претходи старачкој сенилности? Без бриге: јесам постао деда, али ме глава још пристојно служи.
На мом Дорћолу сматрало се одувек поштеним да се и мушкарци и жене плаћају онолико колико раде: ко више ради, више пара заради. Финалисти Ролан Гароса у мушкој конкуренцији Шпанац Карлос Алкарас и Италијан Јаник Синер играли су свој меч пет и по сати, јурцали и бесомучно ударали тениску лоптицу све то време без предаха, толико да сам се уморио гледајући. Пошто мушкарци играју на три добијена сета, њихови мечеви, нарочито они неизвесни, уобичајено трају преко четири сата. Ко стигне до финала, игра две недеље сваки други дан. Озбиљан физички рад, да ни не говоримо о менталном напору. Даме играју на два добијена сета – дакле, играју највише три сета, док момци праше лоптицу пет сетова – што ће рећи да раде знатно мање од својих мушких колега. Али добијају једнаке награде – у име родне равноправности и женског оснажења.
Хм!
Црв сумње увукао се још од првог кола тениског турнира у моју правдољубиву душу. У свету белог спорта, сваки тенисер који се не сложи са правом жена на једнаке награде са мушкарцима сместа бива прокажен као окорели мачиста и мушки шовиниста. Сећам се да сам као клинац гледао телевизијски пренос чувеног меча прозваног „Борба полова”, који је 1973. у Хјустону одиграла 29-годишња Били Џин Кинг, тада неприкосновено најбоља тенисерка света, против 55-годишњег бившег тенисера Бобија Ригса како би подигла свест о потреби да се жене у спорту не дискриминишу. Победа утрениране тенисерке над тим маторцем не доказује, наравно, ништа, али ју је Били Џин искористила да укаже на поенту и то је било супер. Лоше је било само име – „борба полова”, а не, рецимо, „равноправност полова”. Јер Били Џин се борила за равноправност, не за премоћ!
Уз дужно поштовање тенисерки, баш бих волео да знам где тачно почива родна равноправност кад се жене на гренд слемовима у ствари плаћају бар за трећину више од мушкараца, ако се мери по учинку? Да оставимо по страни комерцијалну чињеницу да мушки тенис привлачи неупоредиво више гледалаца од женског, дакле, ствара и неупоредиво већу зараду организаторима турнира.
И онда ми је, због те тениске аномалије, пукло пред очима зашто све мање разумем време нове нормалности, шта с њим не ваља: кад се један позитиван принцип – рецимо, родна равноправност, оснажење жена – канонизован као политички коректан доведе до своје апсурдне крајности, претвара се у сопствену негацију. У име родне равноправности, тенисерке на гренд слемовима добијају исте паре као тенисери који раде дупло дуже и дупло више. Тамо где сам ја рођен, то се не зове равноправност, већ женска сегрегација мушкараца. Алкарас је на теренима Ролан Гароса провео двоструко више времена од победнице женског турнира Кори Гоф, која ће у име равноправности добити у цент исту своту као он.
Не причамо више о тенису. Кад образовани белац (кога нико у име коректности у САД не зове caucasian) изгуби посао у конкуренцији са мање стручним Афроамериканцем (кога је скандалозно назвати црнцем), то се, да кажемо по нашки, ради у име историјског исправљања криве Дрине. Једна неправда се исправља другом. Кад апсурдна правила воук културе захтевају од лекара да мајку назива „рађајућом особом” како се не би увредило 0,0000001 одсто „нерађајућих” транссексуалаца, кад се белопута певачица Адел веже за медијски стуб срама јер је за празник Јамајке направила фризуру са дредовима и тиме, боже мој, присвојила део јамајчанске културе, кад се у канадским школама у тоалету поставе кутије с песком за децу која се осећају као куце и маце и себе зову them (они) – нормалност постаје нова, апсурдни еуфемизам за ненормалност.
Уверавам себе да бих увек – чак и да сам данас унук а не деда – био за стару нормалност, која, наравно, има својих мана, али не презире здрав разум. Док гледам своју изгужвану чланску карту тениског клуба „Црвена звезда”, на чијем је зиду клинац Боба Живојиновић по цео дан усавршавао своје ударце којима ће, годинама касније, излуђивати Мaкинроа под аустралијским сунцем, у души подозревам да можда ипак није тако.
Извор: Политика Магазин
