Пише: Бранко Анђић
Намернику је на Златибору много лакше да наиђе на багер, кипер или мешалицу за бетон него на лисицу или веверицу – о медведима, белим и оним другим, да ни не говоримо.
Имам стан „изнад” Златибора. Никад не кажем „на Златибору”, у помало снобовском страху да ће ме убацити у врећу малограђанског неукуса који је по свом аршину прекројио ово некад дивно, шумовито планинско насеље у скоројевићки „Дизниленд” бетона, вишеспратница и несварљиве брзе хране.
Моја малена јазбина је на највишем делу четврти Карауле, између раскрснице са две самопослуге и два бирцуза, коју локалци вицкасто зову Срча – због стаклорезачке радње која је ту некад постојала – и хотела/кафанице који се из мени непознатих разлога зове „White Bear”, а не „Бели медвед”, као да је у Аспену, а не у Србији, али се дичи најбољом експрес кафом и воћним чајем у широј околини. Имам срећу да је моја зграда на самој ивици националног парка, где је забрањена градња, па пред носом (још) нико не може да ми сазида неки вишеспратни бетонски орган. Са мојих прозора види се кров хотела „Оморика” на Тари, а до њега – само нетакнута природа. На мојој тераси ваздух је чист, влада тишина коју само повремено нарушава цвркут птица, а заласци сунца и свитања су филмске лепоте. Једном Дорћолцу осуђеном да добар део године дише отрове у најзагађенијој престоници Европе то је довољно да га задржи у ваздушној бањи чије врлине су разумели и користили још Турци, Французи и српски коленовићи током много векова.
Златибор – Планина кранова
До срца Златибора, до центра најзначајнијег и најпопуларнијег српског туристичког локалитета, стижем за двадесетак минута хода стрмом низбрдицом. Ако морам. Кад морам, често тај пут прелазим колима, не из градске лењости, већ зато што се брже враћам – изнад Златибора. Кад не морам, не силазим у Хад.
Недавно је званично објављено да је у првих девет месеци текуће године Златибор посетило 342.000 гостију, што је чак 8,3 одсто више него претходне године. Они су у том раздобљу ноћили преко милион пута (пет одсто више но лане), а међу њима је било 26 одсто више странаца него 2024. Званичници су поносно закључили да су тако успешни резултати последица „континуираног унапређења туристичке понуде” како по квалитету тако и по разноврсности. Никакво чудо што Срби и екс-Ју странци просто не могу да одоле Златибору.
Сматрам, међутим, да би проницљивог путописца (у даљем тексту ПП) више од „унапређене туристичке понуде”, на Златибор пре привукла парадоксална драстична супротност између природе и друштва. Што се природе тиче, легенда каже да је Јелена Анжујска, мајка српских краљева Драгутина и Милутина, опчињена лепотом и здравственим учинком златиборског краја, частила тамошњи народ златним даровима. А од њега је заузврат добила „борове као злато”, одакле потиче име Златибор.
Неразумевање за Далибора
Данас на прсте једне – добро, две или три – руке могу да се наброје преживела стабла златног бора, племените биљке коју су еколошки душмани систематски истребили. Неки људи којима унапређење туристичке понуде није баш животни циљ покушавају да спасу златни бор, али о донкихотовским напорима – неком другом приликом. Пређимо, зато, са (недостатка) еколошке етике на естетику: не би ме зачудило кад би ПП поклонио пажњу и понеки иронични осмех оном што називам „новим брутализмом” златиборске архитектуре. Карактерише га потпуно одсуство урбанистичке свести, дивља, непланска градња бетонских облакодера који буколични центар Златибора претварају у неки неименовани новобеоградски блок. Само што је комунистички архитектонски брутализам Новог Београда из шездесетих година прошлог века имао своју логику и сврху, а данашња сеча боровине и скоројевићке куле с погледом на комшијске гаће – немају.
Срби су митомански народ који воли легенде и предања – и стара и нова. Једна модерна легенда каже да су златиборске бетонске куле које аветињски зврје празне и у јеку туристичке сезоне, најпродуктивнија перионица пара тзв. контроверзних бизнисмена – домаћих и регионалних. „Мрамор, камен и жељезо лако може бит’ сломљено”, каже стара рок балада, али то на Златибору не важи. Напротив, упркос вишку туристичких капацитета, зида се бесомучно и што расипничкије: обиље мермера, стакла, кованог гвожђа, оплата од племенитог дрвета и метала. Има се, може се, важно је богатство, не склад и лепота. Зато је ПП намернику много лакше да наиђе на багер, кипер или мешалицу за бетон него на лисицу или веверицу – о медведима, белим и оним другим, да ни не говоримо.
Као човеку који познаје загађеност, лако ми је да препознам аудио-олфатични ужас у центру Златибора: родитељи који воде своје малишане до оближњег рингишпила – јер данашњи Златибор много више личи на дечју играоницу него на одмаралиште одраслих – могу да осете омамљиву мешавину воња устајалог уља на којем се пржи бајати роштиљ, масних мекика, назовигироса, гњецавих палачинака и неких сунђера од тестенине који би требало да личе на белгијске вафле. Има и кртих подгрејаних пица које би могле да послуже малишанима као фризби. Традиционалне српске хране ни за лек јер кога занима квалитет кад паре доноси квантитет! Још једна нова субурбана легенда каже да чувени „Златиборац” увози месо за своју ужичку пршуту – из Бразила. Не држите ме за реч: ништа не тврдим, само слушам шта се прича. Отворио у срцу Златибора свој ресторанчић и кувар-уметник Далибор, који је нудио средњовековну српску манастирску храну. Да простите, посну. Радио је по белом свету као шеф кухиње значајних ресторана, али га је златиборска публика игнорисала. Није то храна за мушкарчине. Покупио се и отишао опет у бели свет, који га боље разуме од овог нашег, знатно тамнијег.
Наш ПП не би могао да заобиђе хотел „Палисад”, дику континуирано унапређеног златиборског туризма. Ово некад отмено здање данас насељавају хорде фудбалера свих узраста који јурцају и дерњају се у тренеркама по ходницима застртим баршунастим теписима што позивају на контемплативну тишину. Приметиће ПП да су по зидовима ходника, дакако без икакве заштите, окачене слике неких од најбољих српских сликара. Видео сам како једна брижна мама наслања колица свога чеда на уље Оље Ивањицки које јој је ту баш незгодно засметало.
Можда најпикантнија златиборска легенда тиче се једне од највреднијих и најпотпунијих ликовних збирки Србије (изостављам имена и усредсређујем се на парадигму): бивши управник хотела „Палисад” деценијама је стрпљиво градио своју уметничку збирку, од Паје Јовановића па до „Медиале”. Кад се повукао, великодушно је завештао хотелу и Златибору своју збирку, тражећи заузврат од општинара само изложбени простор. Реч је о збирци из чијег фонда експонате позајмљује за своје изложбе Народни музеј Србије. Општинар, као прави Србин и мали моћник, воли да се инати па и дан-данас одбија да омогући простор за сталну поставку надалеко чувене збирке која би могла да привуче и туристе заинтересоване за више од хамбургера. Причају локалци да му се њен бивши власник замерио као средњошколац кад му је преотео девојку, што уцвељени заводник и данас памти. Не знам колико има истине у тој легенди, не држите ме за реч, али тако се прича, ја само слушам. Читаву збирку пак може видети наш ПП ако замоли на рецепцији „Палисада” да му домар откључа собицу у којој су као у магацину натрпани Шумановић, Предић, Барили, Аралица, Мића Поповић & Co.
У свакој унапређеној туристичкој понуди култура има своје место, па је амбициозни Златибор добио и свој културни центар, чије активности ми досад није било суђено да упознам. Ваљда нисам имао среће – биоскоп је углавном затворен, предавања и промоције уметника никако да учестају, скромни изложбени простор плени празнином. Дика културног програма је огромна наткровљена бина са расветом на којој би јој позавиделе најбоље светске дискотеке. Налази се у центру центра – место на којем би и сам Тито, који дакако и овде има „своју” вилу, ловачку кућицу изгубљену између бетонских вишеспратница – могао мирне душе да прими штафету младости. Пред њом је велики бетонирани плато нејасне намене. У јеку сезоне из сваке кафане која окружује тај плато трешти из све снаге музика, меша се и прави неиздржљиву звучну халабуку. Ни у једном локалу није могуће замолити особље да утиша макар мало тај звучни удар. „Не да газда”, кажу, несвесни изреке да је гост увек у праву. Овде није. Лети се на бини често смењују приредбе и концерти који, сем ретких изузетака, подсећају на негдашње војничке приредбе за Први мај. Док локалне певаљке имитирају Тину Тарнер или Лепу Брену, немогуће је проговорити реч за кафанским столом, а ако се и проговори, нико од присутних је неће чути.
То је та унапређена туристичка понуда. Има на Златибору и тзв. Златна гондола, девет километара дуга жичара која од остатака онога што је некад била пијаца води преко Рибничког језера до врха скијалишта „Торник”. Немам појма зашто је зову гондолом јер нико њом не весла по језеру, нити је икад видела Венецију. Али тако је како је. Торник је такође име најлуксузнијег златиборског хотела, мени најомиљенијег примерка новог брутализма. Покушао сам да се кладим: водим на ручак онога ко ми наведе један грађевински материјал који није примењен у изградњи или украшавању овог споменика скоројевићком кичу. Ако не успе, ја побеђујем. Досад нико није прихватио изазов, људи нису блесави. Шетам ходницима „Торника” међу џиновским сликама наших средњовековних јунака, отаџбински надахнут.
Скоројевићки кич
Откад је Далибор однео своје шерпе и лонце, моја златиборска туристичка понуда је знатно скучена: кафа или чај у башти медвеђег имена, пастрмка, кувана телетина и пита од коприве у можда једином правом ресторану традиционалне кухиње на Златибору, где су учтиви и домаћини и гости и где не трешти музика, колач у јединој људској посластичарници по узору на италијанске, залуталој у центар овог хаотичног насеља где увече, петком и суботом, уз мало среће, може да се слуша добра музика уживо у малом локалу заглављеном између зградурина, до којег срећним стицајем акустичких околности не допире арлаукање са главног трга. Све остало, а тога има тушта и тма, јесте немаштовити, тужни просек или, још горе, претенциозна хотелска понуда без шарма и атмосфере, дечји забавни паркови, киосци са јефтиним кинеским сувенирима.
Пијаца која је некад киптела од свежег воћа, поврћа и зачина сад је сведена на пар тезги са прескупом, лошом робом; сиреви и сухомеснати производи нису бољи од оних из било које самопослуге, а има и примера простоте побркане са хумором – штриканих имитација кондома по локалном имену „накурњак”.
Не потцењујмо закон понуде и потражње. Природа, тамо где није угрожена, и даље је дивна. У рајском крајолику, друштво, ово наше, данашње, створило је од Златибора своју туристичку утопију; одликује је скоројевићки кич и бахатост имућних, као и неукост оних који то нису. Задовољити се малим не значи задовољити се лошим нити бити неосетљив на лепоту. Кад би људи тражили боље, лепше, квалитетније, и понуда би морала да им изађе у сусрет. Али то је немогуће док новогодишње концерте пред Савезном скупштином држе трећеразредне кафанске певаљке лоше прерушене у диве наше нове, по културу субверзивне нормалности.
Извор: Политика Магазин
