Лепим земаљским чудом које се зове пчела бавили су се многи паметни људи, од Аристотела, Вергилија, Катона, Варона, Плинија, Аристомаха, Метерлинка итд. итд. да их све с обзиром на хроничну несташицу папира не набрајам. Читалац ће лако разумети зашто нисам одолео а да се овој врсној научничкој момчадији, у проучавању тог генијалног инсекта, не придружим.
Није најбоља прилика да износим научна открића до којих сам у проучавању пчела дошао; биће довољно да из дневника својих варљивих и непоузданих успомена истргнем једну страницу. У старој (трулој) Југославији, из политичких разлога, мој отац није наставио са школовањем него се посветио земљорадњи, дрводелству и пчеларству. Имали смо на стотине кошница, ђерзонки на више спратова, трмки, вршкара. Где год је нашао погодно место отац је усељавао пчеле. Расушено буре за ракију, уз незнатне дрводељске операције, отац је претварао у кошницу. Зашто да дупља на крушки караманки зврји празна, говорио је, кад је то природна кошница. У свом невиђеном ентузијазму покушао је и у димњаку да држи пчеле, али је тај покушај пропао. Ја из тих славних времена не памтим ништа друго до непрекидно зујање пчела.
Уместо да ми држи часове из латинског и више математике, отац ме подучавао из пчеларства. Већ у својој трећој години знао сам тај свети занат. Знао сам више тада него сад, јер тада сам памтио, а сад заборављам. Касног лета 1944, на путу са севера према југу, у нашу авлију бану једна немачка дивизија: коњи, мазге, муле, топови, лаки тенкови, сјај и свита, војска, официри, генерали, панталоне, чизме. Допаде им се некако положај наше куће, мирис меда, цвећа, извори минералне воде – видим ја решили да остану. Кувар намешта велики казан, онај генерал се брије, сапун, хигијена, видим ја оће да остану у Србији за сва времена. Онако узгред прикупише двадесетак зачуђених сељака, ту се некако утрпа и мој отац, одведоше их до потока иза цркве и стрељаше.
У реду. Е, сад долази оно главно. Онај њихов генерал, избријан, у сјајним чизмама, тражи да му извадимо меда у саћу, то, вели, много гут и он оће то да гута са ладном изворском водом. Бака Иконија каже да она не уме да извади мед, да је то само отац умео, а њега сте, вели, убили. Генерал пита мене умем ли ја. Ја наравно умем, али наравно правим се тоша и кажем да ни ја не умем. Солдатија се раскомотила, брчкање, сунчање, коњи и мазге пасу по цвећу и ружичњацима. Добро, каже генерал, ја извадити меда и буде много гут. Покаже му бака Иконија једну кошницу коју смо звали љутица. Њој ни отац није радо прилазио. Било је то јако друштво, укрштено изгледа са неким шумским пчелама туђицама, вредно али злочесто. Генерал, леп и самоуверен, прилази, скида капак са кошнице и вади рам са пчелама и медом. Ни вештије перо не би описало шта се све тада догађало. Као по некој несхватљивој команди, цео пчелињи народ рукнуо је из кошнице.
Генерал је улетео у права клешта, у најстрашнију заседу. Једноставно је оборен на земљу. Пчеле из осталих стотињак кошница, узнемирене догађајем, сунуле су по разгаћеној солдатији, настаде писка и вриска, коњи, мазге и муле уз страшну њиску стуштише се преко Западне Србије, према ваљевским планинама, Косову и Метохији, неко поче и да пуца из пиштоља, што још више распомами пчелице вреднице. Остадоше живи само они који би се прославили у маратону.
Генерал, кувар, шест официра и два пушкомитраљесца, бог да им душу прости, подлегоше. Изјутра, кад се колико-толико све смирило, бака Иконија и ја предасмо их мајчици земљи. Што се тиче наше куће ми смо се добро овајдили. Остао нам је велики казан деведесет седам ћебади, 114 куповних кошуља, триста пешкира, седам сандука миришљавог умивајућег сапуна, три џака соли, и џакова шећера, четири товара двопека, прибор за бријање оног генерала (ја га и дан-дањи употребљавам), пиринча у великој количини, алеве паприке, бибера, много којечега што нисмо знали шта је, као нпр. шест пари чизама за које смо мислили да су футроле за будак, два сандука неког пића ни налик на нашу ракију (ипак је то уз помоћ комшија, родбине и пријатеља попијено), остало нам је такође целокупно наоружање, митраљези, топови, тенкови, лаке хаубице и бацачи пламена, што ја и сада показујем као своје ратне трофеје.
Када је о том догађају обавештен Адолф Хитлер кажу да се од муке упишао у панталоне. У ту своју дивизију полагао је највеће наде у погледу тоталног уништења Србије.
У књизи познатог историчара Медова овај догађај забележен је на страни 678, у фусноти је описано и како је реаговао баћушка Стаљин кад су га војни извештачи о томе обавестили. Ипак је то нека балканска зајебанција, рекао је уз благ смешак.
(из књиге Не убити птицу дрозда, приредио Миодраг Раичевић, Службени гласник 2019)
Извор: РТС ОКО
