Пише: Бошко Јакшић
Америчка администрација саопштила је стратегију националне безбедности за период од наредне три године која почива на свету подељеном између три империје: САД, Русије и Кине, па је документ шокирао Европљане јер представља брутално сведочанство да Доналду Трампу историјска савезништва и демократске вредности Запада не значе ништа.
Стратегија националне безбедности (НСС) је документ који усваја свака америчка администрација како би дефинисала своје спољнополитичке приоритете, а потпис председника је својеврсно сведочанство како шеф Беле куће види свет. Овај документ није у томе изузетак иако детаљније и искреније открива фокусе Трампове дипломатије. “У свему што чинимо стављамо Америку на прво место”, написао је Трамп у уводу стратегије коју описује као “мапу пута како би се обезбедило да Америка остаје највећа и најуспешнија нација у историји човечанства”.
НСС анализира пет светских региона: Западна хемисфера, Азија, Европа, Блиски исток и Африка (којој су од 29 страна документа посвећена три параграфа).
Највећа пажња посвећује се расту америчког утицаја у суседству по принципима Монроове доктрине примењене на Латинску Америку. Циљ је сузбијање нарко трговине која “трује амерички народ”, као и илегалне имиграције.
У Азији је циљ окупљање савезника, пре свега Јапана и Јужне Кореје, како би се контролисао економски успон Кине и ограничила њена трговинска експанзија. Тајван се спомиње само у једном пасусу.
Пет кључних
Позиције око Европе означавају раскид савезништва ствараног после Другог светског рата. Нова стратегија је што се Европе тиче много више од периодичног дефинисања спољнополитичких циљева Америке. Трамп тврди да Европа “пропада”, па разматра идеју стварања новог савеза пет најмоћнијих држава света неформално названог Цоре 5, (пет кључних): САД, Русија, Кина, Индија и Јапан. У тој глобалној визији за Европу нема места.
Показује се да, супротно честим ранијим оценама, Трамп није изолациониста. Његово самохвалисаво тврђење да је испословао осам мировних споразума или војни ангажман у бомбардовању Ирана, потврђују глобалне амбиције. Он не намерава да САД извуче од ангажмана по свету. Крунски кредо је “Мир кроз снагу”. Трамп сматра да Америка има одговорност за глобални мир и просперитет, али поставља нове приоритете.
Дуго очекивана стратегија реафирмише подршку НАТО и колективној безбедности иако је Трамп знао да о европским савезницима говори као о “непријатељима”. НСС позива на јединство и убрзано наоружавање, али Европљанима оставља сасвим мали простор да у политичким категоријама одреде сопствену безбедност. НСС садржи сасвим директну поруку Европи: преузмите већу одговорност за сопствену безбедност и припремите се да САД смање улогу у одбрани континента.
Шок је изазвало то што, за разлику од претходних администрација, па и Трампове у првом мандату, стратегија закључује како Кина и Русија нису више кључне безбедносне претња. Владимир Путин и Си Ђинпинг нису аутократе већ могући велики бизнис партнери.
Трамп је познат по бизнис приступу спољној политици. Како вратити критичке индустрије у САД, како преобликовати глобални систем трговине, обезбедити ланце снабдевања, заштитити радна места по Америци… Америчка администрација посматра технологију као кључну компоненту ривалства великих сила. НСС јасно поручује да је економска моћ исто што и национална безбедност. У фокусу спољне политике је максимализација профита па Американце више занима Русија него Европска унија.
Европа је по визија НСС слаба, социјално и демографски угрожена, а Трамп се равна по табели која показује да Европа нема компанију међу 25 највећих на свету. Нема сумње да Европска унија не успева да оствари амбицију да постане глобална дипломатска и безбедносна сила. Унија је енергетски и безбедносни зависник. Француска и Немачка су у економској кризи. Трамп бира савезнике по војној и економској моћи.
Европски партнери су затечени документом који оцењују као изразито идеологизиран и хипер унилатералистички јер не почива на вредностима либералне демократије на којима је савезништво створено. Просто не могу да верују да неко ко у Америци тужи медије који га критикују и тражи њихово гашење, Европљанима замера недостатак слободе говора.
Десно, десније, најдесније
Стратегија истиче да западној цивилизацији прете не само имигранти већ и либерали и “културна дегенерација” која руши темеље традиција. Трамп ће тај фронт под слоганом “Америка прво” предводити у САД, а од Европљана очекује да му се придруже како Европа не би због миграција постала “не-европска”. Уколико се садашњи трендови наставе, упозорава НСС, континент ће за 20 или мање година постати “непрепознатљив”.
Трамп савезнике у Европи види искључиво међу крајњом десницом, међу онима који пружају “отпор европским текућим трајекторијама”. Ранији документи помињали су америчку жељу за ширењем либералне демократије, Трамп тврди да је то недостижан циљ. Много је више заинтересован за судбину беле, хришћанске Европе, што је платформа суверениста, националиста, десничара, хомофоба и расиста.
Референцу из документа НСС о “растућем утицају патриотских европских партија” у Бриселу читају као провокативну и отворену подршку крајњој десници.
Председник Европског савета Антонио Коста каже како разуме да Американци и Европљани око неких ствари не деле исте ставове, али критикује позивање на отпор:
“Оно што не можемо да прихватимо јесте мешање у политички живот Европе. САД не могу да замене европске грађане у избору које су партије добре а које лоше”.
НСС је сигнал стратешке доктрине по којој конзервативне снаге једине могу да граде трансатлантску везу којом доминира Трамп. Такву визију и стратегију годинама дели и Путин.
“Стране пуне витриола”, каже поводом НСС француска политичка аналитичарка Силви Матели. У Берлину љутито констатују да Немачкој нису потребне придике о недостатку слободе говора. У Паризу оцењују да НСС изражава сасвим уске интересе Америке и да су ставови стратегије директно супротни политичким визијама председника Емануела Макрона. У Варшави су разочарани што Трамп не види Русију као директну претњу већ као пожељног економског партнера.
“Европљани су се уљуљкивали у уверењу да је Трамп непредвидљив и недоследан, али на крају крајева, управљив. Звучи чудно охрабрујуће, али је погрешно”, сматра Натали Точи, диртекторка италијанског Института за спољне послове. “Трампова администрација одавно има јасну и конзистентну визију Европе: приоритет су америчко-руске везе, жеља да подели и освоји континент уз много прљавог посла који обављају националисти и крајњи десничари који имају подршку и Москве и Вашингтона. Крајње је време да Европа схвати да је, у најбољем, сама. У најгорем, суочена је са два непријатеља: Русијом на истоку и Трамповим Сједињеним Државама на западу”.
Никада шири Атлантик
Кључна питања су: како документ дефинише руску претњу, како се то одражава на америчку подршку Украјини и како треба да изгледа трансатлантска кохезија у фрагментисаном свету? Све у свему, одговори сведоче о највећем степену удаљености двеју обала Атлантика од времена краја Хладног рата.
Европљани Русију доживљавају као примарног стратешког непријатеља са дугорочним освајачким амбицијама. Да ли САД виде Русију као непријатеља? Рекло би се – не. То је препуштено Европљанима. Трамп сматра да је указивање на руску опасност параноја.
Америчка стратегија дефинише Путинов режим као изазов са којим је дипломатским путем могуће остварити стратешку стабилност. То је значајно одступање од свих америчких стратегија после 2001. НСС не поставља одвраћање као стуб политике према Москви. Уместо тога, помињу се деескалација, смањење тензије и обнова дипломатских канала. Акценат је на стабилизацији, могућем замрзавању ризика а не на трајној сигурности која би се, као што очекују Европљани, обезбедила војним и политичким притисцима на Русију.
Трамп сматра да о стратешким амбицијама Москве може да се разговара и да рат у Украјини отвара ту шансу. Он поставља Вашингтон у средиште сваког будућег дипломатског процеса и очекује да га Европљани прате и да се прилагоде. Европљанима је додељено место суфлера за преговарачким столом.
Трамп жели брзо решење. Упоран је у настојању да прекине рат који спречава нормализацију америчко-руских односа и “фантастичне прилике” међусобног бизниса. Спреман је на уступке Москви по цену територијалних губитака Кијева.
Европљани не желе да виде како Трамп предаје делове украјинске земље јер страхују од продужене конфронтације. Уверени су, посебно у балтичким државама или Пољској, да се Путинове амбиције не завршавају у Украјини. Упозоравају да ће Русија 2030. бити опаснија него што је била фебруара 2022.
Генерални секретар НАТО Марк Руте не искључује рат у Европи 2030. док НСС посматра Украјину као конфликт који треба окончати а не као прилику да се изгради нова дугорочна безбедносна архитектура Европе како би се елиминисао замрзнути сукоб у њеном дворишту. Управо та разлика мотивише Европљане да бране стратешку будућност Украјине. Трамп ће се можда окитити Нобелом за мир, Украјинци и Европљани би плаћали цех његове награде.
Године које долазе биће озбиљан тест прекоатлантске кохезије, ако је она уопште амерички циљ. Од Европљана се очекује стратешка дисциплина како би САД могле да се усмере другим приоритетима. Велики заокрет можда не угрожава вредности савезништва, али свакако мења основе на којима је оно стварано последњих осам деценија.
Пред САД и Европом је да редефинишу односе и сарадњу, вероватно много више у светлу заједничких интереса него заједничких вредности. Европљани ће симултано морати да се крећу на три фронта: наставити партнерство са Америком када се интереси поклапају, ићи својим путем када се разилазе и градити савезништва на другим крајевима света.
Извор: Време
