Разговарао: Елис Бекташ
Због чега је дошло до прекида сарадње са Политиком и какво је образложење за тај чин понуђено?
Сасвим очекивано. Председник Вучић је већ дуже од десет месеци суочен са политичком и друштвеном кризом коју не за како да реши. У ствари зна шта треба да уради, али не зна како би после тога остао на власти. Одабрао је да се све више ослања на репресију па је толеранција сведена на 0 (и словима нулу). Отказе масовно добијају учитељи, наставници и професори који подржавају студенте. Исто важи за лекаре, пазитељке по јаслицама. Било би необично да буду поштеђени новинари који критички размишљају. Контрола медија је једна од кључних полуга Вучићеве власти.
Шта је данас преостало од Политике у којој си први текст написао прије више од пола вијека?
Тужно и отужно. Нема поређења са ранијим временима у којима нису постојали кредити за зимнице и годишње одморе као данас. Политика је, посебно њена Спољна рубрика на којој сам провео читав професионални живот, некада била адмиралски брод југословенске новинарске флоте. Урушавање је почело у време Милошевића али сам се после демократских промена 2000. надао да ће се вратити себи као једна традиционално провладина новина која објективно информише.
Вучић је од Политике направио таблоид по мери свог бахатог неукуса. Искрено ми је жао, апеловао сам више пута на руководство листа да сачува део достојанства, али од тога ништа. Победило је послушништво. Жао ми је оних новинара који озбиљно раде свој посао али плаћају цену политичког ангажмана уплашених уредника недораслих свом послу.
Да ли је Политика, каквом су је замислили браћа Рибникар, уопште потребна данашњој Србији и какви су уопште медији данас потребни?
Штампани медији су свуда по свету у кризи, али не мислим да ће нестати пред налетом нових информационих технологија. Друштвене мреже и платформе су данас брже од агенција, телевизија од штампе, али нико од тих медија нема простор за озбиљне анализе, дијалоге или полемике. Новине треба томе да се посвете, а не да објављују бајате вести које смо дан раније већ чули небројено пута.
Политика је на том плану пропустила још једну шансу. У опасно поларизованом друштву какво је Србија данас, и медији су оштро подељени на два табора. Имам утисак да су превише навијачки. Тиме се отвара простор за пласман одмерених, објективних и надасве истинитих информација које публика прижељкује, али тога нема. Надам се да ће их бити и да ћемо као земља изаћи из овог лудила и беснила аутократске власти.
Напредњачки режим давно је добио “битку за медије” и, с изузетком понеког острва, контролише читаво медијско море у Србији, али све је очигледније да побједа у том боју није искориштена за овладавање умовима и душама еманциповане и модерне Србије. Да ли ће режим одлучити да репресијом покуша изборити компензацију тог неуспјеха?
Председник Вучић се својевремено у једном ауторском тексту за „Блиц“ жалио што га не прихвата део друштва симболички назван „Круг двојке“. Покушавао је да се додвори, а када је схватио да не припада том свету навикнутом на независно размишљање и поштовање вредности либералне демократије, дигао је руке. Он је прототип политичара који сматрају да се слобода медија састоји у праву да кажемо – оно што они желе да чују.
Данас се у Србији новинарима називају држачи микрофона који на путу за конференцију за штампу сричу питања која су добили. Не од уредника, већ преко уредника од власти. Таблоиди су постали директна трансмисија партија-хартија, режимске телевизије, микрофон-мегафон. Створена је читава плејада медијских послушника, непрсканих пропагандиста и климоглаваца.
Пара-новинари су и они који постављају питања која су више политички коментар умилан уху функционера, а не неугодан захтев да дођу до истине. Пристали су на улизништво које је издаја новинарске професије. Бахато држе лекције скривени иза леђа политичара чији су гласноговорници. Поносе се везама са тајним службама. Створена је камарила назови новинарских шупљоглаваца и послушника.
Новинари се са појавама у друштву суочавају некада храбро, некада мизерно. Овим првима Вучић је наменио репресију.
Постоји ли основ за надање да ће се у Србији појавити медији способни да артикулишу идеју јавног добра, па самим тим и идеју јавног интереса, као основ за артикулисање нових политика које би Србију могле извести из гушећег стиска клептократског режима и јалове опозиције?
Председник упорно током месеци бунта понавља да студенти и грађани који их следе хоће да сруше државу. Следећи лујевски слоган Држава то сам ја, он све неуспешније покушава да увери народ да је жртва Обојене револуције, бољшевичке идеологије, усташије, регионалних џихадиста, делова европске олоши, терориста… Од јавног интереса остаје само Ја.
Са овом влашћу нема промена на боље. Ни у унутрашњој ни у спољној, посебно регионалној политици. Тек променом режима могуће је, уз све изазове, очекивати бољитак. То важи и за слободу медија.
Режим у Србији непрекидно је у потрази за оним кога треба слушати. У случају да дође до измјене у државном врху, колико медији могу учинити на охрабривању нових снага да крену у потрагу за онима с којима треба разговарати?
Постоји та колективно менталитетна потреба за лидером – коју је Вучић максимално искористио. Сада је на заласку и актуелно је питање ко би могао да га наследи, наравно не у радикалском већ демократском руху. Студенти нису одредили вође, што је паметно јер су знали какав их „топли зец“ чека. Али, када буду расписани ванредни избори, а то би могло да буде крајем године, и Студентска листа која има већинску подршку јавности мораће да изађе са именима. Безличност је у политици мана колико и диктаторска личност.
Не мислим да медији у томе треба да учествују. То није њихов посао. Довољно ће бити да се врате принципу своје професије који гласи: информације су истините, коментар је слободан.
