Разговарао: Елис Бекташ
Бошко, ситуација у Ирану показала је да запад, укључујући и Балкан, има веома површну и вулгарно поједностављену перцепцију те комплексне земље и да веома слабо разумијева њен етнички, политички и идеолошки лавиринт. Можеш ли за читаоце Журнала барем оквирно освијетлити корелације између етничких и политичких, али и вјерских идентитета у тој земљи?
Иран је наледник моћног персијског царства, и тај аријевски ДНК и данас носи његових 90 милиона становника који живе на простору већем од Британије, Немачке, Француске и Шпаније заједно.
Исламска Репубика, настала у Хомеинијевој револуцији 1979, је једина земља владајућег шиитског огранка ислама, што је извор сталних тензија са арапским сунитским суседима, пре свега Саудијском Арабијом чији је владар носилац тутуле заштитника два света места, Меке и Медине. Верски раскол присутан је и у Ирану где мањинске суните заступају етничке мањине Курда, Балуџија или Азера.
Иран је сасвим јединствен експеримент стварања теолошке републике какву нису познавали ни свет ни 14 векова ислама. Највећу власт има Врховни вођа чија је реч коначна око свих питања унутрашње и спољне политике, иако се на изборима бирају председник и Парламент.
У разуђеном систему делују разне организације које функционишу паралелно и такође су под надзором Врховног вође. Најважнија су две. Прва, Скупштина експерата, чијих 88 чланова, исламских правника, бира новог Врховног вођу. Друга, Савет чувара, проверава да ли су закони или одлуке Меџлиса (парламента) у складу са канонима ислама и устава и одлучује о квалификацијама кандидата на парламентарним изборима и кандидатима за Скупштину експерата.
Ривалство између конзервативаца и Исламске револуционарне гарде која фактички контролише привреду, с једне стране, и реформиста с друге, је константно и потврђује динамику унутрашњег живота земље која далеко од тога да је монолит иако ни поборници отварања ка Западу и либерализације унутрашњег живота не доводе у питање темеље исламске власти. Иран и даље живи у складу са Vox populi, Vox dei, Глас народа, глас Бога.
Иран је у време апсолутистичке владавине шах-ин-Шаха Мохамеда Реза Пахлавија био, уз Јапан и Израел, једна од три стражарнице америчког утицаја у Азији, али после револуције је постао заклети непријатељ Израела и светски бастион анти-американизма.
Отпор враћа у времена шахове слепе подршке САД и освета је за улогу коју је ЦИА имала 1953. у рушењу патриотског режима др. Садека Мосадека који је национализовао производњу нафте, највећег богатства земље, али и иранско-ирачког рата 1980-88. када су Американци наговорили Садама Хусеина да нападне Иран.
Иако под сталним притисцима и међународним санкцијама због свог нуклеарног програма – за који Запад тврди да има амбицију производње атомске бомбе а Техеран то упорно демантује – Иран је успео да постане регионална сила, мада се донекле удаљио од концепта “ни Запад ни Исток” и окренуо Русији и Кини.
Такав Иран по проценама Израела представља „егзистенцијалну претњу“ јеврејској држави, а премијер Бењамин Нетањаху годинама сања да обори теократски режим у Техерану. Коначно је у Доналду Трампу добио савезника спремног да нападне оружјем, прво јуна 2025. а поново последњег дана фебруара 2026.
Да ли је иранско друштво приправно и способно да издржи дуготрајан и исцрпљујући рат?
Иранци су два пута преварени. Трампова администрација, која је 2018. унилатерално раскинула нуклеарни споразум Ирана и пет светских сила, прошле године је покренула посредне преговоре са Техераном о обнови тог споразума. Док је друга рунда била у току, Израел и САД су напали Иран. Сценарио се поновио и ове године. Док су трајали преговори у Женеви, америчке и израелске ракете кренуле су на Исламску Републику.
Поучен таквим искуствима, Иран се боље спремио за удар и узвраћа на широком фронту од Израела до америчких база по земљама Залива. Извесно је да су Иранци спремни на дуготрајну борбу и ослањају се на култ мучеништва, толико снажан код шиита.
Премда је већ у првим минутама израелско-америчке агресије Иран остао политички и војно обезглавен, држава је, скупа са оружаним апаратом, исказала изненађујућу брзину у војном одговору и показала да уклањање државног поглавара не значи и онеспособљавање државе за доношење стратешких одлука и за функционално дјеловање. Да ли то значи да структура иранског друштва није баш толико крута као што би се очекивало у једној теократској и конзервативној држави или објашњење способности за вођење рата у оваквој ситуацији треба тражити у благовремено развијеном моделу замјењивости и сукцесије?
Упркос ликвидацији Врховног вође ајатолаха Али Хамнеија и педесетак високих војних и политићких лидера, власт Исламске Републике није доживела колапс. Режим се припремио за све опције. Узалуд САД и Израел разарањима покушавају да створе услове да Иранци оборе режим.
Циљне ликвидације – које би се у сваком другом случају квалификовале као држави тероризам – само су хомогенизовале земљу. То важи и за огроман број оних који су незадовољно начином на који ајатоласи и Револуционарна гарда управљају, посебно привредом како се видело током масовних крвавих протеста у јануару.
Поносан и тврд ирански народ жели сам да одлучујуе о својој будућности и неће допустити да им неку марионетску власт донесу америчке и израелске ракете.
Током рата за распад Југославије Иран је био активно укључен у пружање помоћи влади у Сарајеву, али је уједно био веома сумњичав према учешћу исламских добровољаца из арапског свијета, од којих су многи стизали из Француске и Велике Британије. Уједно, захваљујући традиционално доброј дипломатској позицији у Београду, Иран је настојао да дјелује и као медијатор, односно да укаже на потребу смиривања тог сукоба. Нажалост, чини се да су балканске пријестолнице тада биле склоније слушати оне који су у том рату видјели своје интересе. Како се с ове дистанце може оцијенити улога Ирана у том рату?
Рат у Босни био је делом полигон сукоба Саудијске Арабије и Ирана за лидерство у исламском свету. Обе земље су издвајале велика средства за финансијску и војну помоћ у супротстављању српским снагама. Тек када је рат завршен, Запад се уплашио продора идеја фундаментализма које су, свако у својој верзији, ширили и сунитски Саудијци и шиитски Иранци борећи се за „срца и душе“ босанских муслимана.
Утицај је опстао до данашњих дана и увео је религију на велика врата у свет политике, што је случај и са римокатоличанством и православљем. Као да се потврђују речи славног Де Головог министра културе, Андре Малроа, који је средином 1950-их говорио да ће 21. век бити столеће религија.
За крај, једно питање које укључује увијек неугодно и неизвјесно прогнозирање – да ли очекујеш смиривање тренутног сукоба или његово распламсавање у шири регионални рат, а можда чак и у нови свјетски рат, уколико слијед догађаја доведе до активног укључивања НАТО-а, Русије, Кине, Индије…
Рат је увелико попримио регионалне димензије и иде од лошег ка горем, мада нема потенцијал да изазове трећи светски рат. Израел и САД настављају да гађају циљеве по Ирану. Американци потопили ирански ратни брод код обала Шри Ланке, Иранци гађали амерички танкер у Заливу. Нове иранске ракете упућене ка Саудијској Арабији, Кувајту и Емиратима. Једна пресретнута над Турском, друга стигла до Азербејџана. Југ Либана и Бејрута у пламену. Хормуски теснац блокиран.
Трамп је прихватио ризичну игру коју од старта диктира Нетањаху који је успео да се амерички председник придружи његовим жељама да обори власт у Техерану. Американци сада кажу да њихов циљ није промена режима и да то препуштају Иранцима, иако је Трамп управо о томе говорио првог дана напада.
Испоставља се да амерички циљеви рата уопште нису дефинисани, да не постоји излазна стратегија и да је много конфузије и контрадикторних изјава. Трамп каже да ће рат трајати четири-пет недеља. Његов секретар за рат Пит Хегсет тврди да је „тек почело“.
Свако предвиђање у које је укључен лажни амерички миротворац је немогуће. Он елементарну логику уништава политиком силе и кршења међународног права. Трампова агресија на Иран није ништа друкчија од Путинове агресије на Украјину. Уз једну ралику: Америку и Израел нема ко да санкционише.
