Вирус је део природе, равноправан са сваким другим делом васионе која је створила и човека и, очевидно узалуд, дала му интелигенцију да усавршава себе и свет око себе. Вирус има свето, неотуђиво право на живот. Тај живот, додуше, зависи од нечије смрти. Али зар од такве несрећне каузалности, која се зове природном борбом за опстанак, не зависи и живот свих других месождера, не изузимајући ни човека? Вирус нема мање права на убијање да би живео, него што га имају људи кад убијају да би владали.
*Губа је дубокорена бољка, која се слична греху не задржава на површини, него пордире у саму суштину нападнутог меса, па понекад и мишљења.
*Постоји формирање нове философије карантинског „погледа на свет“. Онај „напољу“ имао је Бога, Дух, Материју да око њих образује своје више назоре. У карантину само – болест. Око ње смо се окретали као око сунца.
*Болест је наша основна астрономска величина. Извор енергије која нас покреће. Од ње у карантина све зависи. Болест је онтолошка суштина нашег света, његов смисао, чак и његов циљ. Њој је све подређивано. Болест је постала нашим Богом.
Здрава болест
- Одакле си дошао?
- Ниоткуд. Ја сам одавде.
- Како то да те никад нисам срео?
- Нисам излазио.
- Био си болестан?
- Не, био сам здрав.
- Па, зашто ниси излазио?
- Па зато. Зато што сам био здрав.
- А сада, зашто си сада изашао?
- Разболео сам се. Сад сам као и сви други, нико ме неће приметити.
- Шта би се десило да те примете?
- Прогласили би ме за здравог.
- Је ли ти рђаво?
- Како где. У болесном свету, свакако.
- И шта би са тобом радили?
- Лечили би ме док се не бих и ја разболео.
- Али, ти си већ болестан, зар ниси?
- Од своје болести, да, само они хоће да болујем од њихове…
(Клинички разговори)
Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 427). – Београд, Партизанска књига, 1984, © Борислав Пекић.
Насловна фотографија: БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, 1991. ИЗВОР: WIKIMEDIA; ВЛ. ЉИЉАНА ПЕКИЋ, АУТ. ФОТОГРАФИЈЕ: ВЛАДИМИР РАДОЈЧИЋ
