Пише: Борислав Пекић
КАН, МАЈ 1961.
Белешке правим по повратку у Београд. Ко у Кану пише дневник, не треба тамо ни да иде. Вероватно претерујем, али је ово мој први послератни излазак у свет. Почео је јадно. Био сам одран за смокинг, а затим нам се, мени и Љ., у Милану откинула ручка са позајмљеног кофера, те сам га морао носити на леђима. (Није било носача! Тако се нешто, мој господине, пре рата није могло десити!) …
Југославију представља филм З. В., иза који сам ја писао сценарио. Зове се »Дан четрнаести«. (Наслов му је, у наступу хроничне инспирације, на кутији од шибица, дао сјајни Р. Ђ. Ја сам предлагао идиотски наслов »Ветар дува тамо где може«.) Неколико осуђеника користе нови Закон о четрнаестодневном излету у слободу који се даје за добро понашање на издржавању казне. Ја, лично, таквог излетника никад нисам срео, али кад постоји Закон, ваљда има и оних који се њиме користе. Није баш сваки закон смишљен да људима напакости …
Наша представа је поподневна. Умерена посета, умерен пљесак. Сутрадан, неочекивано добре критике. Ја француски не знам, па су мени можда боље него другима. З. је контролисано усплахирен. Најгоре је прошло. Филм је дошао на време, није био неки други, и копија није личила на злоупотребљен индиго. То је отприлике све што се од наше кинематографије за сада може очекивати, а што ми каснећи, шаљући забуном неизабране филмове и прогореле копије, често заборављамо.
З. је, у лимитима цензуре и аутоцензуре, као и просечног сценариа, направио добро дело. Критика га је, такође у властитим лимитима, повољно оценила. Једине релевантне примедбе дао је угледни критичар једног недељника, пошто их је од мене чуо уочи изласка листа из штампе. Не знам колико се таквом сме сматрати приговор другог, такође угледног, али мрзовољно »свакодневног« да су у филму добри и позитивни само милиционери. Не видим зашто понеки милиционер понекад не може бити и добар. Либералност критичара била би за сваку похвалу кад га човек не би лично познавао …
Буњуелова »Виридиана« и Кавалеровичева »Јоана, мајка анђеоска« ме потресају. Снажно, мисаоно, и што је најважније — сликовито у филмском смислу. Као просемити допада ми се и »Егзодус« …
Не присуствујем конференцији за штампу поводом нашег филма. Мрзим конференције, мрзим штампу, мрзим филмску индустрију. Волим да гледам филмове, не волим да их правим …
Време је стално лепо. Најгоре је у сали за пројекције. Пијем француску ракију „Марц“ и сваки час се пресвлачим, ништа друго не радим него се пресвлачим, само да би се после извесног времена опет пресвукао. Али „Марц“ остаје увек исти. И то је нешто. (Смокинг, са нарубљаним кошуљама и црвеним и плавим опасачем — силавом од свиле, довео ме је до банкрота, али се тешим да чу се у њему моћи и сахранити. Но, у њему се угодно осећам и угодно ми је што се угодно осећам, бојао сам се, наиме, да већ нисам стекао навику презирања лепих и угодних ствари.)…
Љ. и ја станујемо у једној белој вили с вртом. Осећам се као у добрим, старим данима …
Упознајем Б. К., поморског официра и врсног документаристу и М. Ш. бившег информбировца, такође врсног документаристу. Обојица украшавају мој боравак на страни изванредном мешавином интелигентног цинизма и финог медитеранског хумора. Силно ми се допада Ш. Надам се да ћемо постати пријатељи…
Непрестано нешто сликам. За неке је то најбољи начин да ништа не виде. За мене нешто друго. Не знам тачно шта. Робијашко неповерење према добрим променама? Страх, надахнут искуством, да неће дуго трајати? Да је ово мој последњи боравак у иностранству? Желим да ми остану бар слике. Страх је неоснован, ја то знам, па ипак сликам.
Снимам Клаудију Кардинале, стојећи на улазу у Фестивалски хол заједно са шипарицама и филмским лудацима. Ивa Монтана сликам како игра боулес (врста куглања по земљи) у љупком местанцету у брдима, где, у Грасу, Љ. и ја посећујемо њеног стрица, директора једне фабрике мириса. С њима посећујемо њјихове пријатеље у замку обраслом у легенду и бршљан. Госпођа је мајка Сент Егзиперија. Старица од расе. Потресен сам, корачам као у цркви. Још, дакле, нисам пропао. Још у мени има дивљења. ..
Сликам, такође, и то у континуираним кадровима, једну балканску епизоду. Пријем председника канске општине одржава се у пољу, попут Реноаровог »Доручка на трави«. Угледни критичар ( ) угледног листа ( ) не може да поднесе мало одлагање деобе хране. Устаје од нашег стола и узима једно пиле са суседног. (Не бира при томе немачки сто, па да има бар неко историјско оправдање.) Келнери у ливрејама га јуре. Он, с масним пилетом у голим рукама, трчи између столова. Делегације се згражавају или навијају, како која. Американци су нарочито бучни. Цене одважан западњачки дух отимачине. Енглези уживају као у лову на лисице. Руси чине саркастичне идеолошке примедбе. Пољаци, за нашим столом, праве се да су солидарни са критичарем у критичном положају: келнери су га опколили и пиле се вуче попут конопца у игри натезања ужета. Натезање је на српском, јер критичар не зна француски, демонстрирајући тиме још једну од наших специјалности ..
Одлазим са Н. П., директором екипе, и Р., комерцијалним директором предузећа, у Монте Карло. Не играм, не трпим рулет, не марим ни за једну игру у којој срећа уме да надвлада способности играча. Али, успевам да спречим Р. да, после серије добитака, стави жетон на број који би му донео аутомобил…
Лепо ми је, лепо, чак и кад гледам филмове.
Извор: borislavpekic.com
