Пише: Борис Делић
Власт у Србији свела је политику на егзистенцијалну борбу за што дуготрајније владање и задржавање моћи, без икаквог другог политичког циља или сврхе. Главно средство за постизање тог циља је спиновање. Схвативши да је код политички незрелог дјела друштва спиновање олако прихваћено деградирали су политички дијалог на ниво сеоских досјетки. Које се лако памте И репродукују у кафанама или на пијаци. Спиновање служи и онима унутар система, поткупљеним или уцјењеним државним службеницима, поданицима и кримогеним бизнисменима да се могу лакше погледати у огледало.
Посебно перфидан је спин о „обореној револуцији“: термин који служи да се протест прикаже као страни пројекат, оправдавајући репресивну реакцију државног апарата — полиције, министарстава, УДБЕ — уз оправдање да се употребом силе брани држава, па је у том случају пендрек по глави студента прихватљива па и блага мјера. А шта је то “обојена револуција” покушаћемо сазнати уз помоћ дијалога са АИ (скраћено Џи).
Бо – Укратко, шта за широку публику значи појам „обојена револуција“?
Џи – Уврежено је мишљење да је то пројекат страних спонзора за промјену режима, организован и финансиран споља, приказан као спонтани протест.
Бо – Шта власт покушава наметнути спином о „обојеној револуцији“ ?
Џи – Спиновање о обојеној револуцији представља перфидан медијски обрт када влада или државне службе кажу да је сваки протест пројекат страних служби па протест лишавају легитимност у име народне воље.
Бо – Може се дуго расправљати о карактеру И демократском учинку обојених револуција. За нашу причу је релевантна чињеница, да су обојене револуције у свијету подржавале а понекад иницирале владе западних земаља.
Џи – Да, та тврдња има снажне основе. Анализе показују да је подршка долазила кроз формалне канале (NED, USAID, Freedom House, NDI, IRI, Open Society Foundation) све уз знатан утицај на стратегију организације протеста и цивилног отпора .Од Грузије, Украјине до Африке Сенегал, Кенија (2007) или Азије : Бангладеш (још од 1983. Мјанмар / Бурма – „Шафрон револуција“ (2007): Преврат у Либану И Сирији имају снажну унутрашњу димензију али присуство спољног утицаја и наратива може их сврстати у шири оквир „обојених револуција“.
Бо – Да ли има званичних потврда или неформалних наговјештаја да западне земље на неки начин (директна финанцијска помоћ, помоћ кроз НВО, обука, медијска подршка, интернационализација протеста…) помажу студентске протесте у Србији,
Џи – Тврдње о директној финансијској помоћи студентским протестима у Србији нису потврђене у доступним изворима. Западне земље, укључујући САД, пружају значајну финансијску подршку цивилном друштву у Србији али доступни извори не потврђују да су директно финансирали протесте у Србији. У вријеме протеста ни помоћ НВО није значајно повећана. Чак шта више српске власти су спровеле рације у канцеларијама неколико невладиних организација, укључујући „Civic Initiatives“ и „ЦРТА“, у оквиру истраге о наводној злоупотреби средстава добијених од USAID-а И нису ништа откриле.
Бо – Колико видимо није стигла ни очекивана подршка земаља Запада која се дотиче универзалних вриједности демократије и људских права. У западним медијима, парламентима западних земаља и ЕУ није исказана искрена подршка протестима у Србији.. Вијести су скрајнуте на споредне странице а изјаве у парламентима су васпитне И благе. Као да се интереси не поклапају.
Џи – Изјаве званичника ЕУ су ретке и благе, поруке опреза, забринутости, без чврсте подршке. Не постоји јасна, чврста подршка протестима. Тонови су смирени а коментари ријетки. Понеко објави детаље о бруталности полиције и фактографски извјештај о протестима И репресији али без снажног едиторијалног става.
Бо – Нјемачки медији су на студентским митинзима пронашли неколико националиста а промакло им је стотине хиљаде фашиста на концерту Томпсона. Постоји несклад између прокламованих европских вриједности и реалне политике ЕУ на Балкану. Зато И нема снажне, гласне подршке ни медија ни западноевропских власти студентима што очито показује сву бесмисленост приче о “обојеној револуцији” као пројекту западних сила.
Џи – Да, постоји јасно уочљив несклад између прокламованих начела ЕУ и њене реалне политике, нарочито када је ријеч о подршци грађанским иницијативама и студентским протестима у земљама кандидаткињама попут Србије. Оправдање је да ЕУ често ставља стабилност изнад демократије и да подршка се чешће даје владама које гарантују „мир и континуитет“, чак и када те власти урушавају демократске институције.
Бо – Вратимо се историји “обојених револуција” и анализирајмо подршку западних земаља државама у којима такав преврат и догодило. Нећемо се бавити теоријама завјера И тајним друштвима али је видљиво и чест је образац да се обојене револуције повезују са отварањем простора за мултинационалне компаније и стране инвестиције. У многим случајевима, протести су функционисали као катализатор промјена које, индиректно, служе економским интересима страног капитала. Чињеница је да након обојених револуција у те земље долази до закупа земљишта, отварања рудника, либерализације банкарства, што често резултира да локалне економије постану резервати сировина за западне картеле.
Џи – Обојене револуције су често катализатор економских промјена у тим земљама. Мултинационалне корпорације користе директне стране инвестиције (ФДИ) као механизам за контролу над природним ресурсима, радном снагом и локалним тржиштима. Корпорације утичу на доношење политика кроз лобизам, revolving door праксу (ротација државних и приватних функција) и регулаторну заробљеност, што им даје моћ да обликују правила игре .Кроз финансирање истраживања, експертиза и ПР кампање, корпорације дефинишу шта је “нормално” економски, технолошки и друштвено – утичући на јавну и политичку агенду .Ово често резултира потискивањем алтернативних, локалних и еколошки одрживих модела развоја, док се нове елите “компрадора” повезују с међународним капиталом .Корпоративна моћ у међународним односима постаје облик економске доминације – кроз инвестициони неоколонијализам, регулаторну заробљеност, епистемску контролу и интелектуалну и финансијску ренту. Све то креира ситуацију у којој формални суверенитет државе постоји, али је суштински ослабљен у корист глобалних интересних центара
Бо – Да поједноставимо, заузимање природних ресурса неке земље је иманентно политици мултинационалних картела. Владе тих земаља су често сервиси тих компанија. Ништа ново нити скандалозно. Препрека су им оне власти који те ресурсе хоће да задрже за своје грађане. Зато су некад пожељне “обојене револуције” које ће олакшати продају ресурса земље. Колико видимо мултинационалне корпорације и западне власти у Србији немају потребе за подршку “обојене револуције” нити за негативан став према овим властима. Они куцају на отворена врта. Све ово омогућава им ова власт.
Џи – У Србији велике корпорације и власти западних земаља не морају чекати на привилегије које им доноси обојена револуција и нека нова власт да би оствариле своје интересе. Актуелна власт им омогућава директан приступ ресурсима кроз законе, субвенције или директну продају.
Бо – Властима не прави проблем нико извана, посебно не власти западних земаља, властима је проблем властити народ, посебно интелектуална и демократска јавност. Њима требају послушни рудари.
Џи – Па добро, изгледа да су се власти спремиле и пројект “обојених рударских капа”! Уведу 100 000 радника из Гане и стране инвестиције ће имати додатни мотив да уђу у Србију.
Бо – Кад говоримо о картелима они ће сигурно имати корист од јефтине радне снаге из Африке, имаће и ова власт кроз коруптивне послове а какву ће корист имати народ Србије. Укратко..
Џи – Конкретно, народ Србије – никакву.
Бо – Дакле, овај спин о “обојеној револуцији” је једна обична приземна игра ријечи у смислу “држте лопова” док се продају државни ресурси чак по цијену здравља грађана Србије. Брижно је смишљена да би се могле некажњено разбијати главе и ломити вилице студената. На сцени је демократска камуфлажа И манипулација спиновањем. Имамо власт која се камуфлира у боје демократских институција. Имамо власт једног човјека али не И Устав. Имамо изборе, али не и избор. Имамо парламент, али не и расправу. Имамо судове, али не и пресуде над моћнима. У тој шареној лажи свака побуна бива проглашена за завјеру, сваки захтев за одговорношћу бива осликан спољним упливом, а сваки протест — макар га предводили студенти без политичког залеђа — аутоматски бива означен као непријатељски „пројект“. Власт која се боји студената више него страних центара моћи вероватно зна нешто што не жели да каже. Чињеница је да код нас нема никакве “обојене револуције” већ је на дјелу “обојена диктатура”.
