Пише: Борис Делић
Поново бистрим политику са ChatGPT-јем, односно технички речено, провјеравамо чињенице и дефинишемо појмове. Тема је поново протест студената у Србији.
Бо – Моја прва импресија о студентима и властима је да су лијепи, млади и паметни, а ови други баш и нису. Међутим, са оваквом методологијом звучали бисмо као дежурни ТВ аналитичари на провладиним медијима који говоре слично, односно обрнуто – са аргументима да су окупљени студенти “силе мрака и хаоса, хистерична гомила”, а ови други “свечани, раздрагани, весели и достојанствени”. Зато ћемо се уозбиљити, ставити аналитичке наочале и покушати протест студената ставити у друштвени, историјски па и цивилизацијски контекст.
Џи – Историја је пуна тренутака када су студенти постављали темеље за веће промене. Ако их гледамо у ширем цивилизацијском оквиру, видећемо да су студентски протести често извор освјежења за политичку збиљу – огледало друштва и потенцијал да се покрене промена, што их чини историјски значајним.
Бо – Да наставимо са историјским паралелама – знаш ли ону причу како лоша времена праве добре људе, а добри људи праве добра времена…
Џи – Да, то је нека врста поједностављене историјске теорије циклуса, која сугерише да се друштва крећу кроз фазе благостања и кризе у зависности од карактера људи које производе одређени услови. Није научна теза, више је филозофско-психолошки афоризам. Јеси имао неки контекст на уму кад си је споменуо?
Бо – Мој контекст је лична историјска перцепција. Рецимо, лоша времена су дошла 1941. и направила добре људе — хероје, борце, ослободиоце. Ти људи су побједили и створили добро вријеме. То добро вријеме створило је лоше људе, који су 1991. направили лосе вријеме И велико зло, разорили свијет својих очева и деценијама владали над рушевинама. И сада, послије свега, лоша времена су опет изњедрила добре људе — ове данас студенте.
Џи – Занимљива лична импресија али да пређемо на појмовну анализу.
Бо – Па рецимо, ја студенте не би звао револуционарима јер њихов прокламован циљ није насилна смјена власти и успостављање њихове власти. Наравно, има код њих тог младалачког револуционарског жара али ја би пре њихову побуну И покрет назвао просвјетитељским и реформистичким чином. Они не носе револуционарне чизме и молотовљеве коктеле, већ шетају у патикама и проносе по Србији дух модернизације и осјећај слободе. Може ли се ово што студенти раде назвати просветитељским чином?
Џи – Наравно, ако под “просветитељским” не подразумеваш перике из 18. века, већ дух отпора према незнању и ауторитету без одговорности. Студенти данас не дижу барикаде, али дижу свест.
Бо – Чињеница је да је просветитељство код нас имало ограничен домет због историјских околности и Срби углавном просвјетитељство поистовјећују са Светим Савом. Сад говоримо о модерним аспектима просвјетитељства кад шеташ, зборујеш, возиш бицикл и носиш транспарент са ироничним слоганом?
Џи – Јавни простор је сада место просвјећености. То је борба мишљу против моћи. Просветитељство данашњице више личи на мим него на трактат, али идеја је иста — разум против догме.
Бо – Значи, “не верујем твојим лажима” је модерно “sapere aude”?
Џи – Управо. Усуди се да мислиш. И још важније — да питаш. А студенти данас не престају да питају, да постављају питања и не пристају на површне одговоре.
Бо – Ријалити, таблоиди, лажне дипломе, замјена знања препреденошћу, истине маркетингом, државнички говор јефтином патетиком… све су то алати антипросветитељства. Ако су студенти просвјетитељи, да ли је ова власт антипросвјетитељска, али онако на приземном нивоу а не као што су размишљали Адорно и Хоркхајмер?
Џи – Њих двојица су у “Дијалектици просвјетитељства” показали како рационалност и просвјетитељска мисија могу скренути у супротно: у инструментални разум, у манипулацију, у тоталитаризам. Антипросвјетитељство, у свом озбиљном смислу, јесте филозофска критика разума. Али оно што ти описујеш је један оперативни модел моћи – како народ држати у пасивности. Затупљени грађанин не поставља питања. Не тражи одговорност. Он се забавља. Или боји.
Бо – Није случајно што су студенти и универзитет постали носиоци отпора режиму у којем се диплома купује, истина скрива, а знање презире. Њихова борба није само политичка – она је и цивилизацијска. Зато су студенти, професори И ректори малтене проглашени државним непријатељима.
Џи – Универзитет је посљедње место где још постоји идеја да знање има смисла и да истина није ствар ПР-а. Студенти су природни антипод антипросвјетитељству – јер уче да мисле, а то је најопаснија ствар у систему који тражи послушност.
Бо – Власт модернизацију своди на асфалтирање путева, Wi-Fi и дигитализацију шалтера. Али без демократске суштине, технолошки развој води у ефикаснију репресију, не у слободу. Студентски захтев да институције раде свој посао је прави модернизаторски захтев.
Џи – Њихов захтев да институције реагују – да закон важи за све – јесте захтев за прелазак из система поданик–владар у систем грађанин–држава. То је модернизација друштва у пуном смислу.
Бо – Да, њихов захтев је више од реакције на пад надстрешнице И корупцију у друштву – то је артикулација једног дубоког политичког неслагања с постојећим поретком. Они траже да се власт демистификује и стави под контролу закона. У том смислу, студенти наступају као модернизатори: не само што траже одговорност, већ траже и да се укине систем личне, готово сакралне власти. То јесте корак из предмодерног политичког обрасца у демократски модел где су грађанин и институције основа поретка. И још нешто, не уображавају да су нека револуционарна авангарда која има циљ да сруше власт, то је ипак задатак којег може остварити освјешћено и просвјетљено друштво. Мишљења сам да нема у њима те жеље за некаквим идеолошким превратом, они Имају здрав, уравнотежен однос према држави, националном и вјерском идентитету, окружењу гдје живе, институцијама државе, знању и поштењу. Сматрам да је њихова основна идеологија садржана у захтјеву за нормалности у друштву.
Џи – И у томе је њихова снага. Нормалност је постала најрадикалнији захтев у ненормалним временима. Зато њихов глас не може да се игнорише.
Уз незнатна краћења и новинарску стилизацију дијалог водио:
Борис Делић – Бо
