Пише: Борис Буден
Томпсон на Хиподрому: Што Хиподром, пијан, пјева, то Еуропа тријезна легитимира као реалполитику. Зато сви они који, згражајући се, зачепе уши кад зачују „Јасеновац и Градишка Стара“, нека се опусте и без стреса, у миру, послушају други пут. Чут ће европску Оду радости у хрватском препјеву, далеко вјернијем данашњој европској стварности од оног Бетовен-Шилеровог сентименталног кича о људима који ће сви бити браћа.
Карте су купљене. Пола милијуна, кажу. Хрватско догађање народа у форми културно глазбеног евента може почети. Колико год ће их стварно доћи на Хиподром и како год да се све то одвило, у реду или нереду, у блату или прашини, с мртвима или без њих, мање је важно. Став је заузет. Порука је одаслана.
Они којима се Томпсон и његови сљедбеници гаде, из идеолошких, моралних или културних разлога, поруку су већ примили и схватили: спрема се „усташки дернек“. Доиста, ако ће се запјевати, а сигурно хоће, она морбидна усташка будница, „Јасеновац и Градишка Стара, …“ која не може бити експлицитнија у свом слављењу геноцида („месари Макса Лубурића, клаонице, ријеке које носе лешеве ‘плавоме Јадрану’, Црна легија, Јуре Францетић, Анте Павелић…“) двојбе нема, на Хиподрому ће се окупити пола милијуна усташа, односно њихових присташа, чак седмина популације данашње хрватске државе. Није то мало. Довољно је замислити, рецимо, дванаест милијуна Нијемаца на једном мјесту, на некој непрегледној пољани код Берлина, кад заори: „Auschwitz und Buchenwald…, па настави стиховима о коначном рјешењу, плинским коморама, СС-у, Гебелсима, Ејчманима, Хитлерима.“ Домољубни рок концерт за који Нијемци још нису спремни, за разлику од Хрвата.
С друге стране, већина судионика, заједно с још већим бројем оних који у Томпсоновом „концерту“ не виде никакав проблем, има спреман одговор: ако је и присутна, усташка симболика, од „Јасеновца и Градишке Старе“ и „За дом – спремни!“ до црних униформи, шаховница с првим бијелим пољем, хитлеровских брчића, измјерених кукуруза, тек је маргинална појава на, у основи, здравом и беспријекорно чистом изљеву домољубља. Оставимо ли по страни питање, што је горе, националистички кич измишљене „од-стољећа-седмог“-повијести са свим оним Звонимирима, Трпимирима, Томиславима итд., која је саставни дио школског курикулума и урбане свакодневнице у виду имена улица и тргова, или тај исти кич у Томпсоновим хитовима (та човјек пјева људима оно о чему им дјеца уче у школи и по чему ходају сваки дан), остаје питање сувишка усташког ужитка. Које је његово мјесто и улога у структури хрватске стварности?
Reality check ту је неумољив: усташки костим не чини човјека усташом, као што га хитлеровски брчићи не чине Хитлером. Коликогод је дегутантно, управо морбидно, пјевати оду геноциду – „Јасеновцу и Градишки Старој“ – чак ни они који то гласно и отворено чине нису за тај злочин одговорни. Нити су га починили, нити су га могли спријечити, а не могу га ни поновити – та Срба, Жидова, Рома, комуниста и сличних, данас у Хрватској нема ни за под нож. Ипак, зар ти људи немају баш никакав морални проблем са зазивањем злочина? Имају ли они савјест? Вјерују ли доиста у Бога којем се, велика већина њих, клањају? То питање тиче се не само оних који отворено славе геноцид, него и свих осталих који у њиховом присуству неспутано уживају у свом наводно чистом, невином домољубљу. Али ни та, коликогод морално одвратна суспензија савјести не чини те људе усташама. Јер је привремена, контролирана, друштвено ограничена, укратко – карневалска. Карневал је, познато је, форма допуштене трансгресије друштвених и моралних норми која ничим не угрожава постојеће односе моћи. Штовише, карневал масама омогућује ужитке које им стварност ускраћује, премда само на трен и само у социјално јасно заданим оквирима.
Тако ће ту на Хиподрому, макар на пар сати, хрватски националисти моћи неспутано уживати у свом национализму. Пред њиховом звијездом на позорници нестат ће свака разлика између хрватских снова и хрватске стварности. Вољена нација указат ће им се у својој неупитној суверености и слободи, уједињена братством, једнакошћу, солидарношћу, и поврх тога, генима каменима. Карневал, зна се, не хаје ни за друштвену ни за културну хијерархију. Ту у пјесми сви ће бити једно, и младо и старо, и богато и сиромашно, и градско и сељачко, и штокавско и кајкавско и чакавско. Та једна вечер протећи ће им као у бајци, хрватска ће пушка поново бити на њиховом хрватском рамену, а хрватска лисница у њиховом хрватском џепу. Домовина ће бити лијепа, љепша, најљепша и само њихова. И никаквога посредника између Бога и Хрвата ту неће бити. Па чак и ако тај Бог, из неког само њему знаног разлога, ускрати Хрватима своју милост, па удари пљусак, пролом облака, ту на Хиподрому, до касно у ноћ, нитко се неће осјећати као говно на киши.
А ујутро, тих пола милијуна који су синоћ заспали као усташе устат ће, сви до једнога, као лојални грађани Европске Уније. И неће вјеровати својим крмељавим очима, и још од силних децибела зачепљеним ушима, што то хоће од њих сва та домаћа и европска либерална јавност која паничари и згража се над њиховим наводно екстремистичким десничарењем. Јест, истина је, мало су синоћ запјевали, попили, па се, боже мој, зеру накривили надесно, уосталом, баш као и читава демократска Еуропа, али ево, отријежњени, ујутро су се поново усправили – точно у средини између два тоталитаризма. Ни милиметар десно, ни милиметар лијево. У стварности, дакле прије и послије карневала, знају они јако добро што је идеолошки ред и закон, што је Богу, Европи и капитализму мило, а што не. Били су и остали понизни и послушни сљедбеници хегемонијалне идеологије и кротки поданици владајућег режима. Та они су гинули за европске и западне, да не кажемо „евроатлантске“ вриједности, док Еуропа и Запад и тај Атлантик нису ни знали за њих. Уосталом, зар Томпсон не пјева и о томе? Што их не пусте на миру? Ваља устати, па на посао, радит и зарадит. Ево, држава њихова суверена морат ће ускоро одвајати 5 посто БДП-а за војску и наоружање. Треба сакупити оних 800 милијарди долара за поновно наоружавање Европе до 2030. План се зове, дословно, Readiness 2030, на хрватском, Спремност 2030. Стварно, што је „За дом – спремни!“ у односу на „За Европу – Спремни!“ Носталгија за пропалом НДХ не кошта више од улазнице за Томпсонов концерт. За Европу будућности, напротив, тражи се стварно одрицање, кажу читавих три тисуће еура годишње по кућанству. То треба отети од уста своје дјеце, од њихових вртића, школа и факултета, од тисућљетне хрватске културе, од музеја и књижница, казалишта и филмова, од здравља својега и својих суграђана … да би се напумпале дивиденде Thyssen Kruppa и Rheinmetalla, Dessaulta и Thalesa, BEA Systems и Rolls Roysa, Lockheed Martina и Northrop Grummana. А они ће шутит и платит јер знају да је ситуација озбиљна.
Еуропа не само да се спрема за рат. Она већ ратује, води стварне, крваве ратове, одбрамбене и нападачке, легалне и илегалне, праведне и злочиначке, чак геноцидне, додуше само преко својих посредника, преко оних који за њу обављају „прљави посао“ (Drecksarbeit), како је то цинично али искрено признао њемачки канцелар Friedrich Merz. Да тај прљави посао Еуропа данас морално игнорира, политички подржава и издашно суфинанцира, чак и онда када он укључује масакре десетина тисућа цивила и, међу њима, тисућа дјеце, јасно је као дан. Али, зар би ишта могло бити прескупо или свето, чак и дјечји живот, када је ријеч о обрани европских вриједности? Еуропа данас гради своју будућност на категоричком императиву своје сигурности и одбрамбене спремности: Отми од своје дјеце да би побио туђу!
И сад, након Хиподрома, од пола милијуна гласова, гласа чути није. Мук. Европска тишина. Гдје је сада онај пркос, национални, с којим су се куповале карте за концерт? Гдје је онај средњи прст који су дрско показали свој тој либерално демократској Европи којој су, како вјерују, дигли тлак својим усташовањем? Није ли Хиподром напухан до бјелосвјетских хипердимензија управо зато што није никакав концерт домољубне глазбе, него чин субверзије владајућег европског поретка, његове либерално-демократске идеологије, његове културне хегемоније, морала и хијерархијских односа – хрватска антибирократска револуција невјешто маскирана као глазбени евент? Та нису они дошли на Хиподром да слушају Томпсона, него да поруче Европи не само да „Хрват свој народ љуби“, него да он то чини како он хоће и да му то нитко не може забранити. Хиподром је протестни мега-перформансе људи отуђених од недокучивих инстанција моћи које мимо њих одлучују о свему што битно одређује њихов живот, здвојни протест оних који би хтјели да се и њих нешто пита. Било што. Само да се пита. Па макар: „јел’ с топлим или хладним млијеком“. Јер оно, што је све те силне људе довело на Хиподром, није ништа друго него њихова жудња за изневјереном и неповратно изгубљеном сувереношћу. Зато су и дошли, да буду „своји на своме“. И бит ће, све до поноћи, када ће карневалска чаролија испарити као да је никада није било. А мора испарити. Ако не би, ако би сви они неком забуном замијенили свој карневал за стварност и наставили сањати свој слатки суверенистички сан, с Хиподрома би изашло пола милијуна мјесечара и кренуло, што пјешке што на кољенима, за Београд, до Куће цвећа, да се поклоне једином суверену којег су имали. Никад прије и никад послије.
Хиподром је суверенистички, а не усташки дернек. Јер усташе нису суверенисти, нити су то икада били. Ништа лакше доказати од тога. У логици свога настанка, по своме облику и својој сврси, НДХ је била вазална творба европског нацифашизма у којој су од почетка до краја задњу ријеч имали Хитлер и Мусолини. Што за усташе, као што знамо, није био никакав проблем. Напротив. Врхунац усташког ужитка је био и остао у пасивном подавању моћнијима од себе. Они су обожавали Европу, као што мазохист обожава своју домину. Екстремно, геноцидно насиље према слабијима, играло је тек секундарну, компензацијску улогу, о чему најбоље свједочи његов ирационални, политички контрапродуктивни карактер. Пили су крв да сперу одвратан окус који им је остао након што им се Еуропа попишкила у уста. Тако је било некад, а тако је и данас. Док се либерално демократска јавност немоћно згража над хиподромским „За Дом!“, иза вела грађански конзервативне нормалности све гласније одјекује пријетеће „За Европу!“ – за Европу ратних хушкача и милитариста; за Европу-тврђаву, спремну да насиљем обрани своје бедеме од најезде миграната; за Европу чија се агресија поново усмјерава на најслабије; за Европу расистичке параноје која се с крајње десног спектра европске демократске политике преселила дубоко у мејнстрим; за Европу која се згража над хиподромским усташама, док мобилизира своје. Јер усташтво данас није носталгија за гором хрватском прошлошћу него латентни потенцијал горе европске будућности. Само пољубац Европе може га устати из мртвих. Као некад. Усташе нису испузале из балканских гудура, него су, дословно, довезене камионима из европских метропола. Зато нема мјеста паници. Никаквих пола милијуна усташких фашиста неће с Хиподрома провалити у либералну, антифашистичку Европу, не само зато што она као таква уопће не постоји. Сва та хиподромашка маса чак неће ни одмјесечарити до београдске Куће цвећа, јединог преосталог мјеста на којем још може искрено упражњавати свој култ суверености – него ће се вратити у стварност. Онај силни усташки рас, који се у црној одори пред Томпсоновом позорницом јуначки одазвао „спремни!“ и још храбрије повео „Јасеновац и Градишка Стара“, с Хиподрома ће изаћи као мали хрватски домобран Јамбрек, класична, премда сасвим неспектакуларна фигура империјалне европске провинције. Није да неће бити поносан на свој Хиподром. Ипак је он њима рекао што их иде, у лице, тим „бриселским ћатама“, биједним слуганима евроатлантских елита који су изневјерили повјерење свога народа. И добро им је рекао, оправдано их је прекорио … само, је ли то баш усташки стил? Кад бијесни усташа оптужи некога за издају националних интереса, хоће ли му тепати: „ћато!“. Може ли бенигније, може ли помирљивије, може ли домобранскије?
Када је недавно Mark Rutte, генерални секретар НАТО-а, усхићен лакоћом којом су европске политичке елите испуниле Трампову жељу за 5 посто БДП-а за обрану, назвао актуалног америчког предсједника „daddy“ – „татица“ – а медији поврх тога открили његове поруке Трумпу пуне бесрамног додворавања и ласкања, што је јавно исмијавала чак и Трумпова пратња, Гуардиан је упозорио на особитост језика који иначе описује такво понашање, а који, не без разлога, укључује метафоре стражњих дијелова тијела и тјелесних излучевина: љубљење дупета (ass-kissing), лизање шупка, (arse-licking), улизивање (brown-nosing, sucking up).
Да сами нису домобрански шупколисци, хиподромаши би знали назвати своје „бриселске ћате“ њиховим правим именом: „бриселски шупколисци“, или још боље, „шупколисци Трaмпових шупколизаца“. Јер они сами су тек трећи у реду за лизање мастер-шупка.
Нажалост, све то није шала. Европске и, у цјелини, западне политичке елите мисле озбиљно кад воде ратове и спремају нас на још веће. Притом су, на очиглед, изгубили сваки осјећај за реалност. Тај исти Марк Рут, позивајући чланице НАТО-а на ново, енормно одвајање за обрану, дакле на оних Трaмпових 5 посто, упозорио је на стравичну пријетњу којој су западна друштва данас изложена, пријетњу коју је недавно поновила квази министрица вањских послова Европске Уније, Каја Калас. Не, не на пријетњу глобалног нуклеарног рата и уништења цивилизације, него на нешто пуно страшније: „Или повећајте средства за обрану, или почните учити руски.“ Предоџба лондонских школараца, који су ионако већ одавно престали учити било који страни језик, како с муком сричу ћирилићна слова, очигледно ужасава више од предоџбе Лондона претвореног у прах и пепео. У самосвијести такозваног „западног човјека“ данас је од суочавања с пријетњом нуклеарне катаклизме горе само суочавање с културном разликом. Ако се овој ратнохушкачкој пропаганди додају опетована упозорења водећих глава западних тајних служби, које су иначе познате као објективни и непристрани тумачи стварности, да је остало само још пет година до опћег напада Русије на НАТО, параноја се до те мјере поистовјетила са стварношћу, да јој чињенице више не могу ништа.
Узалуд онај Ukraine Fact Sheet америчког неоконзервативног Института за проучавање рата (ISW) из вељаче ове године у којем се тврди, цитирајмо, да би „при садашњем темпу напредовања, руске снаге требале преко 83 године да заузму преосталих 80 посто Украјине, уз претпоставку да ће неограничено издржати масивне људске губитке.“ Како ће то Руси за пет година насрнути на НАТО земље, покорити их и наметнути терор руског језика од Варшаве, преко Берлина, Париза до Лондона, ако већ данас нису у стању до краја стољећа заузети ни Украјину? Али то није све. Већ споменута Каја Калас поставила је љествицу ратничких амбиција Европске уније, чију вањску политику представља, још више. Циљ није само у томе да се порази Русија, што она сматра могућим, него и Кина.
Није то мали изазов за нашег домобрана Јамбрека с Хиподрома, али он ће га шутке прихватити. И ако затреба, зајахат ће дрон и с исуканим самокресом провалити из тајванске тврђе на Кинезе као што је некоћ Никола Шубић Зрински из Сигета на Турке. А зашто? – Как закај? Па так су татек рекли, кај не? Он се одавно помирио с тим да му судбину кроји daddy из Америке и његови европски шупколисци. Звучи нестварно? С разлогом. Свијест европских политичких елита изложена је потпуној ерозији начела стварности, Фројдовског Realitätsprinzipa, чинећи их неспособнима да ускладе своју вољу за моћ с реалним односима у друштвима које заступају и свијету који суобликују. Они су, буквално речено, изгубили везу са стварношћу. Друга, комплементарна страна губитка стварности је ерозија њихове савјести, колапс оне критичке инстанције свијести која ту њихову вољу за моћ спутава правним и моралним нормама, божјим заповједима, емпатијом према слабима и немоћнима, апстрактном али тим не мање важном, светошћу људскога живота …
Тко жели својим очима и ушима свједочити овом интелектуалном и моралном дебаклу европске политичке елите нека погледа видео недавног говора словенске предсједнице Наташе Пирц Мусар у Европском парламенту. На спомињање геноцида у Гази и – самокритике!!! – на рачун европске шутње о том геноциду, добила је, како су медији извијестили, standing ovations. Да, али само знатно мањег, лијевог дијела Парламента. Већина је шутјела и демонстративно ју игнорирала. Неки су нападно скролали по својим смартфонима, дајући тиме ново, морбидно значење појму думскролинга. А било је и оних који су гласно протестирали и огорчени напуштали дворану. Не, то није био загребачки Хиподром, гдје пјевају оду прошлом геноциду којег нити су починили нити су могли спријечити. То је Европски парламент у којем шуте о геноциду они пред чијим очима се он у реалном времену одвија; они, који га, да хоће, могу спријечити или барем ублажити; они којима је сваки радни дан карневал на којем, без грижње савјести и страха пред Богом, могу слободно кршити све моралне норме. Што Хиподром, пијан, пјева, то Еуропа тријезна легитимира као реалполитику. Зато сви они који, згражајући се, зачепе уши кад зачују „Јасеновац и Градишка Стара“, нека се опусте и без стреса, у миру, послушају други пут. Чут ће европску Оду радости у хрватском препјеву, далеко вјернијем данашњој европској стварности од оног Бетовен-Шилеровог сентименталног кича о људима који ће сви бити браћа.
Извор: Х-Алтер
