Пише: Борис Беговић
Након Другог светског рата земља није била позвана у Уједињене нације. И онда је Франка опет погледала срећа – почео је Хладни рат. Американцима су биле потребне морнаричке базе за контролу средишњег дела Атлантика. Није било бољег места од Шпаније.
„Шпански грађански рат једини је рат чију су историју написали поражени, а не победници.“
Џорџ Орвел
Педесет година је, новембра прошле године, протекло од смрти једног од, са сопственог становишта, најуспешнијих диктатора XX века – Франсиска Франка. Умро је мирно, у болничком кревету, готово четири деценије након што је преузео власт. Та годишњица била је повод да се објави Франкова свеобухватна и уравнотежена биографија Џајлса Тремлета – Генаралисимо: Франко: Моћ, насиље и потрага за величином (El Generalísimo: Franco: Power, Violence and the Quest for Greatness, London: Bloomsbury Publishing 2025)
Ко је био Франсиско Франко? Како је успео да постане El Caudillo? Шта га је учинило успешним диктатором? И да, за разлику од својих идеолошких колега – Фирера и Дучеа, буде помпезно сахрањен? А следи и незаобилазно питање: шта је било после?
Фрустрације из младости
Књига читаоцу даје обиље материјала за одговоре на ова питања. Франко је рођен 1892. године, у дубоко провинцијалном Феролу, у породици морнаричког официра (авај, канцеларијског евидентичара), а његово одрастање обележио је дебакл Шпаније у америчко-шпанском рату крајем XIX века, у коме је, губитком Филипина, Кубе и Порторика, готово нестало некад моћно шпанско колонијално царство. Бесан на понижавајући пораз и огорчен на оца-ћату, а жељан да Шпанија поврати империјалну славу, одлази у Толедо, у тамошњу академију шпанске копнене војске. Тамо су му у главу утувили да је рат племенит, прочишћавајући и неопходан. За млађаног Франка, који је ту академију завршио 1910. године, прилика да се у рату истакне долази веома брзо – већ 1912. године, у Шпанском Мароку.
Франко 1935. године, постаје начелник генералштаба. Испољио је незајажљиву амбицију, лукавост, дволичност, затвореност и способност да (пре)ћути, да се не опредељује све док не буде јасно која страна побеђује
Новопечени официр Франко се у борби одлично показао. Одлучношћу, бескрупулозношћу, храброшћу, суровошћу, према непријатељу и сопственим људима који крше дисциплину, хладнокрвношћу, упорношћу, иницијативом. Идеално за ратника. Водио је своје људе, није им (само) наређивао. Створио је Франко, ратујући у Африци, мрежу официра надахнутих национализмом и визијом Шпаније као колонијалне силе – другоразредне, али ипак силе – који су у њега стекли поверење. То ће се показати пресудним двадесетак година након Франковог ватреног крштења.
Уследило је Франково муњевито напредовање у војној хијерархији. Ту испољава своје друге особине, и те како вредне за бављење политиком: незајажљиву амбициозност, лукавост, дволичност, затвореност, спремност да не говори истину и способност да (пре)ћути, да се не опредељује све док не буде јасно која страна побеђује и коме се треба приклонити. И тако постаје, са тек 33 године, бригадни генерал, најмлађи у Европи тог времена. Десет године потом, 1935. године, постаје начелник генералштаба – највиши положај у војној хијерархији. Идеале обнове шпанске империје заменио је идеалима сопственог напредовања.
Шпанија уклања амнестију за злочине из Франкове ере
А каква је била Шпанија тог времена? Укратко, сиромашна и заостала у односу на западноевропске земље. Ствари су, нарочито што се заосталости тиче, кренуле набоље по успостављању републике 1931. године, увођењем слободних избора, ширењем либералне демократије, секуларизацијом друштва – све оно што је Франко сматрао основним опасностима по отаџбину. А највећи непријатељи, према његовом суду, били су либерали, социјалисти/комунисти и, занимљиво, масони, које је сматрао најгрђим злом.
Трагичне судбине ривала
Конзервативна Шпанија се све више окретала војсци као последњој нади – да она побуном одагна републиканску пошаст. А Франко се, међутим, нећкао и калкулисао, није био сигуран да жели да се придружи побуњеницима – следи стрељање уколико побуна пропадне. Уз то, није био међу првим кандидатима за вођу побуне. На челу списка био је челник фалангиста Хосе Антонио Примо де Ривера. Био је све што Франко није – висок, леп, добар говорник, харизматичан, шармантан. А онда је почела да дејствује Франкова срећна звезда. Републиканци су Прима де Риверу ухапсили и, додуше после суђења, стрељали. Стицајем околности, а да прстом није мрднуо, Франку се отворио пут ка врху покрета, који је овим стрељањем добио свог мученика. Ипак, главни кандидат за вођу побуне био је генерал Хосе Санхурхо. Дебео и склон шепурењу (шпанска верзија Хермана Геринга) инсистирао је, при укрцавању у мали авион, на свом претешком пртљагу, свечаној униформи у којој ће ушетати у Мадрид. Авион се при полетању срушио, без преживелих. Ето, остаде само Франко, а да ништа није чинио – не преостаје му ништа друго него да управо он буде вођа. Опет срећна звезда.
Франко је очекивао да ће, пошто је Хитлер обезбедио ваздушни мост – ако није срећна звезда, онда је срећни кукасти крст – којим су Франку одане трупе пребачене из Марока у Шпанију, за пар недеља ући у Мадрид. Но, друга страна се организовала. Улазак у Мадрид више била шетња. Срећна звезда овог пута није засијала. Франко се није обесхрабрио. Смирено, без узбуђивања, променио је стратегију и отпочео да хладнокрвно гуши републиканску војску. За победу, коју му не спори ни Џорџ Орвел, требало му је мало мање од три године, а далеко више него што се надао. Мадрид је последњи пао.
Како је опстао
Када је рат завршен, започела је крвава освета. Хајнрих Химлер (сиц) је, наводи се у књизи, посетивши Шпанију 1939. године, био запањен размерама крвопролића под Франковом командом. А после деветочасовног састанка са Франком 1940. године, Адолф Хитлер – који се надао да ће Шпанију увести у рат, док је Франко то изврдавао – поверио се (према наводима из Гебелсовог дневника) колеги Мусолинију да би радије да му „изваде три-четири зуба“ него да поново разговара са Франком. Такве референце у погледу крволочности и досадности ниједан државник никад није добио.
Када је грађански рат завршен, започела је крвава освета против републиканаца. Хајнрих Химлер је, наводи се у књизи, посетивши Шпанију 1939. године, био запањен размерама крвопролића под Франковом командом
Када се Други светски рат завршио, не онако како је Франко очекивао, диктатор се умусио. Шпанија је постала парија. Дипломатски односи једва да су постојали, а земља није била позвана у Уједињене нације. И онда је опет засијала срећна звезда – почео је Хладни рат. Американцима су биле потребне морнаричке базе за контролу средишњег дела Атлантика. Није било бољег места од Шпаније! Постала је Шпанија и чланица Уједињених нација, пошто се Франко, по америчком налогу, одрекао Шпанског Марока. Империјалистичке идеале своје младости одавно је заборавио.
Франкизам је била празна посуда, чија је једина сврха била одржање Франка на власти. Битно је да зидови посуде буду чврсти, онолико колико је потребно.
Уследили су, после ових промена, све снажнија спољна трговина и долазак страног капитала, а онда стиже друга велика промена – опет је срећна звезда засијала. Људи у послератној Европи више нису били сиромашни. Са хладног севера желели су да оду на одмор на топло Средоземље. А Шпанија је отворила врата, што је покренуло неповратни економски напредак. Изграђене су економске институције савремене капиталистичке привреде, ојачале су корпорације, што стране, а све више и домаће. Шпанија се модернизовала, што су њени људи осетили – повећао се животни стандард. Није Франко модернизовао Шпанију, али бар то није спречавао. Све што треба је прихватао, само да његова власт остане неупитна.
Catch all покрет
Тај прагматичан циљ је било основа франкизма као покрета. У њему су били и фалангисти, шпанска верзија италијанских фашиста, и карлисти, монархисти који би Шпанију да врате у средњи век, па обични монархисти, а у извршној власти су делале технократе, укључујући и оне из реда Opus Dei, који су модернизовали земљу. Укратко, франкизам је била празна посуда, чија је једина сврха била одржање Франка на власти. Битно је да зидови посуде буду чврсти, онолико колико је потребно, а шта је у посуди, није било пресудно.
Није Франко модернизовао Шпанију, али бар то није спречавао. Све што треба је прихватао, само да његова власт остане неупитна
Франко је пажљиво припремао наследника, принца Хуана Карлоса, уверен да ће он, поставши краљ (монархисти задовољни), одржати франкизам. А наследник је франкизам ужурбано демонтирао. Ни 20 месеци после Франкове смрти, одржани су слободни вишестраначки парламентарни избори и у парламенту је демократски изгласана влада. Франкизам се расплинуо као мехур од сапунице. Нестао је једини разлог његовог постојања – Франсиско Франко.
Шпанија је данас, пола века након смрти диктатора, модерна, успешна земља и напредно друштво. Франка се, ипак, мало ко сећа. Sic transit gloria Hispaniolae!
Извор: Радар
