Почетком марта у Хаитију Револуционарне снаге фамилије Г9 и савезника (Fos Revolisione G9 an fanmi e alie – скраћено Г9 или ФРГ9) кренуле су у кампању смењивања непопуларног премијера Аријела Анрија.
То је саопштио Џими Шеризије Барбикју, полицајац специјалних снага који је постао вођа банди, а сада се представио као револуционарни борац за слободне изборе: “Ако Аријел Анри не одступи и међународна заједница настави да га подржава, одвешће нас директно у грађански рат који ће се завршити геноцидом…”
Медији су јављали да су наоружане банде координисаним нападима 7. марта успоставиле контролу над скоро 80 одсто главног града Хаитија Порт-о-Пренса. Након што су током ноћи 7. марта упале у главни затвор на Хаитију из којег је побегло око 4000 затвореника, како јавља шпански “Паис”, три тела са ранама од ватреног оружја лежала су на улазу у затвор, који је био широм отворен, без стражара на видику. Пластичне сандале, одећа и електрични вентилатори били су разбацани по иначе претрпаним бетонским двориштима затвора.
Арнел Реми, адвокат за људска права, поручио је на Иксу да је стотинак затвореника остало иза решетака. У затвору је остало и 18 бивших Колумбијаца оптужених да су као плаћеници учествовали у атентату на председника Хаитија Жовенела Моиза у јулу 2021.
“Нисам побегао јер сам невин. Молим вас, помозите нам. Они масакрирају људе унутар ћелија”, молио је један од мушкараца, Франциско Урибе, у поруци која је, како пише Асошијетед прес, много пута подељена на друштвеним мрежама.
Би-Би-Си је јавио да у болници Државног универзитета Хаитија у центру Порт-о-Пренса нема никаквих трагова медицинског особља. “Нема лекара, сви су побегли прошле недеље”, рекао је пацијент који није желео да каже своје име.
Мртво тело, покривено чаршавом и препуно мува, лежало је у кревету поред пацијената. Упркос снажном смраду, нико није дошао да уклони тело које се брзо распада на карипској врућини.
Премијер Аријел Анри није могао да се врати у земљу због пушкарања на Међународном аеродрому “Тусен Лувертур” у Порт-о-Пренсу, те је слетео у Порторико.
Влада Хаитија, којом је у том тренутку управљао министар финансија, увела је најпре тродневно ванредно стање, које је, судећи по извештајима, мало ко поштовао, а онда га је продужила на 30 дана, до среде 3. априла.
Амерички Еј-Би-Си њуз известио је да су различите наоружане групе 8. марта започеле координисан напад на више владиних зграда близу центра Порт-о-Пренса укључујући председничку палату и министарство унутрашњих послова. Сједињене Америчке Државе су хеликоптерима извлачиле персонал своје амбасаде.
Владавина банди
Матијас Пјер, бивши министар избора на Хаитију, у емисији Би-Би-Сија описао је тренутну ситуацију у земљи као веома несигурну: “Полиција је слаба, а више од 40 полицијских станица је уништено. Војска је веома ограничена и није опремљена; банде заузимају већи део центра Порт-о-Пренса и нека владина седишта”.
Национална полиција Хаитија, према подацима УН, има око 9.000 полицајаца који би требало да обезбеђују више од 11 милиона људи, али су их припадници банди рутински бројчано нађачали и деморалисали.
Широм Хаитија делује око 200 банди, а око 95 само у главном граду Порт-о-Пренсу, каже се у извештају Женевске невладине организације Уједињених нација Глобална иницијатива против транснационалног организованог криминала, који су под насловом Gangs of Haiti написали Самер Вокер и Марија Веландија, а на основу истраживања сарадника у Хаитију који су због личне безбедности остали анонимни.
Прошле године убијено је 4.789 особа, а киднаповано 2.490; стопа убистава од 40,9 на 100.000 становника била је двоструко виша него 2022.
Од 1.634 жртве убистава, повреда и киднаповања, које је између јануара и марта 2023. документовала Служба за људска права Интегрисане канцеларије Уједињених нација на Хаитију (БИНУХ), 80 одсто су били мушкарци, 17 одсто жене, а 3 одсто деца.
У сукобу с бандама током овог периода убијен је 21 полицајац; најмање 238 чланова банди је убијено у сукобима на терену (39 одсто), у полицијским операцијама (33 одсто) и линчом или погубљењима унутар банди (28 одсто).
Бурна историја
Роман ле Кур Гранмезон, доктор политичких наука и истраживач у Глобалној иницијативи против транснационалног организованог криминала, који је напустио Порт-о-Пренс у недељу 3. марта, објашњавао је за “Монд” да порекло таласа насиља у Порт-о-Пренсу датира много раније.
Прва држава побуњених црних робова је много пута у својој историји пролазила кроз периоде конфликата, бруталности, превара и насиља.
Кристофор Колумбо је 6. децембра 1492. видео острво које сада укључује Хаити и Доминиканску Републику и назвао га La Isla Espanola. Првобитна индијска популација Аравак је нестала због освајања или ратовања или ропског рада или због богиња, тифуса и других болести које су донели Европљани.
Шпанци су били насељени углавном на источном крају острва; на северозападу су се скоро неометано досељавали француски пирати, које су Британци потискивали са Торуге и других острва. Они су 1664. основали Порт де Пе, Луку Мира(!) која је изгорела 1902. и никад није обновљена. Почели су гаје кафу, банане, дуван, пиринач. Ту је, касније, поседе стекла француска Западноиндијска компанија. Од 1697. у том делу је установљена француска колонија Сан Доминик, у коју је из Африке на плантаже шећера доведено око 400.000 црних робова – неки хроничари су спремни да тврде чак више него у САД. На Хаитију је 1700-их произвођено 60 процената целокупних количина европске кафе и 40 процената целокупног европског шећера.
Након успешне побуне робова 1791. године, Хаити је 1804. постао прва независна држава побуњених црних робова. Тамо је Наполеонов зет Шарл Леклерк покушао да врати ропство, а 1803. црначког вођу Тусана Л’Увертира, иначе савезника у борбама против Шпанаца и Енглеза који је добио титулу, заробио и послао у Француску да умре. Он сам је, као и велики део његове армије од 23.000 војника, умро на Хаитију од жуте грознице.
Французи су признали независност Хаитија тек 1825, али су тада изнудили да им се на име обештећења протераних плантажера до 1887. исплати тадашњих 100 милиона франака (Хаићани говоре да је то садашњих 20 милијарди долара).
САД (па и аутор Декларације о независности Томас Џеферсон) нису тада радо гледале на државу ослобођених црних робова и признале су независност Хаитија тек 1862, након сецесије јужних робовласничких држава пред избијање Америчког грађанског рата.
Под америчком окупацијом Хаити је био од 1915. до 1934, након што је председник Вудро Вилсон тамо послао маринце, а на основу серије десетогодишњих уговора у оквиру америчке Монроове доктрине први потез је био – преношење хаићанске националне банке у Сити банку у Њујорку, ради осигурања зајмова.
Дугови, изолација и страно мешање резултирали су нестабилношћу прве црначке републике: између 1848. и 1915, од двадесет владара Хаитија, њих 16 је смењено револуцијама или атентатима.
Папа Докова преторијанска гарда
У новијој историји – по коришћењу бруталности како би остао на власти – остао је чувен Франсоа Дивалије звани Папа Док. Када је септембра 1957, након значајних немира и неколико привремених председника, изабран за председника, обећао је да ће окончати доминацију мулатске елите и донети политичку и економску моћ црним масама.
Пошто су непосредно након инаугурације покушали да га сврну војним ударом, Папа Док је 1958. покушао да заобиђе оружане снаге стварањем сопствене преторијанске гарде регрутоване међу затвореницима, којој је дао фолклорно име “Тонтом Макутс” (Tonton Macoutes, митолошки Ујак с торбом од јуте, који носи неваљалу децу и једе их за доручак).
Они су касније названи Волонтери за националну безбедност, а с временом су постали јачи од војске. Наиме, кад је Кастро извео револуцију на Куби, Папа Док се Американцима представљао као антикомуниста, па је добио оружје, новац и помоћ у обуци своје преторијанске гарде.
Године 1964. Папа Док је изабран за доживотног председника, а пре своје смрти 1971. за наследника на месту доживотног председника именовао је свог сина Жан-Клода Дивалијеа, старог 19 година, кога су назвали Беби Док.
Након релативно мирног периода крајем 1985. и почетком 1986, широм Хаитија бујали су протести због високе незапослености, лоших животних услова и недостатка политичке слободе, које ни око 15.000 бруталних припадника “Тонтон Макутса” није могло да сузбије. Беби Док је 7. фебруара 1986. уз помоћ САД побегао са Хаитија у Француску.
Формација Макутса је 1986. одлуком Националног савета распуштена, али никада није разоружана, тако да су њени припадници наставили да делују у групама крајње деснице.
Са генерал-пуковником Анријем Намфијем на челу, петочлано цивилно-војно веће је потом обећало демократске реформе. Међутим, Намфи је изборе у јануару 1988. прогласио лажним и већ у јуну збацио изабраног председника Леслија Манигата. Сам Намфи је смењен 17. септембра исте године.
За председника је изабран генерал-потпуковник Проспер Аврил, поверљиви човек Папа Дока и саветник Беби Дока, који је 1989. остао на власти после два покушаја државног удара, али је марта 1990. протестима био принуђен да поднесе оставку.
Римокатоличког свештеника Жан-Бертранда Аристида, изабраног 16. децембра 1990. већ крајем септембра 1991. прогнала је војска под командом бригадног генерала Раула Седраса.
Сједињене Државе су због тога увеле трговински ембарго, али Мировним споразумом из јула 1993. Аристидов повратак није омогућен због насиља Седраси привржене десничарске групе ФРАПХ.
За време поновног Аристидовог председниковања, у периоду од 1994. до 1996. и од 2001. до 2004, он је ставио ван закона Папа Докове паравојне групе, али их није разоружао, нити умирио војним пензијама. Тако су, између 1994. и 2004, бивших војници у разним неформалним групама наставили да делују против њега.
Да би се заштитили од напада ових група, млади људи из радничких насеља повезани са Аристидовим политичким покретом Лавалас оснивали су локалне групе за самоодбрану – баз. Оне су преузеле контролу у сламовима Порт-о-Пренса, међу којима и оне у четврти Сите Солеј (да не завара назив Град сунца, реч је фавели од 250.000 људи без струје и водовода, с канализацијом у отвореном каналу).
Аристид је коначно збачен са власти државним ударом 2004. након што су десничарске паравојне јединице бивше војске упале преко границе са Доминиканском Републиком. Тада је тврдио, на Си-Ен-Ену, да су Сједињене Државе овог пута оркестрирале пуч против њега.
,,Владине агенције” и листе чекања за банде
Самер Вокер пише да је од 2014. па надаље у успону (била) категорија пол-бизнисмена, односно политичара који послују, с тим што неки послују кроз легалне, а други кроз недозвољене активности. Ову групу чине углавном посланици и сенатори из средње класе и сељаштва, а међу њима су и бивши лидери ПХТК (владајућа политичка партија). Генерално, јавност на њих не гледа благонаклоно.
У Хаитију је БДП по глави становника 1.815 долара; 2021. био је мањи од петине просека у латиноамеричком региону који износи 15.092 долара. У самом Хаитију 20 одсто најбогатијих држи више од 64 одсто богатства, док 20 одсто најсиромашнијих поседује једва један одсто националног богатства. Хаити је на Индексу хуманог развоја УН-а 2020. године био на 170. месту од 189 земаља.
У сиромашној земљи брзо је растао број банди које су шириле своје територије, заузимале велике делове привреде Хаитија. Профитирале су од киднаповања, рација у предузећима, од крађе хране, горива и других залиха. Имале су приходе од царина, јавних пијаца, водоводних и електродистрибутивних мрежа, аутобуса… У великој мери контролисале су главне путеве и приступ стратешкој инфраструктури као што су луке, нафтни терминали, комерцијалне и индустријске четврти и Међународни аеродром “Тусен Лувертир”. Јавне институције и фирме приватног сектора које раде на овим територијама приморане су да плаћају рекет за заштиту како би им се дозволило да раде.
Самер Вокер пише да су неке банде толико популарне да имају листе чекања за регруте који желе да се придруже, као што је 400 Мавозо. Та банда је својевремено отела 17 америчких мисионара, па су САД тражиле да се изручи вођа те групе и почеле су да гоне неке америчке добављаче оружја. Након изручења свог вође Сједињеним Државама, група 400 Мавозо се, наводно, придружила банди Г-Пеп.
Политика САД у последњих 15 година довела је до депортације хиљада појединаца осуђених у САД, који су стизали на Хаити без икаквог праћења, па су их лако регрутовали политичари и друге банде.
Депортовани из Сједињених Држава су 2013. створили Баз Галил која је имала јаке везе у нарко круговима и са високим званичницима на највишим нивоима државе. Била је специјализована за транспорт дрога и киднаповања која су се умножила од раних 2000-их, некако паралелно са повећањем масовних депортација Хаићана-Американаца. Нудили су и консултантске услуге другим локалним бандама.
Самер Вокер процењује да већина банди у Порт-о-Пренсу и сада припада савезима Г9 или Г-Пеп, које су иначе дуго биле у сукобу у предграђу Сите Солеј.
“Сите Солеј је познат по насиљу банди. А наоружане криминалне групе које су некада ратовале једна против друге – убијајући и сваког невиног који би им се нашао на путу –удружиле су снаге да би се ‘одупрле’ мировним снагама УН.”
Тако је “Гардијан” 1. априла 2007. описивао атмосферу која је владала када су Les Blancs (Израз Les Blaks – белци односи се на припаднике бразилске војске из Мисије УН за стабилизацију Хаитија МИНУСТАХ, која је 2004. до 2017. деловала са 2.366 војних лица и 2.533 полицајаца), који су патролирали у три оклопна транспортера, убили једног дечака док се, након што је нахранио пилиће, играо мобилним телефоном. Тврдили су да има пиштољ… Његов ружичасти телефон је остао да лежи на земљи.
Суровост природе и људи
У фавели Сите Солеј цивили су неретко постајали колатералне жртве обрачуна миротвораца и хаићанске полиције са криминалцима, извештавао је тада Би-Би-Си карибијен позивајући се на невладине организације. Тешко социјално стање су погоршавале природне катастрофе.
Због ужасног земљотреса 2010. погинуло је 200.000 људи, а расељено више од милион; десет месеци касније избила је епидемија колере, са више од 820.000 случајева и скоро 10.000 умрлих. Због штете процењене на око осам милијарди долара држава је била на коленима. Хиљаде затвореника је и те 2010. побегло из затвора у Порт-о-Пренсу, а неки од њих обрели су се у импровизованим камповима за жртве земљотреса, које полиција није могла да обезбеђује; ширила се несигурност и родно засновано насиље.
Штета од урагана Метјуа 2016. износила је 1,9 милијарди долара, што је еквивалент годишњем државном буџету. Ефекат урагана је појачан зато што су површине под шумом у Хаитију смањене, па се земљишта често испирају након обилних киша. Тако ерозија земљишта и губитак плодности угрожавају одрживост пољопривреде, посебно на стрмим падинама, јер се терасе обично не граде.
Кријумчарење хране из пет пута развијеније Доминиканске Републике снизило је потрошачке цене и угрозило хаићанску пољопривреду, која запошљава више од две трећине радне снаге, а чини једва једну трећину бруто домаћег производа.
Верује се да кријумчарење обезбеђује 20 посто потрошње Хаитија. У радничким насељима банде су одузимале пошиљке прехрамбених производа за наводну прерасподелу заједницама под њиховом контролом, са циљем да повећају лојалност, повећавајући и рањивост и економску зависност тих људи.
Између 2017. и 2021, због немогућности владе да обезбеди плате државним службеницима, озбиљне последице су се осетиле у националном здравству, образовању.
Уз то, стање безбедности се погоршавало. Нису попуњена судијска места, тужиоци су обуставили подизање оптужница, а осумњичени су седели у затвору до застаревања случаја.
Како је настала фамилија Г9
У крхким насељима у 63 општине тада су настајале лабаво организоване групе за самоодбрану које су чинили млади људи. Оне су се претварале у мање политички мотивисане банде које су се бориле за територију упадајући на територије других банди.
Године 2020. девет моћних банди у Порт-о-Пренсу, повезаних са једном од најмоћнијих политичких партија Хаитија, са владајућом Тет Кале (Parti Haitien Tet Kale – PHTK), уједињене су у Фамилију Г9.
Једна од најмоћнијих банди на Хаитију, састављена од најважнијих чланова Фамилије Г9, позната је као Баз Пилат. Њени чланови су отпуштени полицајци, па и они из специјализованих корпуса као што је SWAT. Ова банда контролише Марсова поља, зону Порт-о-Пренса у којој је седиште владиних институција.
Г9 је у садашњој кризи представљао на почетку поменути Џими Шеризијер звани “Барбикју” рођен 1976. или 1977. Он је новембра 2017. док је још био полицајац, учествовао у операцијама против банди које су довеле до вансудског убиства најмање девет невиних цивила у четврти Гранд Равин у Порт-о-Пренсу, затим 2018. до масакра у насељу Ла Салин, што је најгори масакр на Хаитију у више од деценије са најмање 70 убијених. Отпуштен је из полиције месец дана касније, а за њим је расписана потерница.
Избегао је затварање, а Национална мрежа за одбрану људских права из Хаитија тврди да је учествовао у четвородневном нападу широм кварта Бел Ер у Порт-о-Пренсу у новембру 2019. када су чланови четири банде запалили куће и убили најмање 24 особе. Због тих догађаја су га наводно назвали Роштиљџија, мада он говори да су му тај надимак дали зато што је његова мајка пекла и продавала пилиће на улици.
Тврди се и да је новац, оружје, полицијске униформе и возила за “успостављање мира у Порт-о-Пренсу” та банда наводно добијала од високих званичника у Моизовој влади, против којих су се одржавали протести због скандала умешаности политичара на високом нивоу у корупцијску шему око нафтне компаније ПетроЦарибе вредну две милијарде долара.
Око 50 одсто финансирања Г9 долазило је од државног новца, 30 одсто од киднаповања и 20 одсто од изнуде, проценио је високи владин званичник за InSight Crime, медијску и тинк тенк организацију, чији је суоснивач Стивен Дедли, виши научни сарадник у Центру за латиноамеричке и латиноамеричке студије Америчког универзитета у Вашингтону.
У јулу 2021. Барбикју и Г9 суочили су се са прекретницом – државна средства су опала за 30 одсто када је у приватној резиденцији убијен њихов наводни политички спонзор, председник Жовенел Моиз.
Последњи сати Жовенела Моиза
“Паис” пише као се у среду 7. јула 2021, у један сат ујутру у комшилуку владиних зграда извесни Ели Пледами превртао у свом уском кревету, изуједан комарцима после кише; у глави су му се стално вртели пенали са управо завршеног полуфинала Копа Америке између Колумбије и Аргентине. Ођедном, чуо је лавеж паса и глас из мегафона: “Ово је операција ДЕА, не излазите из куће. Понављам, ми смо агенти ДЕА и ако изађете из куће, бићете стрељани!”
Група од 28 наоружаних мушкараца, од којих су већина Колумбијци, у пет возила, два тамна комбија и три камионета, размењујући упутства на енглеском и шпанском, полако је напредовала низ Пелерин 5, уску стрму поплочану улицу у насељу Петион Вил. Сви су носили тешко оружје и лажне тактичке прслуке америчке Управе за борбу против дрога са жутим иницијалима.
Кад су прошли поред графита са натписом “Тим Жовенел”, зауставили су се пред једноспратном кућом, са улазом за возила и пешаке, у којој је живео председник Хаитија Жовенел Моиз.
Када су се нашли на вратима, група убица се раздвојила. Неки остају напољу да гледају председниково обезбеђење – око десет мушкараца који су у то доба ноћи обично дремали или се играли телефонима, углавном радили нешто обрнуто од онога што (треба да) ради професионално обезбеђење. Других десеторо командоса разваљује улазна врата, улазе у кућу, пролазе низ ходник и собу украшену хаићанским рукотворинама. Настављају. На путу откривају собарицу, којој запуше уста и закључају је у једну од просторија, долазе до главне спаваће собе у којој спавају Моиз и његова жена.
“Чули смо непрестану пуцњаву, као у ратној зони. Толико сам се уплашио да сам покушао да се завучем под кревет”, испричао је “Паису” уплашени комшија.
Нешто касније, судија Карл Анри Дестин стигао је на место злочина и затекао председника Жовенела Моиза мртвог на поду, потпуно обученог, са неколико сломљених костију. Можда је покушао да узврати током напада или је киднаповање пошло наопако.
“Лежао је у плавим панталонама и крвљу умрљаној белој мајици. Уста су му била отворена, а лево око избијено. Један метак га је погодио у чело, два у груди, три у кук, један у стомак”. Укупно је у његовом телу било 12 метака из два различита оружја.
Извршиоци су похватани и осуђени, а наручилац убиства није откривен.
Ако може Чавез, може и Гај Филип
На Хаитију није било мира откако је председник Жовенел Моиз убијен у јулу 2021.
Аријел Анри – иначе не изабрани, већ привремени, в. д. премијер – због кризе након атентата није ни положио заклетву у парламенту.
Наиме, На Хаитију нису одржани избори још од 2016. године јер је председник Жовенел Моиз распустио парламент и владао декретом. Одлагање расписивања избора правдао је немогућношћу своје владе да одржи – за изборе неопходан – ред и закон.
Преузевши дужност фактичког шефа државе након убиства председника Моиза, и Аријел Анри је, из истих разлога као и Моиз, више пута одлагао расписивања парламентарних и председничких избора.
“Монд” пише да су, зависно од периода, као гласноговорници овог захтева да Аријел Анри поднесе оставку наступале и политичка опозиција и организоване банде у Хаитију.
Барбикју је предводио или организовао блокаде највећег нафтног терминала на Хаитију, терминала Варук у луци, од октобра до новембра 2021. и поново од септембра до новембра 2022, па потом у септембру и октобру 2023. када је влада подигла цену бензина. Блокада је повећала хаос у главном граду, у коме живи три милиона људи.
Према писању “Хаитиан тајмса”, листа хаићанске дијаспоре у САД, намеру да сруши владу и изведе “мирну револуцију”, месец дана пре најновије кризе, показао је и Гај Филип, 56-годишњи бивши шеф полиције и бивши вођа паравојних формација. Он је 2004. био један од актера у свргавању председника Жан-Бертрана Аристида, потом је освојио и место у Сенату 2016, али је ухапшен и изручен САД пре него што је могао да положи заклетву.
Када се у новембру 2023. вратио у Хаити, након што је у САД одслужио шест година затворске казне због прања новца насталог трговином дрогом, покренуо је серију демонстрација широм земље, али 7. фебруара није успео да организује значајне протесте у Порт-о-Пренсу. Тензија је била спласнула, а премијер Аријел Анри је тада остао на власти.
У петак 8. марта Гај Филип је, према писању “Гардијана”, рекао да жели да постане председник. Каже да су робијали па били изабрани и Хуго Чавез у Никарагви и Нелсон Мандела у Јужној Африци и Лула де Силва у Бразилу, па зашто не би и он ако га народ жели.
Немогућа мисија
Ескалација насиља на Хаитију је уследила 28. фебруара, након што је премијер Анри, напуштајући самит Карипске заједнице (КАРИКОМ) у Гвајани, најавио да ће избори, који нису одржани од 2016, бити одржани тек у августу 2025.
Би-Би-Си је јављао да међународна заједница (западне владе) признаје Анрија, али да су америчке дипломате приватно постајале све свесније да би његов повратак можда био немогућ, а да би чак и покушај да то уради могао додатно дестабилизовати Хаити. Американци су га позивали да ради на формирању прелазне владе. Једно време се није одазивао, а онда је прихватио понуду која се не може одбити и у понедељак 11. марта поднео је оставку.
Карипска заједница и заједничко тржиште (КАРИКОМ), на састанку на Јамајци у понедељак, саопштила је како се сложила да се успостави прелазно веће за постављање темеља за изборе на Хаитију. Лидер Гвајане и председник КАРИКОМ-а Ирфан Али је рекао да ће прелазни председнички савет имати два посматрача и седам чланова са правом гласа, укључујући представнике неколико коалиција, приватног сектора, цивилног друштва и једног верског вођу.
Говорио је и о “посвећености прелазном аранжману управљања који утире пут за мирну транзицију власти, континуитету управљања и акционом план за краткорочну безбедност и путу ка слободним и поштеним изборима и владавини закона…”
С обзиром на предисторију, израз “континуитет управљања” и није баш примерен.
Када су почетком марта нереди ескалирали, премијер Аријел Анри је био у Кенији како би потписао споразум да 1000 кенијских полицајаца, у оквиру мандата УН, уз финансијску подршку САД помогну хаићанским безбедносним снагама.
Резолуција УН о тој мисији дошла је у октобру 2023, читаву годину пошто је Аријел Анри затражио помоћ од међународне заједнице. Американци су обећали новац за ту мисију, али се дуго чекало на одобрење у америчком Конгресу који је у блокади. Државни секретар Ентони Блинкен је на крају саопштио да ће Сједињене Државе дати 300 милиона долара мултинационалној безбедносној мисији коју предводи Кенија.
Кенија се колебала, с обзиром да и сама има проблеме са исламистичким екстремистима из Ал Шабаба, али је на крају пристала.
Неки од експерата који познају ситуацију су скептични у процени какав би уопште резултат могла да постигне мисија чији припадници не говоре ни креолски ни француски, у земљи у којој не познају ни прилике ни обичаје.
У тренутку настанка овог текста (уторак 12. март) не види се добро решење за Хаити, чију су крхкост до сада континуирано погоршавали, а економски и друштвени развој ометали – политичка нестабилност, растуће насиље и невиђени ниво несигурности.
Милан Милошевић
Извор: Време
