Пише: Бобан Каровић
Комеморативни скуп у Новом Саду, у организацији студената у блокади, протекао је онако како је једино и морао да протекне – достојанствено и мирно. На десетине хиљада људи из свих крајева Србије је у тишини, која се могла „ножем сећи“, стајала код Железничке станице, где је пре тачно годину дана 16 особа погинуло приликом пада надстрешнице. Прошла је година, али нису прошли туга, бес, горчина и неверица – то је један од утисака. Грађани су се окупили на месту одакле је заправо и почело нешто што до данас траје – побуна оних који, пре свега, траже да се одговорни за ову трагедију приведу правди. А одговорних је тренутно – нула. И управо то је била једна од кључних порука са данашњег скупа.
„Ово није трагедија, случајност, нити безазлена грешка. Није крива гравитација, ово је злочин и убиство. Породице жртава заслужују да знају ко је убио њихове ближње. И да ти који су то урадили за то и одговарају. Због тога смо сви заједно на улицама већ годину дана“, казала је студенткиња Нађа Шолаја, која се обратила присутнима.
Све је на овом скупу било потресно – шеснаестоминутна тишина, говори, пуштање балона и белих голубова у спомен на жртве, као и пуштање цвећа у Дунав, затим наступ блокадног хора, најава мајке једног од страдалих да ће од сутра започети штрајк глађу испред Народне скупштине, јер мора да сазна ко јој је, како је рекла, убио дете… Било је, у неку руку, и поучно, јер се од оних који су „чешљали“ документацију о реконструкцији новосадске станице, конкретно од професорке Грађевинског факултета у Београду Сање Фриц, чуло да пад надстрешнице није последица тероризма или саботаже, како то, посебно у последњих време, покушавају да увере јавност с неких адреса. Такође, од тужитељке у пензији Јасмине Пауновић се чуло да „системска корупција убија једног по једног“ и да сви грађани морају да се боре за боље сутра, јер „ми, као носиоци суверенитета немамо право да ћутимо“.
Није скуп био никакав крај, никакав „Дан Д“, као што то нису били ни скупови 28. јуна или 15. марта. Ово је била прилика, кажу и студенти, да се застане, направи пресек и подсети зашто раде све што раде скоро годину дана. Студентско-грађанска борба се наставља, што су и сами академци више пута истицали ових дана, све до испуњења јединог захтева који тренутно имају – расписивање ванредних парламентарних избора. Те изборе они и даље виде као начин да њихови ранији захтеви можда једног дана буду испуњени, али и као прилику да се започне са стварањем неког другачијег система у земљи.
„Видимо се сутра и сваког другог дана док не буде правде“, порука је којом су студенти завршили данашњи скуп у Новом Саду.
Студенти, дакле, свој пут настављају, иако и сами признају да им се некад чини да корачају путем који нема краја. А пут који су они досад прешли није био нимало лак. Уосталом, сложићемо се око оцене да све што се у претходних 12 месеци десило у Србији у многим земљама се не деси ни за деценију. Стотине протеста, блокаде факултета, километри пешачења преко Србије уздуж и попреко, сузе и смех, нада и стрепња, али и хапшења академаца и грађана, прекомерна употреба силе од полиције, вређања, етикетирања, омаловажавања, претње, теорије завере, оптужбе за тзв. „обојену револуцију“, па потом и позиви на дијалог и тобоже пружања руке… Ако је неко нешто од тога и заборавио – јер живимо у времену у ком информација смењује информацију брзином светлости – могао је данас да се на све ово подсети у кратком филму који су направили новосадски студенти и који је приказан током комеморативног скупа.
Чуло се данас да Нови Сад након 1. новембра 2024. није више исти град – да је то рањени град, град туге и бола, град који је завијен у црно… Чуле су и процене да је овај комеморативни скуп један од већих скупова у новијој историји овог града. МУП каже да је у пику било око 39.000 грађана. Колико је тачно било људи заправо није толико ни важно у оваквом тренутку – и да је било 3.000 и да је било 300.000 порука би била иста. Но, неки очито не мисле тако, па су се поједини медији и данас, као и претходних месеци, својски трудили да умање број присутних, уз сад већ стандардне оцене да су „блокадери пукли“. Занимљиво је пак да светски медији, попут америчке новинске агенције „Асошијетед прес“, у извештајима о овом догађају пишу да су „власти отказале железнички саобраћај за Нови Сад, спречавајући неке демонстранте да допутују“, а „други су се сливали у Нови Сад аутомобилима, бициклима или пешке“. Додајмо томе и податак да је баш јутрос највећи део Новог Сада неко време био воде, и то због, како су оправдали ченици града, нестанка струје у Фабрици воде. Можда је и стварно тако, али случајност је баш велика.
Осим у Новом Саду, скупова је данас било и у више градова Србије, али и у неколико градова по свету које је организовала дијаспора. Стигле су и поруке европских званичника – комесарка за проширење Марта Кос је поручила да је пад надстрешнице трагедија која мења Србију.
„Покренула је масе да се залажу за одговорност, слободу изражавања и инклузивну демократију. То су исте вредности које воде Србију у ЕУ“, навела је она.
Представници републичке власти данас нису били у Новом Саду – они су присуствовали помену у Храму светог Саве на Врачару, који је служио патријарх СПЦ Порфирије. Велики скуп у Новом Саду су најавили за наредне дане. Дан уочи годишњице пада надстрешнице председник Србије Александар Вучић је у обраћању јавности рекао да је претходних месеци о студентима и демонстрантима рекао неке ствари због којих му је жао, па се извинио због тога. Поново је позвао на дијалог у друштву. Студенти су одмах одговорили да не прихватају извињење, а ни позив на дијалог. Оно што је у свему добро јесте да се прогнозе власти о насиљу на данашњем скупу нису оствариле. Студенти су, иначе, ових дана поручивали да би за свако евентуално насиље била одговорна искључиво власт.
Иза нас остаје дан у којем је Србија одала почаст страдалима 1. новембра 2024. Али, били су ово и дани који су још једном показали колико је велика поларизација у друштву, колико су неке разлике непремостиве и колико је, заправо, тачна оцена да је Србија тренутно у највећој друштвено-политичкој кризи од 2003. године. На страну политичке и све друге разлике, за свакога би помало обесхрабрујућа и тужна морала бити чињеница да једно друштво не може до консензуса ни када је реч о овако болним стварима као што је смрт 16 недужних људи. Први новембар 2024. и даље траје – једна је од данашњих порука из Новог Сада. И то је тачно. И изгледа да ће још трајати. А не би смело тако да буде, пре свега због жртава које заслужују правду.
Извор: НИН
