Пише: Бобан Јевтић
Мало је уметничких покрета чији су представници с толиким самопоуздањем веровали да уметност може да промени свет као што су у то веровали уметници руске авангарде. Нису желели само другачије слике и скулптуре – замишљали су другачије градове, свакодневне предмете, одећу, желели су да промене однос према природи, па чак и наше место у космосу. Вероватно најзначајнија изложба овог лета у Грчкој, изложба The Avant-Garde World. City, Nature, Universe, Human, која се до 27. септембра одржава у Националној галерији у Атини, представља много више од прегледа једног од најузбудљивијих поглавља уметности 20. века. Она покушава да реконструише читав један поглед на свет – тренутак у коме су уметност, наука и друштвена утопија изгледале као сегменти истог пројекта.
Пре тридесет година управо је у Националној галерији први пут у великом обиму представљена Костакисова колекција руске авангарде, данас једна од најзначајнијих таквих збирки изван Русије и део колекције музеја МОМУС-а у Солуну. Термин „руска авангарда“ притом треба схватити географски, а не национално: овај изузетно хетерогени покрет стварали су уметници различитог порекла који су деловали на огромном простору некадашње Руске империје и Совјетског Савеза.
А прича о томе како су дела ових уметника доспела у Грчку готово је подједнако фасцинантна као и сама изложба. Георгиј Костакис, рођен 1913. у Москви у породици грчких емиграната, није био ни историчар уметности ни професионални арт дилер. Радио је као обичан возач у грчкој, а затим у канадској амбасади и у почетку се није превише интересовао за уметност, али је по природи свог посла често пратио дипломате у њиховим обиласцима уметничких атељеа и антикварница. Када је 1946. године, током једне такве посете, видео слику Олге Розанове, доживео је неку врсту просветљења коју ће касније назвати необјашњивом. Кренуо је да трага за делима авангардних уметника који су у Совјетском Савезу већ били готово заборављени, и убрзо се тај „хоби“ претворио у страст и опсесију. Током наредних тридесетак година обилазио је породице уметника, атељее и станове, налазећи радове по таванима и подрумима – како сам каже у једном интервјуу – могао си да купиш Шагала по цени џака кромпира. У то време, званична културна политика везивала се за соцреализам те није показивала никакво интересовање за период руске авангарде, нити су уметничка дела тог периода била изложена по музејима, нити се званична историја уметности бавила њима. Костакисов московски стан је стога шездесетих и седамдесетих година постао својеврстан незванични музеј модерне уметности. Када је 1977. напустио Совјетски Савез, велики део збирке, готово три четвртине, оставио је Третјаковској галерији, док је остатак понео са собом. Грчка држава је 2000. откупила 1.277 дела, која се данас налазе у Солуну, у МОМУС музеју. Костакис је веровао да ће људима ова уметност „једног дана бити потребна“ – Атинска изложба показује колико је био у праву.
Уместо очекиване поделе на супрематизам, конструктивизам и друге правце, кустоскиње Сираго Цијара и Марија Цацаноглу организовале су изложбу око четири појма: Град, Природа, Универзум и Човек. Резултат је занимљив управо зато што дела познатих уметника попут Маљевича, Родченка, Татљина или Попове сада видимо у много ширем контексту, као део уметничке сцене коју су и те како стварали и мање познати уметници.
Град је, по уметницима овог периода, свет који човек може поново да конструише по својој мери. Летонски уметник Густав Клуцис у делу Dynamic City (Динамични град, 1919) заправо не слика град: дијагонале, геометријски облици, песак и пиљевина стварају осећај енергије, материје и непрекидног кретања, то је град, то је живот како га уметници овог периода виде. У истој целини Spatial Force Construction (Конструкција просторне силе, 1921) Љубов Попова показује колико се граница између сликарства, архитектуре и машине тада чинила неважном. Уметност више не треба да имитира стварност већ да учествује у њеном стварању.
Авангарду обично повезујемо с фабрикама, машинама и технологијом, али круг уметника око Михаила Матјушина трагао је за законитостима, везама који повезују човека и органски свет око њега. Те везе су теме сегмента изложбе Природа. У Movement of an Organic Form (Кретање органске форме, 1919) Бориса Ендера природа више није пејзаж који треба насликати, већ она постаје систем који се непрестано развија, у ритмовима и с енергијом коју треба разумети. Док Кандински у апстракцији тражи духовно, Матјушин и његови ученици до апстракције долазе готово експерименталним посматрањем боје, светлости и начина на који око опажа свет.
У целини Универзум, та потреба за превазилажењем граница – људских, природних па и космичких – постаје још радикалнија. Док је Маљевичев супрематизам отворио сликарство према бесконачном простору, мање познати уметник Климент Редко у делу Dynamite претвара светлост и енергију у саму тему слике. Електрицитет, нова научна открића, четврта димензија и идеје руског космизма у делима изложеним у овом сегменту изложбе стапају се с уметношћу која замишља човеков пут у свемир деценијама пре но што се то заиста и десило.
И коначно Човек, који је заправо присутан и у свим претходним целинама. Револуција је обећавала „новог човека“, способног да изгради бољу будућност. Али у Red Figure (Црвена фигура, 1927) Соломона Никритина тај човек више не изгледа као самоуверени становник утопије. Усамљена, деформисана фигура делује рањиво и готово застрашујуће. Као и код Павела Филонова, људско тело као да се распада пред нашим очима. Крајем двадесетих у оптимистичку слику будућности се постепено увлачи нешто много мрачније, Стаљинизам диже своју главу. Како ће се то завршити – знамо.
Управо због тога изложба данас има и један нескривен меланхоличан подтекст. Утопија којој су ови уметници давали облик ускоро ће се окренути против њих. Почетком тридесетих простор за експеримент нагло се затвара, соцреализам постаје званична естетика, а бројни уметници бивају маргинализовани, прогоњени или једноставно избрисани из историје. Али гледајући данас дела ових уметника добијете необичан утисак савремености – питања која су уметници тада постављали поново су, на необичан начин, постала наша. Сто година после њихових уметничких експеримената, поново се питамо како ће изгледати наши градови, какав однос можемо имати према природи, док истовремено технологија мења саму представу о човеку, а поглед поново усмеравамо према свемиру. И зато атинска изложба не делује као археологија једне пропале утопије, већ као један савремен, узбудљив, неочекиван поглед на свет у коме живимо.
Извор: Радар
