Пише: Зилке Винш
Јуна 1980. Боб Марли је на свом наступу у Келну већ био видно начет болешћу. Али његова харизма је привукла 8.000 фанова. Нарочито је одушевљење било видно када је одсвирао „Redemption Song“. Сам у кругу светла рефлектора, окружен димом стотина џоинта из публике.
Непуну годину касније, 11. маја 1980, Марли је умро од рака. Живео је само 36 година, али његове спиритуалне и политичке поруке живе све до данас.
Боб Марли је реге учинио толико препознатљивим у свету да га је Унеско прогласио нематеријалном баштином човечанства. Филмска биографија „One Love“ из 2024. је својеврстан филмски споменик великом музичару.
Растафаријанство, млада религија
Марли је са двадесет и две године за себе открио растафаријански религиозни покрет. Он није стар ни сто година. Његови следбеници рачунају да је рођен на дан када је крунисан етиопски цар Хајле Селасије И. То је било 2. новембра 1930. Неколико година пре тога је јамајкански политички активиста и заговорник панафриканизма Маркус Гарви предсказао крунисање моћног црног краља у Африци, који ће донети ослобођење црнаца.
Пре крунисања, Селасије се звао Рас Тафари Маконен, при чему је „Рас“ на амхарском језику значи кнез, војвода. Припадници новог верског покрета су у кнезу Тафарију видели отеловљење Исуса Христа, живог Бога на земљи. Хајле Селасије, име које је нови владар добио након крунисања, заправо значи „Моћ Светог Тројства“. Расте – тако су припадници покрета звали себе – верују у повратак у афричку обећану земљу, Етиопију. Црни Јамајканци су потомци афричких робова које су насилно довели на Карибе. Вредности тог духовног покрета су правда, љубав, мир, равноправност. Али и борба против Вавилона – то је синоним за Запад који је Африканцима донео толико несреће, али и за Јамајку где су искрцали отете Африканце.
Боја коже није битна
Растафаријанство се противи свакој врсти политичког, културног и верског потчињавања. У свету има између 700.000 и милион следбеника свих боја коже.
Ношењем фризуре с дредовима, бројни припадници тог покрета желе да се изгледом свесно ограде од горњих слојева друштва. Историјски предложак за ту фризуру дали су кенијски устаници против британске колонијалне власти из покрета Мау-Мау. Пушење марихуане није изворни део растафаријанства, настао је из тежње припадника за проширењем свести.
Боб Марли прославио реге
Боб Марли је заправо био прва велика међународна звезда из такозваног Трећег света. Јамајка је колевка реге музике, која је на острву настала шездесетих година прошлог века. То је било време друштвеног превирања и нереда, криминалци су завладали улицама. Ди-џејеви су пуштали музику на отвореном, развили су тај жанр из постојећих праваца као што су јамајканска народна музика менто, ска, соул и џез. Боб Марли је развоју те музике утиснуо свој печат.
Опуштени ритам који у исто време покреће био је одличан носилац порука мира и љубави.
Марлијеви текстови садрже много религиозне реторике, али су и животни, причају о дискриминисаној мањини, смештени су у гето, говоре о ропству и неправди.
Марлијеви хитови
Песму „Get Up Stand Up“ Марли је написао када је видео масовну беду на Хаитију под Дивалијевом диктатуром. Текст захтева од људи да устану и боре се за своја права, охрабрује их да имају поверења у сопствену моћ расуђивања. Та песма је незванична химна међународне организације за заштиту људских права „Амнести интернашенал“ (Amnesty International).
У песми „Exodus“ Марли се бави оним делом веровања растафаријанског покрета да ће се верници вратити у Африку. У тексту Марли пита: „Јесте ли задовољни животом који водите? Знамо куда идемо, знамо одакле смо, знамо Вавилон, идемо у Очеву земљу. У том егзодусу креће се божји народ“.
У песми „Зимбабве“ Боб Марли захтева од Африканаца да ослободе земљу коју су колонијални господари назвали Родезија. Када је Зимбабве стекао независност, Боб Марли је тамо одсвирао ту песму уживо. Она је постала незванична национална химна независне земље.
Погрешно схваћена песма – „No Woman, No Cry“
На енглеском би наслов чувене песме значио – кад нема жене, нема ни плача. Али то на језику становника Тренчтауна, сиротињске четврти Кингстона, главног града Јамајке, значи нешто друго: „Не, жено, не плачи!“ Марли је одрастао у том крају, написао је песму када је у комшилуку видео жену како плаче.
Марлијево наслеђе
„Песма спасења“ (Redemption Song) је Марлијев тестамент. Постоји више снимака, али најбоља је она верзија у којој су довољни глас и гитара. Изостанак инструмената појачава интензитет песме. Боб Марли цитира пророка растафаријанства Маркуса Гарвија који је 1937. у једном говору рекао: „Ослободи се менталног ропства, нико осим нас самих не може да ослободи наш дух.“
Близина смрти и те мисли о ослобођењу инспирисали су Марлија за „Песму спасења“. Он пева: „Све што сам икада имао, јесу песме спасења, песме слободе“.
Ово је актуелизована верзија чланка из фебруара 2024, а први пут је објављен на немачком језику
Извор: Deutsche Welle
