Пише: Редакција
Бљесак и олуја ДПС-а на Андрију Мандића, а због телеграма саучешћа упућеног породици Ратка Младића, не стишава се. Чини се да је то, у ствари, једини кримен који опозиција може приписати предсједнику Скупштине и да је зато загризла као пит-бул за један телеграм који за који ће и најповршнија семантичка анализа показати да не садржи етички спорну глорификацију лица правоснажно осуђеног за ратне злочине.
Добро, политика је eo ipso питање језика, односно језичког дискурса, али веома је опасно, о чему у својим философским и политолошким радовима минуциозно пише Дражен Пехар, када склизне у дедискурзацију. А овдје је управо ријеч о томе, о фрагментацији дискурса и његовом волунтаристичком и произвољном претварању у дедискурс, како би се он потом користио за политичку и пропагандну манипулацију.
Као што је већ речено, политика је питање језичког дискурса, па је тако сасвим легитиман став ДПС, да је Мандићево слање телеграма саучешћа Младићевој породици погрешан чин. Али он је само то – легитиман став, нипошто валидан аргумент за проглашавање Мандића политичком штеточином неприхватљивом за Европу и европску Црну Гору.
Оставимо на час по страни етичке аспекте и поставимо сљедеће питање, оно које је ДПС, као парламентарна странка са вишедеценијским учешћем у власти, морала прва да постави – која је то институционална норма која артикулише и прописује ситуацију са слањем телеграма саучешћа, чак и када је ријеч о лицу којем је изречена правоснажна судска пресуда за ратне злочине?
Гле чуда, такве норме нема, барем не као општеприхваћеног консензуса, већ она постоји само као лична импресија или као консензус интересне групе. Па тако једна интересна група сматра да је упућивање телеграма саучешћа Младићевој породици неопростив гријех, а друга интересна група у томе не види ништа више од слијеђења традиционалног обрасца. Оба та погледа једнако су легитимна, али они се не би смјели претворити у оруђе политичке уцјене, као што је ДПС учинио са својим ставом.
Треба рећи и то да ниједан од Мандићевих критичара није успио доказати да је он прешао црвене етичке линије и да је релативизовао судске пресуде, глорификовао злочине и злочинце или понижавао жртве. Умјесто доказивања своје тврдње, критичари су се опредијелили да поступају као поборници заклетви на вјерност из величанственог Хелеровог романа Квака-22, односно као комесари који не допуштају да се њихова парола подгврне било каквом преиспитивању.
Један је глас узвикнуо – Мандић је одбацио европске вриједности! А потом су му се сви придружили, попут жаба у бари крекећући ту крилатицу и не помишљајући да утврде по чему тачно она крши те вриједности. Скоро као некаква карикатурална варијација ноторне Резолуције Информбироа из 1948. године, када су трабанти Кремља унисоно понављали оно што је Стаљин изрекао као оптужбу на рачун Југославије и њеног вођства.
Истине ради, ваља рећи да је југословенско вођство на оптужбе Информбироа одговарало навлас идентичним методама, за разлику од Мандића, који је показао да је дорастао политици као умијећу дијалога. Није мали парадокс садржан у чињеници да ДПС, као партија која се представља као лучоноша европских вриједности у Црној Гори, у овом случају наликује на бољшевике са њиховом искључивошћу, а да ли се одбљесци бољшевизма могу сматрати за компатибилне са европским вриједностима, то остављамо читаоцу да сам просуди.
Вратимо се сада етичким аспектима овог случаја. За почетак, указаћемо на чињеницу да су хашки Трибунал и XXI вијек одбацили праксу успостављену у Нирнбергу, коју су потом слиједиле и неке државе, да се лешеви злочинаца осуђених за најтежа дјела сахрањују на непознатој локацији или да се спаљују а њихов пепео потом расипа како би се спријечило стварање меморијализацијског топоса.
Философија права и правна пракса сматрају да се изречена казна исцрпљује са њеним довршавањем. Па тако данас у сусједној Хрватској један Дарио Кордић ужива привилегије рехабилитованог злочинца и чак му је омогућено да дјелује као мотивацијски предавач. Он је био осуђен на временску казну и хрватска држава сматра да је он свој дуг закону отплатио. Лица осуђена на доживотни затвор свој дуг отплаћују у часу смрти и након тога њихова казна постаје – одслужена казна.
Уколико је данас пракса да се таква лица сахрањују уз одговарајући обред, поставља се питање зашто је изражавање саучешћа породици проблематично, поготово ако то саучешће не садржи никакве квалификативе личности нити догађаја због којих је умрли осуђен. На ово питање, као ни на она која из њега извиру, не постоје једноставни и готови одговори, али очито је да ДПС и његови истомишљеници нису спремни ни да размисле о тим одговорима, већ прижељкују повратак старе праксе и барем корпоралну damnatio memoriae.
На овом мјесту отварају се још нека неугодна питања по Мандићеве критичаре. Када је Младић постао ратни злочинац? Када је правоснажно осуђен или када је чинио дјела због којих је осуђен? Из овог питања проистиче и наредно – када је Мило Ђукановић постао паладин европских вриједности? За разлику од Андрије Мандића, због чије раније реторике ниједна мајка није пролила сузу, Ђукановић је не само морао знати шта се све збива у сусједној земљи, поготово јер су се неки од злочина дешавали на територији под његовом влашћу, већ је одабрао да активно подржава Младића и да га назива херојем, чиме је посредно олакшао прољевање многих мајчинских суза.
Легалистички посматрано, немогуће је ретроактивно утврдити Ђукановићеву одговорност, али с аспекта етике она и те како постоји и кочопери се пред питањем – зашто је Ђукановић успјешно избјегао сваку санкцију и изронио као препорођени европејац. Умјесто да стане пред огледало, ДПС се опредијелио за моралистички супремацизам и за увођење категорије неопростивог гријеха, омиљене играчке салонских хуманистичких интелектуалаца који, баш као и њихови наводни опоненти, односно ригидни десничари, настоје да фиксирају стварност и не допусте јој никакву динамичност. А Мандић показује да је та динамичност не само могућа, већ и нужна, уколико човјек жели да иде укорак с временом.
Одговоре на сва овдје постављена питања нипошто не може дати само један човјек нити би такви одговори, који нису плод озбиљне и принципијелне јавне дискусије, имали икакву вриједност, већ би били веома штетни. Али чак и наговјештаји тих одговора неумољиво освјетљавају данашњи моралистички супремацизам ДПС-а као комесарски и фарисејски и, нимало парадоксално, као у духу близак националистичком и тоталитарном моралистичком супремацизму. А та блискост ту партију чини неупоредиво антиевропскијом и штетнијом по интересе Црне Горе и њених житеља, него што би то егзалтирани јуришници ДПС-а хтјели признати.
